Александра Серђукова, ЛИЧНОСТ Ф.М. ДОСТОЈЕВСКОГ У ЊЕГОВОМ СТВАРАЊУ

Стварање великих духова није никад каква измишљотина, слободна, неодговорна и сујетна игра. Цела грађа њихових уметничких дела само је транспозиција, преображавање и естетско обрађивање њиховог приватног и душевног искуства. Механизам се прави вештачки и дâ се тачно репродуковати маколико пута, али уметничко дело, јединствено и вечно, органска је целина и рађа се из дубине стваралачког духа. Све што је велико, значајно и трајно увек је било искрено.

Највећи стваралчки геније међу Словенима, човек који се мучио проблемима читавог модерног доба, писац, који је пророчки наговестио судбину свога народа и дао позитиван идеал живота уз откривање најгрознијих мука и најутанчанијих саблазни — Фјодор Михајловић Достојевски — био је увек искрен. Зато су му дела права исповест, трагови његове кобне судбине, слика његове џиновске личности, плод стварања видовитог духа.

Достојевски је био нарочито позван да осветли тамни понор човечијег срца, да створи читаво једно човечанство и да покаже лик препорођеног човека, јер му је животно и душевно искуство необично по разноврсности утисака, богатству опити и интензитету преживљавања.

Син алкохоличара, слабуњав од детињства, епилептичар, бори се целог живота за опстанак своје и братовљеве породице, познаје сву горчину, све понижавање сиромаштва, кобну улогу новца у савременом друштву. Пропадање породица, беда, власт злата стални су мотиви његових романа. Ужасни живот Мармеладових, пијанство оца, болест његове жене, страшна жртва „вечите Соње“ најизразитија су слика јадника великих модерних вароши. Измучена деца, девојчице-просјакиње, изложена најгорим опасностима уличног живота (Јелена у Пониженим и увређеним) дечаци, који се смрзавају крај раскошних излога, оличење су сапатништва писаца према свима жртвама економског стања модерних народа. У два његова најзначајнијја романа, у Злочин и казна и у Браћа Карамазови, новац и то одређене своте — „три хиљаде“ потребне Раскољникову да сврши учење, да избави матер и сестру, да „почне“ рад у корист човечанства, пакет који је стари Карамазов припремио за Грушењку, један су од узрока грозног преступа — убиства и оцеубиства.

Но, при томе, Достојевски не робује злату. Осетивши његову страшну власт, он се није покорио, није клонуо у личној животној борби, упркос тешком времену брига и напора, уздигао се до најузвишенијег духовног идеала и нашао је лека у делатној љубави, у хришћанског заједници, у препорођају човека и друштва. Његова се јака личност није дала прегазити, него је црпла у тегобном искуству грађу за стварање ситуација и личности, које су доказ томе: да „и најзапостављенији, последњи човек, такође је  човек и зове се брат мој.“

У току свога необичног живота Достојевски се кретао у најразличитијој средини, имао је посла са најразноврснијим људима. Париз и Сибир, Петроград и Москва, руско село и немачке бање, робијаши и писци, славеновили и социјалистичка омладина, калуђери и атеисти, војници и генералске кћери, цело то шаренило струји кроз његов живот живот и даје му изобилан материјал за опажања. Но, Достојевски није никад био хладан и објективан посматрач, као што су француски реалисти, скупљачи „људских докумената.“ И Достојевски бележи „посебне случајеве“, нарочите поступке, злочине, добра дела. Али он се не задовољава конструисањем шема и типова, него гледа човека пре свега као конкретну личност, уживљује се у њу, помоћу генијалне интуиције репродукује читаве психичке процесе, улази у осећања, оцењује побуде и нагоне. Он саосећа са сваким несрећником, прима га у срце своје, преживљује у себи његову судбину, мучи се за њега. Зато јунаци Достојевског нису никад типови, него су оваплоћење љубави и бола, душевног искуства самог писца. Поводом свога првог дела „Бедни људи“ Достојевски признаје да је писао са „страшћу, скоро са сузама“, а јунак понижених и увређених, нека врста аутопортрета, Вања, каже: „Ја сам се толико уживео у личности, које сам створио, као да су ми род, као да збиља постоје, љубио њих, радовао сам се и туговао с њима, а понекад чак сам и пролевао најискреније сузе на простим јунаком мојим. “ Као и сам Достојевски, Вања се увек бави туђим пословима, мучи се за друге, а и сам је болестан и несрећан. Као и његов Вања, Достојевски тражи „лик човечји“, бесмртну душу свугде и пре свега. У Записима из Мртвог Дома  Достојевски налази чак и код робијаша, код злочинаца, код пропалица, осећање свога греха и духовну лепоту. Тома га води хришћанска љубав, чије је откривење — Еванђеље, а то је била једина књига, коју је на робији читао. 

Лични живот Достојевског био је компликован и мучан. Л.П. Гросман вели: „Има нечег значајног у томе, да је прва љубав Достојевског била болесна, измучена жена, истрошена животним ударцима, бедна и већ жигосана безумљем и смрћу.Била му је неверна, мучила га је на сваки начин, није могла да подноси заједнички живот, а кад је умрла, Достојевски пише: „О, мој пријатељу, она ме је волела бескрајно, а и ја сам њу неизмерно волео, но ми нисмо с њом срећно живели… иако смо били збиља несрећни заједно (због њеног чудноватог, подозривог и болно-фантастичног карактера) ми нисмо могли да се престанемо волети; чак што смо били несрећнији, тиме смо били јаче везани једно за друго.“ „Понижене и увређене“ жене, које највише муче баш онога, кога најдубље воле (Настасија Филиповна у Идиоту) љубав — бол, љубав — сапатништво, на које наилазимо у делима Достојевског, плод су његових односа према првој жени. Касније био је страствено заљубљен у једну девојку социјалисткињу, коју је до краја живота звао „вечитим другом“ и волео тајно успркос њеном преслободном животу, непријатељском ставу према његовим најсветијим и најдубљим идеалима,  њеним проклетствима, уживању у његовом понижењу и страдању. Неодољиво држање, занос и пијанство луде заљубљености нашли су израза у пару Димитрија Карамазова и Грушењке, а донекле и у кобној и свирепој страсти Свидригајлова. 

Достојевски није био светац. Претерано осетљив, страствена, импулзивна природа, неуравнотежено маштало, „луди Достојевски“, као што су га звали многи савременици, био је „велики грешник“, као и његови главни јунаци, али за разлику од осредњих људи, умео је да се подигне и да се уздигне до најчистије љубави, до највишег духовног идеала. Пакао и рај он носи у самој души својој. У њему се непрестано води унутарња борба савести са грехом, љубави са гордошћу, чистоте са страстима, вере са сумњом. Сваки час врши немилосрдну анализу најситнијих душевних покрета, износи све најгоре и најтамније што се крије у човеку, жигоше у себи и другима „зверски облик роба“, у мукама, кајању, испаштању ствара христоликеличности кнеза Мишкина, Аљоше Карамазова, старца Зосима. Његово усијано срце не да се заситити нечим релативним, чезне за срећом целог човечанства, апослутним благом, блаженством. Ватрен хришћанин обожава Христа као конкретну личност, верује у Његово неизмерно милосрђе, носи у својој души, као љубав, као светињу. Безумна љубав ка животу и религија љубави стапају се у мистичној вери у људску солидарност у кајању, страдању, спасењу и васкрсењу. У доживљајима кнеза Мишкина јунака Идиота, има пуно аутобиографских момената. Достојевски је био осуђен на смрти и тек на самом губилишту добио је помиловање, а кнез Мишкин овако тумачи осећања човека који је провео двадесет минута у очекивању смртне казне,  па је био опроштен: „Изгледало је да је остало пет минута живота… чинило му се да је то огромни рок, огромно богатство… кад се опростио са друговима, дошла су та два минута, када је хтео да размишља… да замисли што брже и јасније, како је то: сад он постоји, живи, а за три минута биће нешто или неко, али шта то нешто?… Најтежа му је била непрестана мисао: Шта, кад бих умро? Кад би се живот повратио? Каква бесконачност! Све би то било моје! Сваки бих ја минут увек искористио, не бих ништа испустио, сваки бих минут бројао, не бих ништа бадава потрошио!“ Као и сам Достојевски, кнез Мишкин познаје нарочито мистичко стање епилетичара, у тренутку пре напада болну чежњу, смртни ужас, а затим секунде светлости, радост, небеске хармоније, екстазе љубави и верског усхићења. У том се заносу осећа лепота, која ће да спасе свет, јединство човечанства и природе, присуство духа у свемиру. 

Из ових супротних преживљавања — смртне патње и блаженства, пада и спасења, потиче поглед Достојевског на свет. Отуд мистицизам, отуд болна љубав према човеку, улога кризе савести и трагедија греха, испаштања и духовног обнављања у животу његових јунака. 

Већ у говору који се држао на његовом гробу истицало се значње личности Достојевског у његовом стварању: „Али је пре свега љубио, свуда и у свему, живу човечију душу, и веровао је да смо сви божанског порекла. Веровао је у бескрајну моћ те човечије душе, која се победоносно диже после сваког унутарњег пораза… Зато што је душа Достојевског упила у себе сву неправду, сву тегобу, сву таму живота и све је то надвладала неизменом силом љубави, зато он и проповеда у својим делима ту победу.  Пошто је Достојевски упознао у својој души божанску силу, која избија упркос свих људских слабости — дошао је до сазнања о Богу и богољубству. Истинитост Бога и Христа објавила му се у унутарњој снази свепраштајућој љубави и ту је свепраштајућу милосрдну љубав проповедао као темељ оног царства истине на земљи којем су служила сва његова стремљења и настојања — цели његов живот.“

1933. 

Александра Серђукова, ЗАВЕТНО СЛУЖЕЊЕ РУСКОЈ КУЛТУРИ, (стр. 229-234) Гимназија „Јован Јовановић Змај“, Рски центар Фонда „Руски свет“, Нови Сад, 2018.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s