Павле Флоренски, КО НИЈЕ ОСЕТИО КАКО ДУШИ РАСТУ КРИЛА?

(…) И нема оног човек који макар у једном тренутк свог живота није био платновац. Па ко није осетио како души расту крила? Ко не зна како се она подже до непосредног созерцања онога што је од свакодневе гужве заклоњено сивим покровом облака? Ко није помоћу ероса проницао у разуму неодступне дубине сазнања? Коме се није откривала друга, блистава стварност где лицем у лице надахнути сусреће вечне прволикове ствари? Ко није доживео рушење и пад непроходног зида између субјекта и објекта — то излажење Ја изван граница своје егоистичке излованости, његово отворено удисање, пуним плућима, небеског ваздуха сазнања и бивање једним са читавим светом? Ти „лепи, чисти, од свега земаљског одвојени и као од мириса цветова и месечеве светлости саткани снови љубави, којима се сада замагљују дани младости и који опевају сви песници код свих образованих народа“ — зар те снове није родио платонизам? … Јер Платон није плод школске философије, него је цветић народне душе и боје његове неће избледети док год убде живела та душа.

Павле Флоренски, ОПШТЕЧОВЕЧАНСКИ КОРЕНИ ИДЕАЛИЗМА /стр. 8-9/ ( „Смисао идеализма“, Плато, Београд, 2000. превео Илија Марић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s