Александар Мирковић, МОЛИТВА ПРОТИВ БРОЈЕВА И СЛОВА

„Све су наше ране да их Љубав вида.“
Марија Јефтимијевић Михајловић, Поглед у време

3 хиљаде, 5 хиљада, 68 хиљада,
83 хиљаде, 100 хиљада, 700 хиљада,
милион…

Господе, како су ужасне бројке!
Не чује се трава док пије крв дојке,
Ни шум кме кад утробом плови
И Нерођено у стомаку лови.
Господе, како су бројке ужасне!
Од њих се не виде пољане јасне
И не чује Луна што безгласно јеца
А челик и пупак и грло прeсеца.
Како су ужасне бројке, Господе!
Како Човека на безлик своде,
Док земља у недра Рођено скрива
Рођено Заклано први сан снива.

Господе, бројеве и слова одузми
И власт над Душом нашом преузми:
Кроз тишину њену нек одјекну крици,
Нека нам се тело грчи у грозници,
Из Сећања бола Љубав нек засија —

Да се роди Нерођена Србија!

2019.

Александар Мирковић

Арсеније Савин, СЕЋАШ ЛИ СЕ, МИЛА…

Сећаш ли се, мила,
Како је киша на прозору
Цртала потоке и реке
Док си на мојим грудима
Грејала руке меке?

Сећаш ли се, мила,
Добовале су капи кише
А ти ме грлила, плакала
И говорила: Више, још више!

Сећаш ли се, мила,
Преблизу Сунцу смо пришли,
Сјају где нестаје све,
И уплашена, нежна крила
На земљу те вратише…

Сећаш ли се, мила…

(1939)

Арсеније Савин

Арсеније Савин, ПОЛОЖИЛА СИ МИ ДЛАН НА ЛИЦЕ…

Положила си ми длан на лице,
Мирис се ширио твој.
Рекла си: „Памтићу јагодице,
Од сад си заувек мој!“

Ја не знам чије сад лице дираш,
У чије гледаш зене.
Али кад год Љубављу засијаш
Опет ћеш видети мене!
(1939)

Арсеније Савин

Јован Јовановић Змај, ПЕСМА О ПЕСМИ

Кад се оно с прва греха
Небо наоблачи,
Те мораше људи
Из раја изаћи —
Ко кад сиви соко сломи
Своје десно крило,
Тако им је горко,
Тако тешко било.
Један другог болно гледа:
“Овако се живет’ не да!
Та ми канда нисмо људи;
Празна срца, празне груди —
У празнини муке с’ јате,
 — Зар нас клетве дотле прате?
Ил’ ће очај да нас страти*,
Или ћемо подивљати!”

На тај вапај, на те гласе
Творац света смилова се:
 — “Ја досудих вашем греху
Тежак део,
Ал’ да тако тежак буде,
Нисам хтео.
Сиђи доле, кћери моја
Најмилија!“

И кћи сиђе — то је била
Поезија.

И на земљи ко да ново
Сунце сину,
Те разведри празну тмину,
Пустолину.
Где је бола, где је јада
 — Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
 — Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
 — Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи
 — Песма збори;
Где утехе нема друге
 — Песма стиже,
А где сумња све обори
— Песма диже.

Ево мајке код колевке
Чеда тија,
Чедо спава, а мајка га
Песмом њија.

Песма мири лепше него
Цвеће мајско,
А што песма чеду жели,
То је – рајско.

Ено цркве, божја храма,
Пун је света;
Верни поју, песма с’ диже
Кроз кубета.
Где год цркве, свуд се таки
Глас разлеже,
То појање слабе створе
С Богом веже.

Над мртвацем песма плаче:
“Свјати Боже!”
А из гроба нади ничу,
Па се множе.
Та и гроб је тек колевка
Бољег дања.
 — И звона су само песме
Поуздања.

Ево свати, опет песме
— Дивни дани!
Песма с’ пева младој неви,
“Бисер—грани”.
Песма тресе пред младенце
Росно цвеће,
Доварава, дочарава
Рајске среће.

Ено ратар с тешким трудом
Оре радо;
Ено пастир у самоћи
Јави стадо;
Ено моба сложно прегла,
Сложно ради —
Труде, патње и самоћу
Песма слади.

Сузна мајка сина чека
Из далека;
А и синак о њој снева
Па попева.
Песма иде кроз свет цео,
Не мори се;
“Мила мати, Бог ће дати,
Надај ми се!”

Под столетним храстом седи
Гуслар стари,
Прошлост враћа, душе крепи,
Срца жари.

Хај што Србин још се држи
Крај свих зала —
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Где је бола, где је јада
 — Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
 — Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
 — Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи
 — Песма збори;
Где утехе нема друге
 — Песма стиже;
А где сумња све обори,
— Песма диже.
Јер у песми нема мржње,
Љубав влада,
У песми је цветак вере,
Мелем нада.
Ко не схвати песма шта је,
Шта ли може,
За њега си заман ћерку
Посло, Боже!

Док о рајској срећи снева
Душа живља,
Он ће, клетник, да се следи
Ил’ подивља.

Негуј песму, њом ћеш скротит
Љута тигра —
Али песма не сме бити
Пуста игра.

Песма мора бити света,
Бити чиста,
Баш ко звезда у висини
Што се блиста.
Мора бити богодана,
Племенита,
Мора бити обасјана,
Истинита.
Мора тећи из дубине
Срца здрава —
Таква песма све осваја,
Покорава.

Таку песму гаји, негуј,
Док те траје!
Не скврни је лажном душом,
— Светиња је!
Прогоните л’ таке песме,
Чисте, свете,
Збогом, срећо — збогом, наде —
Збогом, свете!

                                                             1881.
Јован Јовановић Змај

 

 

Арсеније Савин, ЖИВОТ ПОСЛЕ ЊЕ

Живот после Ње —
Носи дах златне косе
Мирише на пролећне кише
Живот после Ње —
Чист као кап јутарње росе
И ништа не тражи више

Живот после Ње…
(1939)

Арсеније Савин

Инокентиј Аненски, СРЕД СВЕТОВА…

Сред светова, у звезданом трептању
Само једне Звезде име понављам…
Не зато што сам љубио Њу,
Већ зато што сам са другима сâм.

И кад ме обузме сумња, рој стрепњи,
Једино Њен ми одговор треба,
Не због тога што Она светли,
Већ што ми са Њом светло не треба.
1909.

Инокентиј Аненски
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, ЈЕЛА МИ СКРИЛА РУКОМ СТАЗУ НЕЖНО…

Јела ми сакрила руком стазу нежно.
Ветар. У шуми сам сâм;
Страшно је и шумно, весело и тужно, —
Ја више ништа не схватам.

Ветар. Све около лелуја и хуји,
Око ногу лишћа оков.
Слушај, из даљине ненадано бруји
Удаљеног рога зов.

И сладостан зов весник је гласа медног!
Шта могу мртви листови!
Из даљѝна, чини се, путника бедног
Нежно поздрављаш ти.

4. новембар 1891

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Марко Миљанов, ДОБРОЧИНСТВО НАМ ДУШУ БЛАЖИ…

Горштацима и сељацима није дато да велика дела чине, али свако се може сопственој савести одужити чинећи добра колико му је у моћи. Јер човек се увек и у малим стварима показује као и у великим. Онај ко и мала добра чини, учиниће и велика, кад му се за то укаже прилика. И за мала добра велика му хвала, пошто нам душу својим честитим деловањем слашћу напаја.

Доброчинство је Божје благо које нам срце и душу весели: кад у далеком свету чујемо тај Божји благослов – душу нам блажи, у помоћ нам прискаче, Богу приближује и учи наше мисли да на зло забораве и спасење у добру да траже. Доброчинство је наш бесплатни учитељ, онај који нас у сваком тренутку помаже и на добро подсећа. Ово није учитељ као они што уче у школи; овог учитеља у свом разуму носиш, и он ти, само ако га се сетиш, и у пустињи може помоћи. То човек на самом себи може проверити када га мука нађе док сам иде кроз пусту гору, планином, преморен глађу и жеђу, одрпан, често бос и промрзао, ако је време снегу или северном ветру, те ти њихово вејање онемогућује да видиш где ћеш ногом стати. Можеш то на себи проверити и ако је сунце припекло толико да те његова жега омамила и умор увећала или, ако те, тако измождена, поврх свег умора, хвата страх од непријатеља, од кога би, због тренутне слабости, могао нејуначки погинути (јер се може непријатељ користити твојом слабошћу).

Али је од свега најгоре када ти на ум падне нечије злочинство. Тада те још већи умор спопадне, и поврх свих мука јављају се неки притисак и бол. А мржња нељудска овлада тобом и пусту гору око себе почињеш да мрзиш. То је мржња која ти се у пакао претворила и у којој се душа твоја мучи, душа која је толико изгубила осећај да човек ни Бога поменути не уме, као што га је у другим невољама помињао и у њега се надао. А сада му се и Бог грешним чини и пита се како је могао допустити човеку да оваква зла чини.

Пошто те ова несвестица измучи, држаће те у том стању онолико колико је себи определила. За то време, твоје су мисли непрекидно лутале те ни саме себи нису умеле помоћи, али се ипак, као нехотице, зауставише на доброчинитељу. Чим си почео о њему и његову раду размишљати, зло се потисну, а твоја душа окрепи се и добром опије. Изведри се душа, заигра срце, ослабљено тело добије нову снагу, нема жеђи и глади, нема умора, нема мржње, све је мило, у свему видиш доброчинство, мио ти је Бог који је доброг човека створио добро да чини, злочинац се изгубио, нема га више ни у примисли. Сада весело идеш гором и планином, куд оштри ветрови звижде и пријатно ти расхлађују веселу и слашћу напојену душу. И идеш даље, благодарећи Богу који је тако природу украсио; идеш и често уздахнеш из дубине душе, са жељом да добро чиниш. И присећаш се муке која до малопре тобом беше овладала, као и мржње и зле жеље да злу зло чиниш.

Доброчинство ти у том тренутку у помоћ прискочи, ум ти просветли и усмери да добро желиш, а да зло презиреш. И пун си радости и наде да ћеш добра чинити, не само ти, него и да ћеш на доброчињење нагнати и злочинца кога си, нешто раније, у мислима видео и од њега се отровао. Сада се надаш, судећи по себи, да ће се и он поправити. Мислиш у себи да ћеш га опоменути и одвратити од злочињења и да сам себи не буде овакав крвник.

Тобом је блага мирноћа овладала, она која те доброчинству вуче. Ја не умем рећи која је цена доброчинства, али нека је оно у људска срца записано и Богом благословљено, не бисмо ли се и ми помогли њиме. Јер корисно је и говорити и мислити о добру. Уосталом, и сам си малочас видео из какве си паклене помрчине изишао чим ти на ум паде доброчинство.

Великодушно, дакле, делуј, не олени се и не заборави да нам и мала великодушност светом слашћу срце и душу заноси. Не занеси се за велике победе које с просутом крвљу руше земље и градове, но се занеси и за мале победе, које тек божански дишу и миришу!

На Медуну, године 1900.
Војвода Марко Миљанов

Марко Миљанов, ПРИМЈЕРИ ЧОЈСТВА И ЈУНАШТВА,  (Предговор)

Петар Петровић Његош, А НАШЕ ТИЈЕЛО БЕЗ ДУШЕ НИ ЗА ШТО НЕ СЛУЖИ

Цетиње, 10/22 августа 1850.

Поштени господине доктор Маринковићу,

Ја нијесам јошт издравио, али сам се добро поправио. У мојој болести ја сам и о смрти помишљао, него ова мисао нимало мени шкодила није, но шта више зраке су ми душевне лакше кроз тијело проницале, како сунчане зраке кроз танке и раздробљене облаке што лакше проничу. Моја је идеја међу небесима и гробницом смјело лећела, и ја сам смрт овако разумјео: или је тих, вјечни сан који сам боравио пређе рођења или лако путовање из свијета у свијет и причесљење бесмртноме лику и вјечито блаженство. Ја се ада нимало бојао нијесам, јербо у мени адска душа није, а ја Бога не представљам као Нерона и Мухамеда II, но га представљам, по његовом величеству, за духа превеличественога, премилостивога својим тварима. Ја сам душу човечанску представљао за неки тајанствни фокус, која, како се раздвоји од тијела, сине хитром зрачицом и запали бесмртни плам нашега вјечнога живота и блаженства на небесима. А наше јадно тијело што је? Угоштеније и попираније земљскога гада, глибина од које се гади, прашина с којом се вихорови ругају и играју, њом бистре источнике водене муте, њом сјајне зраке сунчане затмивају. И великога чуда, колико ми ово ништавило љубимо и колико нас интересује! Тијело је много ништавније но цклени суд, дајбуди изломљена стакла купе каљави Чифути и пометнути трговци те ји продају, а наше тијело без душе ни за што не служи. 

Доасадих Вам, но то је крива доброта Ваше душе, коју сте ми открили. Хиљаду сам совјетника имао откако сам се разболио, но сам се највише Вашега совјета држао, и данас се највише држим, јербо сам видио да из дубине познанства и благородне душе истјече. Неки су ме совјетовали да ништа не мислим. Како ће човјек живјети, а не мислити? Неки су ме совјетовали да очи на женски пол не окрећем, а човјек не може и са смртнога одра да очи не баци на красно створеније. Неки су ме совјетовали да фанеле на тијело ни мараме око врата не носим. Неки су ме совјетовали да двоструко фанелу на тијело и до ушах обучем, па преко ње вунену мараму око врата да метнем. Неки су совјетовали да лежим потрбушке, а неки опет да лежим на плећа, неки на лијеву, а неки на десну и проч. и проч. 

Збогом, господин Маринковићу. Буди ми здрав и весо, и не заборави твојим драгим воспоминанијем

Твојега искренога пријатеља и слугу
владику црногорскога
П.П. ЊЕГОШ

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 192-193), Просвета, Београд. 1967.

Петар Петровић Његош, АХ, ДИВНА ПОЕЗИЈА, ИСКРА ТАИНСТВЕНА!

Л.А. Франклу

Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени гопосдине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може видјети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота – трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди.

Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем. Свијет је сâд божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се дјела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах.

Збогом господине Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. Његош

Петар Петровић Његош, ИЗАБРАНА ПИСМА, (стр. 210-211), Просвета, Београд. 1967.