Бранко Миљковић, ПЕСМУ ТРЕБА ЗАБОРАВИТИ

Сваку песму треба заборавити да би постојала, јер поезија и музика се одигравају иза нас. Ако се будемо осврнули ишчилиће сан и магија. Треба ићи напред, не освртати се, заборавити. Јер песму морамо одвојити од себе да би могла да почне свој властити живот, да би , већ једном створена, саму себе вечито стварала и обнављала изнутра. Треба заборавити оно што је родило песму, јер песма собом превазилази, укида и пориче оно из чега је настала. Био је бол и очајање, а родила се песма која је утеха и прелепа безболност. Да би песма живела, морамо је стално поново откривати у њој самој, и зато је претходно морамо заборавити! Кад песници не би заборављали своје песме, не би их ни писали. Све заборавити! Ја знам само да ли је моја песма добра или није, али не могу да се сетим шта сам то њоме хтео рећи, јер она превазилази све моје напоре и значи много тога. Ја немам право да је поткрадам, и зато се можда намерно никад нећу сетити какав сам јој смисао првобитно наменио. Заборавити не значи напустити; то значи: „partir sans abandonner“.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Песму треба заборавити“,одломак стр. 101)Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s