Бранко Миљковић, ПОЕЗИЈА И ИСТИНА

Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже. 

Уметнички садржај, у коме је циљ песничког казивања, изван је облика тога казивања и огледа се у њему као небо у води; огледа се, али није у њему. Када говоримо о садржају у песми, то је као када говоримо о звездама у води. А вода је — празна. Тако облик постаје суштина, принцип и посебни начин гледања на свет. Он отуђује садржај, али га се не одриче. За песму можемо рећи да је њена истина изван ње као облика. То је потребно да би песма трајала, да би се премештала сама у себи, час ближа, час даља својој властитој истинитости да би, на крају, поседовала вероватноћу којом ће надживети властиту првобитну истину. У томе смислу Т.С. Елиот има право када за Шекспира каже: „Ја бих рекао да ниједна Шекспирова драма нема смисао, иако би погрешно било тврђење да је Шекспирова драма бесмислена. „

Поезија је вероватна и истинита ако собом омогућава истину која је изван ње. Тиме што стављамо истину изван поезије постижемо ослобођење поезије од мучних могућности гномике и убитачних рационалистичких стега, омогућавамо јој другачије организовање језика и средстава и гарантујемо јој специфичан облик и могућност бескрајног и неисцрпног транспоновања.

Поезији је истина неоходна уколико јој омогућава језик, спасавајући га од конфузије. Међутим, тај језик, који логика и истина пружају поезији, још увек није способан да буде језик поезије која мора изрећи неизрециво. Потребо је постићи један језик који истине не могу исцрпсти. Тај „језик је могућ — вели Морис Бланшо — само у перспективи једног стања нејезика“. То стање нејезика се очитује у томе што реч тежи да се изгуби, да се удаљи у своју властиту  недовољност. Међутим, језик, у својим границама, схватајући своју недовољност коју користи као изражајну способност, постаје могућ. Језик који не уме да користи празнину у речима и између речи брзо се исцрпе. Речи почињу да следе саме себе и јавља се највећа опасност поезије, вербализам. Дакле, већ по природи свога језика, поезија не може у себи носити истину; она је може подностити само изван себе, одражавајући је. Велика је она поезија која највише истина може поднети, а да се притом битно не измени. Зато су велика дела неисцрпљива и трајна, па их свака генерација открива за себе на свој начин. 

Одсуство истине у песми, које одређује обим истине и мисаони радиус песме, не само да не чини песму нејасном и произвољном, него, напротив, будући да то активно, стваралачко одуство истине јесте гаранција њеног присуства на другом месту, захтева толику прецизност, да оно што се искаже постаје као нешто извањско и у односу на себе и у односу на оно што казује. Још једном се испољава да истина заиста омогућава језик и песму, али не својим садржајем, него својом недовољношћу и одсуством који од језика захтевају строгост, усмерену прилагодљивост и непропадљивост. 

Када говоримо о истини изван песме, ми то узимамо сасвим условно. Значи, не у онтолошком смислу истине пре или после ствари, већ у смислу неисцрпних могућности песме да себе јасно и непосредно сазнаје истинама које нису њоме буквално обухваћене. Са тога становишта, за разлику од науке, поезија не дели своја уверења на лажна и истинита по себи. Јер лаж није лаж по ономе што казује, већ по ономе што није рекла. У поезији се јавља овај парадокс: поезија је истинита по ономе што није рекла, а узела је то за своју богату и тамну позадину. Она је истинита уколико је „лажна“. 

Иако је истина изван песме, песма је обухваћена истином на тај начин што је њоме осветљена. Истинитост идеје, којом је песма осветљена као нечим спољнимм, јесте двострука сумња истине: у односу на идеју и у односу на песму. Песма стално сумња у себе и тако траје. А истина која не сумња у себе није истинољубива и далеко је од сваке поезије. 

1959.

Бранко Миљковић, ЕСЕЈИ И КРИТИКЕ, („Поезија и истина“, стр. 22-24 ) Нишки културни центар, Ниш, 2018.

Приредила: Снежана Милосављевић Милић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s