Јован Јовановић Змај, ПЕСМА О ПЕСМИ

Кад се оно с прва греха
Небо наоблачи,
Те мораше људи
Из раја изаћи —
Ко кад сиви соко сломи
Своје десно крило,
Тако им је горко,
Тако тешко било.
Један другог болно гледа:
“Овако се живет’ не да!
Та ми канда нисмо људи;
Празна срца, празне груди —
У празнини муке с’ јате,
 — Зар нас клетве дотле прате?
Ил’ ће очај да нас страти*,
Или ћемо подивљати!”

На тај вапај, на те гласе
Творац света смилова се:
 — “Ја досудих вашем греху
Тежак део,
Ал’ да тако тежак буде,
Нисам хтео.
Сиђи доле, кћери моја
Најмилија!“

И кћи сиђе — то је била
Поезија.

И на земљи ко да ново
Сунце сину,
Те разведри празну тмину,
Пустолину.
Где је бола, где је јада
 — Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
 — Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
 — Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи
 — Песма збори;
Где утехе нема друге
 — Песма стиже,
А где сумња све обори
— Песма диже.

Ево мајке код колевке
Чеда тија,
Чедо спава, а мајка га
Песмом њија.

Песма мири лепше него
Цвеће мајско,
А што песма чеду жели,
То је – рајско.

Ено цркве, божја храма,
Пун је света;
Верни поју, песма с’ диже
Кроз кубета.
Где год цркве, свуд се таки
Глас разлеже,
То појање слабе створе
С Богом веже.

Над мртвацем песма плаче:
“Свјати Боже!”
А из гроба нади ничу,
Па се множе.
Та и гроб је тек колевка
Бољег дања.
 — И звона су само песме
Поуздања.

Ево свати, опет песме
— Дивни дани!
Песма с’ пева младој неви,
“Бисер—грани”.
Песма тресе пред младенце
Росно цвеће,
Доварава, дочарава
Рајске среће.

Ено ратар с тешким трудом
Оре радо;
Ено пастир у самоћи
Јави стадо;
Ено моба сложно прегла,
Сложно ради —
Труде, патње и самоћу
Песма слади.

Сузна мајка сина чека
Из далека;
А и синак о њој снева
Па попева.
Песма иде кроз свет цео,
Не мори се;
“Мила мати, Бог ће дати,
Надај ми се!”

Под столетним храстом седи
Гуслар стари,
Прошлост враћа, душе крепи,
Срца жари.

Хај што Србин још се држи
Крај свих зала —
Песма га је одржала,
Њојзи хвала!

Где је бола, где је јада
 — Песма блажи;
Где се клоне, где се пада
 — Песма снажи;
Где су људи добре ћуди
 — Песма с’ ори;

Што не можеш друкче рећи
 — Песма збори;
Где утехе нема друге
 — Песма стиже;
А где сумња све обори,
— Песма диже.
Јер у песми нема мржње,
Љубав влада,
У песми је цветак вере,
Мелем нада.
Ко не схвати песма шта је,
Шта ли може,
За њега си заман ћерку
Посло, Боже!

Док о рајској срећи снева
Душа живља,
Он ће, клетник, да се следи
Ил’ подивља.

Негуј песму, њом ћеш скротит
Љута тигра —
Али песма не сме бити
Пуста игра.

Песма мора бити света,
Бити чиста,
Баш ко звезда у висини
Што се блиста.
Мора бити богодана,
Племенита,
Мора бити обасјана,
Истинита.
Мора тећи из дубине
Срца здрава —
Таква песма све осваја,
Покорава.

Таку песму гаји, негуј,
Док те траје!
Не скврни је лажном душом,
— Светиња је!
Прогоните л’ таке песме,
Чисте, свете,
Збогом, срећо — збогом, наде —
Збогом, свете!

                                                             1881.
Јован Јовановић Змај

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s