1.
Икона је слика светлости — не индивидуе, особе човека, него, светости лика-идеје човека, тј. човека преображеног Таворском светлошћу Преображења, човека преображеног из облика индивидуе (особе грешне својом вољом за моћ, својим индивидуализмом) у облик лика-идеје који је творевина (Твар, изабрана Твар Творца)… творевина Бога… дакле, лик какав је био Адам (прародитељи духовни), Адам и Ева…
2.
Икона је, дакле, лик човека како човек види себе и човека у Божанској смирености (као смиреност Светог Вукашина Јасеновачког). Та смиреност је исихиа : највиши степен побожности: кад је човекова вера тако силна, да је јача и од самог страха смртног и од свих болова… као у Светог вукашина Јасеновачког, или у Светог Ђакона Авакума… или у Светог Трифуна који је, како тропар каже: нетрулежни венац славе непролазна и вечне, примио од Самог Бога (од Духа Светога), те — како ће то постићи и Свети Вукашин! — силом Самог Бога Христа у њему савладао не само мучитеље, него и немоћнима учинио све дерзости Сатане!
3.
Икона је изворни лик човека каквим га је Бог створио. Тај лик је могуће видети и схватити само у исихији — смирености, тј. кад је човек ослобођен сваке страсти (Луча Микрокозма, Посвета 81-90).
4.
Икона је сликарски приказ духовног искуства исихазма, искуства православног монаштва, чувара изворног лика човека.
5.
Икона је у сликарству оно што је Литургија у трагедији (грчкој) тј. наспрам трагедије… а то је слика Човека као Жртве којом човек, жртвујући своју индивидуалност (грех самоистоветности бића), бива награђен христоликошћу…
6.
Икона је слика изворног лика човека као христоликости…
7.
Икона приказује лик човека који се — тајанственим (мистеријским) саучешћем (причешћем) у Литургији — сврстао у Цркву као заједницу са Христом. Та заједница је небески народ, појам који данас — позвани смо на то! — треба спасавати од митингашко-политичке злоупотребе, од самоуверених интелектуалаца који мисле да је филозофија („филозофос“, мрачњак) врхунац човека.
8.
Као што се у 2. члану Символа вере каже: кроз Христа је постало све што је постало… „рождена, несотворена, јединосушчна Оцу — Им же всја биша“, тј. „Им“, Христом, кроз Христа, Сина Божијег!… па је зато Човек и створен „по обличју божијему“ (Постање, 1, 27)…
9.
… Тако да чак ни полна разлика („мушко и женско створи их“) не доводи у питање „обличје Божије“ (мушкарца и жене), јер им остаје — у оба пола — оно што је изворно: „обличје Божје“: иконичност лика којим и мушкарац и жена превазилазе своју природност индивидуалног бића, тј. своју самостоветност бића индивидуе… То се показује у Богородици и Христу, као Другој Еви и Другом Адаму! (Посланица Јеврејима! посебно Јеврејима!)… А изворност лика човека (људског бића, свеједно да ли мушког или женског) превазилази индивидуу-биће, тако да се о изворном лику човека не може разумети ни сазнати ништа преко знања о (смртном) телу, преко Фројда, Адлера, Јунга… тј. преко било које психоидеологије која — као свака идеологија, наука о употребљивости човека! — настоји да се прикаже као наука о самом изворном Човеку, тј. о тајни човека...
10.
… Човек је тајна: Владика Његош то говори и у Горском Вијенцу (ГВ) (Игуман Стефан, 2322-2335), и у Лучи Микрокозма (ЛМ:П, 131-140)… тајна доступна — не некој науци, мишљењу, експерименту, него — само поезији и то свештеној поезији (литургијској), кад Сâм Свемогући ту „свету тајну шапти“, и то „само души пламена“ (Светим Духом осијана), свештена поете (ЛМ.П, 161-180).
11.
Икона је слика тајне човека, дело сликара који је сликар свештени, литургијски, надахнути… те слика лик изворног човека, лик који није рукотворен (руком сликара, вештином сликара), него лик нерукотворени!
12.
Тајна човека је изворни лик видив само Бугу, те и сликар види тај изворни лик само кад је надахнут, те слика руком Бога, те је зато икона „нерукотворена“, није руком сликара насликана него руком иконописца који је „свештени сликар“, тј. рука Бога, Духа Светог.
13.
То је, ето, суштина иконе, иконописа, иконописца, сликарског литурга и сликарске литургије… Наравно да је то схватимо само колико и како је човековом уму (тј. умном чувству, осећању, а не мишљењу) схватива сама Литургија.
И као што надареног писца схвата човек само кад је и сâм надарен, као надарен читалац, тако и надареног сликара, иконописца, схвата верник само у тренутку кад је надарени посматрач иконе!
То је исто као у позоришту: узалуд је драма (трагедија), ма генијална, ако надарен није и сâм глумац!
И виђење лепоте је дар. Ни заљубљен не може бити свако и увек, јер и заљубљеност је дар!
Говорим овде не о еротском (или сексуалном) стању — или сексуалном васпитању у хигијени тела — него о духовној преображености човека лепотом, и о лепоти као феномену који је доступан само изворном човеку, моменту човекове изворности или наданућа! (Толстој: „Није жена по лепоти мила, него по милоти — лепа“).
18.
Суштина Литургије, иконописа, вере, смисла, изворног лика и приступа Христу… не мења се кроз векове.
19.
Иконописац ће видети Христа — стварати портрет Христа, христоликости, Богородице, богородичности! — када Христа препозна у ближњима који су жртва… онако како се то каже у Јеванђељу по Матеју 12 (31-46).
20.
… Ко препозна Христа у паћенику, брату Христовом… па његов портрет слика (и наслика Христа), у жртви… у христоликом човеку има „модел“… па ће бити иконописац, као Свети Лука.
Андреј Рубљов је насликао 12.000 портрета, те је тако, у патњи људи, у Русији као распетом Христу, видео Христа, и насликао нерукотворену икону… као што је то Тарковски показао у филму „Рубљов“.
21.
Појава Христа значи да је човеку откривено двоје: прво, да се Бог у природи не јавља као нека природна сила или чудо, него само у лику човека, те слика Бога није природа, него лик човека, као иконе(свете слике, откровења Бога, лика божијег) и друго да је смисао постојања (битија) човека у томе да је смисао природе, у есхатону Божијем, сâм човек!
То је одговор на питања Његоша о смислу природе: ЛМП, 31-80… Смисао је у хармонији човека и природе („Рад чега је Творац сатворио: ради дјеце Своје… или дјецу ради природе, или обоје једно за другога… па и сâмо Небо… ваљда не за то да би човек био свестан себе као Ништавила?… Не… све те тајне Свемогући открива свештеној поезији!)
22.
Икона је лик сликан бојом, дакле, светлошћу која се, у судару с материјом, показује као боја… тако да је човеков лик аутентичан, као лик светлости, само бојом, а не скулпторски… јер човек није створен од земље, него, као светлост, „бачен на земљу“… (плотинска теорија сликарски облика: човек као творевина светлости — фос која је Логос Тројице, тј. хармонија).
24.
Икона нам одаје блискост иконописца са сликаним ликом Христа, Богородице или светитеља… То је блискост, наравно, духовна, а не „комшијска“, родбинска или кумовска, пријатељска а да не говоримо о интересној „заједници“ плитичара или моћника… То је блсикост која настаје само из вере ккојом Логос сабира људе у духвону заједницу…
Данас је потребна блискост литургијска, парохијска, блискост диалога са Богом или обоженог (литургијски обоженог, причешћеног) човека са обоженим човеком… Блискост у којој се збива духовно поистовећење при коме сликар — без намере или плана — слика портрет модела, сликајући пре томе, ненамерно (љубављу) и свој аутопортрет…
Жарко Видовић „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ“, (ОД ИСКУСТВЕНЕ ПРЕДСТАВЕ ДО ИКОНЕ, Икона — сликарски приказ духовног искуства исихазма: Изворног лика боголиког човека, одломак, стр, 337-343)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 