Арсеније Савин, ЖИВОТ

Скелетне прсте дрво пружило,
Дах живота моли од Неба.
Све је Црнило обојило —
Покриле мрве буђавог хлеба.
Али листић зеленожути
Са црне гране смеши се свима:
Мразеви дошли, болови љути,
Али Живота има, има…
зима 1940.
Арсеније А. Савин

Жарко Видовић, СТИД ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

Речено је: Стид ће спасити свет.Зашто?

Зато што је стид отпор сопственој сујети осуда своје сопствене сујете, тј. најдубљег корена свих греха, јер сујета је егоцентризам и воља за моћ као “смисао” живота,те разара сваку заједницу. Лепотица чува достојанство своје личности и личности ближњих стидом, јер се боји за достојнство мање лепих сестара,па зато, Богу захвална за све што јој је Бог дао (па и за лепоту) своју лепоту крије стидом

Заједнице и морала, као ни лепоте, нема без личности, а личности нема без стида.

Индивидуа (сујета) размеће се, „ослобођена“ стида.

Али стид није (како каже Солжењицин) победио у Русији, као ни овде, у Србији.

Телевизија и филм, као и штампа, воде беспоштедну и сурову борбу против стида, и у томе се ослањају на фројдовско-психоаналитичко „тумачење“ личности, на индивидуалну психологију као „психологију личности“ …

Зато нема морално-естетске обнове ни на видику.

Стид је префињеност: талент и тајна личности, дар Божији. Узрок нашег, српског кича је у бестидности бахатог и разметљивог понашања и причања. У потреби да нам ласкају, да нас хвале („Вrаvо Sеrbо!“).

…………………………………………………………………………………….

Тежњу ка личности (свести о личности) гаји само индивидуа која је свесна греха и своје лишености духа; свесна да је „гола“, световна, без трансценденције, приземно „природна“, као биће (Истрага, 62).

Личност настаје (и буди се) тек са свешћу о греху бића-индивидуе.

Свест о Греху је свест о Злу.

А човек ту свест гаји, али и чува као самог себе: са стидом. Разголићује се само у тајни исповедања.

Ердабово – Ердут, Даљ, Борово, Вуковар – Крајина, нововековни је завичај српске националне идеје.

Тај завичај оживљава, та идеја се јавља, тек са свешћу о Злу.

Извршен је злочин над српским народом! Ко га скрива, а ко га је починио?!

Без свести о Злу нема историјске свести. А нација и отаџбина човекова је историјска свест (а не „језик“).

Зло за Србе је папизам и хрватска национална идеја. (Не Хрвати ни католицизам.)

Али Зло је и у нашем одсуству свести о Злу, у неверовању да постоји и делује Сатана.

То Зло, преко југословенске идеологије, краљевске и комунистичке, увукло се у душу Срба и одузело Србима свест о Злу, а онда и историјску свест, дакле, националност.

Епско Косово – које пред очима има само „Турке“ и Шиптаре – нема свест о правом, трајном, дакле и савременом, модерном Злу за Србе.

„Ердабово“, завичај нововековне српске националне идеје (после сеобе са Косова), има ту свест. те је тако и Завет доживео преображај: из Косовског у Подунавски, Панонски (поготово против папизма панонског, хрватско-угарско-пољског, који се битно разликује од католицизма медитеранског, латинског, италијанског).

Сеобом 1690. Срби су у Панонију пренели не само свете мошти кнеза Лазара, него и Завет.

(Црњански то није схватио. Он је сувише панонски писац: није заветни писац панонских Срба.)

Оцићев Прешо Јаштрц – Прерад Проданов (Чудо на Дунаву) више је од Давида Штрпца. Он је у Папонији према Хрватима оно што је Марко Миљанов према Шиптарима на Косову и у Црној Гори: борио се за српство тражећи и међу Шиптарима личности. У томе тражењу личности је и мисија Православља.

…………………………………………………………………………..

… Магдалена пред мужем, Марком, осећа стид, а пред Виктором Кацом (љубавник) је бестидна?

Кад је човек бестидан, он презире себе, те позива и друге (или жена позива мушкарца) да презру његово (њено) достојанство: „Ослободи се тога терета који те омета у уживању, у задовољењу нагона, животиње у себи“ (Виктор Кац). Бестиднрст је знак да човек у себи гледа животињу, мајмуна: „Све се брука човјек са човјеком, / Мајмун гледа себе у зрцало! “ (Горски вијенац).

У пуком сексу жена одбацује стид, јер пуки секс одбацује личност, па према томе и стид, потребан само личности човековој, стид као одбрану достојанства личности. Напротив, у љубави као односу личности према личности (односу који је изнад врсте, изнад либида, бића индивидуе или јединке) стид је украс љубави и личности. Кад су Адам и Ева, заведени 3мијом (либидом, голим сексом), заборавили личност (тј. трансценденцију, дух), они су тек том повредом сопствене личности осетили стид – страх пред Богом, страх за кидање заједнице са Богом – те су се обукли. Тиме су накнадно осетили стид због оног заборава!

Марко Витас поштује личност Магдалене, а пред њим и сама она поштује своју личност; зато осећа стид.

Стид је одбрана и украс достојанства личности. Бсстидност је нискост, животињство, голи нагон, „ослобођени“ (распојасани) либидо.

…….

62-63 … Дијалози о стиду … Витас, Кац, Магдалена: ово нису само драмски дијалози ликова, него дубоко, фило-антрополошко (философско) размишљање о суштини човека и сукоба који се у човеку одиграва између саме индивидуалности, с једне стране, и њеног искуства (сећања на личност), с дууге.

63 ... „Победити у себи стид“ значи: „савладати“ (тј. заборавом прекрити) искуство личности (тежњу, и носталгију тога искуства, ка личности) и отпор тога искуства ирема агресији индивидуе, бића, телесности. (Не тела, него телесности индивидуе!) … Томе њих (православне, Магдалену и Марка Витаса) уче римокатолици: Виктор Кац … (сличан Анти Шеговцу, у Добоју 1927) …

64-65 … „Воља за моћ“ (мушка али и женска) не подноси стид. Казанова, Дон Жуан … понижавају личност.

63-66 … Говори Виктор Кац аlias Гроф.

Има ту и римокатоличке теорије о сексу и жени. И Ничеовог презира … (Слично говори Франц Вилденбрух у Смрти у Ердабову: „Жене воле нешто, а не Неког!“)

71 … Људски (божански) савршено је: не да љубав условљавамо савршеношћу оног кога треба да волимо, не да га волимо замишљајући га савршеним или тражећи да буде савршено (рајско!) биће, него да волимо биће грешно и несавршено! Као што људе воли Христос, тако људе треба да воле и хришћани: волећи у човеку могуће (Богом створено) савршенство (помрачено грехом)!

Христос је открио суштану љубави управо тиме што је открио љубав према несавршеном бићу и човеку.

А нама се дешава да волимо (или хоћемо да волимо) идеализујући вољеног (или тражено биће), тј. волимо из маште, а не реално биће, јер само у машти – и то у магијској, не духовној – јавља се „савршено биће“ на Земљи. У таквој љубави ми не живимо међу људима, него у машти и пијанству, хранећи такву љубав алкохолом или дрогом.

Бог од нас тражи да волимо друге као себе саме – али знајући себе као грешнике! Дакле, да волимо у самоспознаји!

А љубав „утопијска“, романтична – грешна је. (Романтизам је утопија – као и у Љермонтова, Демон! Таква „љубав“ је самообожавање, нарцисоидност, утопизам, грех.)

А „самообожавањем“ (нарцисоидношћу) човек је сличан Сатани (који, само себи окренут, само себе сматра достојним пажње, свести, љубави; као Аристотелов „Бог“ који је „ноизис ноизеос“, појам присутан и у западној, метафитичкој теологији).

82, 84 … Ничеов савршен човек тражи савршену жену … То је незадовољство створеним светом, незахвалност Творцу, атеизам, одбијање Лигургије (похвале битију).

….Уместо да воли, Марко Витас „испитује“ љубав: шта Магдалена заправо осећа према њему? А испитивање љубави није љубав, него љубомора (тј. анти-љубав), осећање настало из утопизма (магијског искуства). То је болест човекова (расцеп, схизма, схизофренија), болест која има само једног Исцелитеља!

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА (одломак, стр. 2-3, 8-9, 11)

Жарко Видовић, ОСНОВНИ КРИТЕРИЈУМ ЗА ПРОЦЕНУ КЊИЖЕВНИХ ДЕЛА

Основни критериј за процену књижевних дела је историјска свест (осећање историје као континуитета којим је превладана пролазност, тј. време). Јер ко не осећа историју (трајност заједнице), нема чуло ни за трајну вредност дела, те подлеже дневној политици, тренутним утисцима и пролазним мерилима.

Књижевни „критичар“ може да буде на висини – потребној за оцењивање уметности – само историјском свешћу.

Јер историја је континуитет изнад времена, а осећање тога континуитета (тј. садашњости и присуства прошлих појава и ликова) јесте трансценденција, превазилажење самог себе, уздигнутост у сферу у којој једино и можемо имати слух за уметност (која је такође у сфери трансценденције, над-битија, изнад бића индивидуе).

А шта може „истражни судија“, истражитељ уметности? Може да изучава Зло (свет-биће-грех), чак научно, јер је та истина (истина битија) услов и увод за над-битије, услов за трансценденцију, за веру као историјску свест и националну самосвест.

Утопија је лаж којом је човек заведен кад избегава истину битија (самоспознају), кад се задовољава метафизиком (да је „Битије = Мишљење“).

Роман је историографија, „историја“ супротна метафизичкој и (,,без-смисленој“) фактографској историографији.

Метафизика поставља као највишу вредност државу. А како она, у складу с појмом човека (без искуства и свести личности), може да има интенцију само на „човечанство“, као „целину“ (магијско искуство света!), то се (метафизичка) држава – поистовећена с нацијом као метафизичком заједницом („рационално = реално“) – претвара у империју, тј. у државу с тенденцијом и суштином империје.

Роман је окренут личности: лицу, живој души (живој осећањем, доживљајем). Зато је окренут искуству трансценденције. А трансценденција се јавља као духовна заједница, жива само у личном осећању.

Роман као уметност и историја као континуитет (могућ само у трансценденцији, у осећању личности, срећу се и прожимају, тако да је природно што је роман, као и поезија, националног карактера. (Нација је заједница историјске свести која не зависи од смрти, реалности, времена и државе.)

Роман се пише историјском свешћу, а свест је могућа само као феномен осећања (а не мишљења): кога (оно што) не осећамо, о њему (о томе) не можемо имати ни свест.

…………………………………………………………………………………….

… Данашњи роман се „мења“ … Мења му се фабула. Она се из спољашњег догађања (панораме) преображава у унутрашње: у „стање свести”, „стање свести“ пишчеве, па и главног јунака који ништа не чини, него само „посматра“ (као и сам писац!),тако да се он јавља као свест. Само, о чему, о себи самом или о историји? И о једном и о другом. Јер нема свести о историји без претходног догађања „стања свести“ (уздизања индивидуе у личност или напора човека да у томе уздизању савлада отпор приземља и тежу индивидуе, приземља индивидуализма). Јунак модерног романа мисли, дакле, о својој индивидуи као нечем објективно датом и реалном, уместо да (као класични) мисли у свету и о њему, свом, човековом свету. Да ли је онда ту могућа спонтаност (тј. истина осећања) ако нема поистовећивања? Јер кад мислимо „о“ нечему, ми се с тим не поистовећујемо.

Но, ако се мења роман – из панораме у „стање свести“ – то не значи да се мења задатак критичара (и жирија!).

Критичар мора и данас, и после свега, и увек да буде у стању да што краће преприча роман, да би се (из тога ,,препричавања“) видело како схвата суштину и поруку.

То може да се види само из начина како препричава. Зато је „критичар“ назив који заводи: читалац (квалификован и понесен, са задатком или мисијом да пише о роману, да га ,,оцени“) мора да буде читалац-аматер, способан и моћан да суштину романа прикаже (што краћим) препричавањем, да је интерпретира – као глумац-писац! (Амерички „ридерс-дајџест“,„сварено читање“ показује да Американци не схватају ни суштину ни класику).

Тајна и драж романа је у томе што се ни међу милионима читалаца не могу наћи двојица који ће роман препричати на исти начин. (Тако је Бодлер, као ликовни критичар, сваку слику – препевао!)

Баш у томе је вредност романа што роман чува и подстиче и личиост читаоца, док је „критичари“ уништавају тражећи „универзалне“ вредности (естетске, књижевно-научне, метафизичке, итд.) – „преводећи“ уметност на неки „универзални“ облик исказа, на философију, као тобоже „вишу“ сферу мишљења.

Интерпретација романа је препричавање: као и глума према драмском тексту: једина аутентична интерпретација. А философија (од времена барока, гушењем ренесансе) формулише естетику („науку о књижевности“) као империјално (папско, итд.) сузбијање личности (писца и читаоца).

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 5-6 и 16-17)

Иван Буњин, ЛИШЋЕ ЈЕ КРУЖЕЋИ ШУМЕЛО…

Лишће је кружећи шумело,
Шума водила јесењи бôј —
Птичица сивих ја̏та смело
С лишћем су летела уз пôј.

А ја мали — шала безбрижна —
И њихов ковѝтлац чинио је:
Да уз ху̑к плеса недостижна
Мени буде још веселије.

Да шумом кружим, из груди крикнем —
Желео сам с вихором шумним,
И сваки медни лист да стигнем
Заносом радосно безумним!

1901.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Арсеније Савин, МАЛА ЗИМСКА ЕЛЕГИЈА

Зима је гране оголила
Као да ничега било није,
И да у пролећна зеленила
На трен се само пустош скрије…

1940.

Арсеније А. Савин

Жарко Видовић, ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА

А суштина је у овоме:

— ако заједница треба заиста да буде заједница, онда чланови заједнице треба да буду (и осећају се као) браћа и сестре;

— као браћа и сестре могу се чланови заједнице осећати само ако у духу имају лик човека (односно човека и жене) који су им заједнички преци;

— тај заједнички предак не може бити телесни (тип родитеља), него само духовни (тип старца, чувара предања о заједничком пореклу, тип оца или, што је исто, духовног оца; наиме, отац и родитељ нису исто).

Кад је пало српско царство, српску заједницу обнављају КАЛУЂЕРИ. Шта је то „калуђер”?

„Калуђер” је посрбљена реч или посрбљени изговор грчке сложенице „калос герон” која значи: ЧАСНИ СТАРАЦ.

Додуше, „калос” првобитно значи „лепи”, па би „калуђер” дословце значило: „лепи старац”. Али овде је реч о тзв. душевној лепоти која има посебан назив кад се говори о души, тај назив је „ЧАСТ”. Част је исто што и лепота ДУШЕВНА. Врховна лепота душе је христоликост, сличност човека Христу. Крст је мучна и ружна справа римска, за мучење и посебно за понижавајуће погубљење робова и побуњеника. Али је ту ружну, мучну и понижавајућу справу претворио у ЧАСНУ, у лепу душевну, у ЧАСНИ КРСТ Христос: својом смрћу на тој справи. А смрт Христа на тој справи није смрт, него васкрсење!

Ако сад подсетимо на оно што су о старцу и старости рекли Вук Мићуновић (са гледишта јунака, јуноше и култа јунаштва, култа моћи која припада телесној снази и окрутности), с једне стране, и Владика Данило, с друге, онда ће нам бити јасно како се око те управо најзначајније установе „патријархалне” заједнице сукобљавају култ јунаштва и заветна мисао.

Кад кажемо „патијархална”, подсећајући тиме на једну од најзначајнијих речи заједничких готово свим индоевропским језицима, на реч „патер”, онда треба да знамо да „патер” (или: отац) никако не значи исто што и родитељ, тј. „телесни отац”.

„Телесни отац” је исто као кад бисмо рекли „материјални дух”! Отац је, наиме, моћ којом човек као родитељ – а не мора бити родитељ – јест сличан Богу Творцу, јер Отац је само Бог, Творац, а човек може да „свом” детету буде само РОДИТЕЉ.

Патријархат, дакле, није „власт оца”, јер није власт, него ауторитет (autoritas, стваралачка моћ); а није ни власт родитеља, јер родитељ није „патер”, није „отац”! Патријархат је ДУХОВНА заједница, заједница свих оних који се ДУХОМ осећају као потомци истог ДУХОВНОГ претка. Тој заједници човек не припада рођењем, него ПРЕДАЊЕМ. Припадност се осећа примањем ПРЕДАЊА. Предање чувају СТАРЦИ који – као ни Платонови философи – не располажу влашћу, нити предање намећу силом, јер сила припада генерацији родитеља, а предање, моћ предања, духовна моћ припада генерацији стараца. Они се старају о заједници. Ако је заједница духовна, онда су њене старешине старци (геронти, сенекси, сенатори), јер су они оличење оца ДУХОВНОГ (патера), док су родитељи (војна сила друштва) родитељи и нису никакво оличење, него телесна реалност!

Патријархалну установу старца – као духовне везе чланова заједнице (везе којом су чланови заједнице СЛОБОДНИ чланови)! – ту установу култ јунаштва негира и не подноси, јер установа старца је увек граница која се пред јунаштвом испречила и која не допушта јунаштву да оно пређе у култ и разбије заједницу. Јер култ јунаштва је култ личне моћи и надмоћи, култ јунака, а не претка, заједничког ОЦА (патера духовног) племена.

И као што је Енеја могао нову заједницу засновати само ако из Троје изнесе и у нову, обећану земљу (у Рим) унесе оца Анхиса, чувара предања, обнављајући на тај начин заједницу, тако су и хришћанске заједнице могле настајати само као Нови Израиљ чији пророци и чувари су „часни старци”, „оци калуђери”.

Вук Мићуновић покушава да исмеје Попа Мићу. Али у Горском вијенцу јунацима (јуношама) још не успева оно што ће им успети у Л. ц. Шћепан Мали, јер у Горском вијенцу је заједница још патријархална, а у Л. ц. Шћепан Мали Нови век, у који су коначно ступили већ и Срби, тражи ослонац у јунацима, па чак и у култу јунаштва, да се јунаштвом послужи за разбијање патријархалне заједнице. (Јунак ће у Новом веку да разбија ту заједницу: „Ја! и то лијевом!”) То успева Шћепану Малом. Он мобилише јунаке и племенске главаре (родитељску генерацију) против стараца. Владика (Владика Сава) и Игуман (Игуман Теодосије Мркојевић и калуђери Цетињског манастира) су поражени. И мада је тај пораз привремен, он је довољно узнемирујући за Његоша, па онда Његош, као песник ТРАГЕД, упозорава Србе на опасност Новог века. У занесености Новим веком (занесен је Доситеј, просветитељи, грађанство, све оно што Његош презире!), интелигенција је занесена средствима моћи (знањем као средством моћи), а губи из вида опасност Новог века. То је, наиме, епоха у којој ће човек бити лишен ДУХОВНЕ заједнице – уколико подлегне сатанским дражима те нове епохе. А дражи и „лепота” те Нове епохе су дражи за гордога. Гордост је била гајена у култу јунаштва. Култ јунаштва је припремао човека за нововековни култ моћи.

Наравно, пре него што ће једну нацију, у овом случају Србе, освојити својим вредностима, Нови век је морао да сруши ауторитет очинства, патријархата. Нови век се ослања на буржоазију – свеједно да ли је она заинтересована за апсолутизам, за тоталитаризам или за демократију. Нови век подређује све вредности буржоаским мерилима (тј. трећесталским, трећег сталежа, свеједно да ли је то богати део трећег сталежа, или сиромашни део, пролетаријат, радничка класа). Нови век тумачи све оним што је телесно, опипљиво, подложно експерименту, провери чином. Тако и очинство тумачи родитељством и своди га на телесно родитељство, као и саму душу (по аристотелски!) на телесну форму или, што је исто, функцију тела. Нови век објашњава душу телом, љубав инстинктима, страсти телесним потребама. Хегел сматра да је породица „природна” заједница и потпуно занемарује духовни карактер и садржај очинства (патријархата), па тако и разлику између родитељства (природне родбинске везе) и очинства. Тако је занемарен духовни карактер не само патријархалне заједнице, него и могуће људске заједнице уопште.

Нови век наноси ударце патријархалној – а тиме и уопште духовној – заједници и на тај начин што врши „преобраћање свих вредности”, Umwertung aller Werte, како је то приметио Ниче, истичући то преобраћање као нешто својствено самој „вољи за моћ”. Тако је страст била у човеку „адско насљедије” (ЛМ, II, 88), „адски спомен свезе са Сатаном” (ЛМ, VI, 100), а међу тим страстима и гордост, неукротива воља за моћи, посвећена култом јунаштва који је пре Новог века био невин наспрам нововековног култа старости и моћи. Његош ту гордост приписује Сатани, а сам Сатана ту гордост сматра својом врлином, чак племенитошћу, благородношћу (ЛМ, IV, 41–50). Исто тако и Ниче (а још пре њега Хегел) сматра страсти и гордост врлинама. Пороци су добили печат и вештачки (филозофски и романтичарски) ореол врлине.

Све се то збива у нововековној агресији на патријархат. Да патријархат представља власт родитеља – то је већ не само раширена, него и дубоко укорењена предрасуда Новог века о патријархату. Та предрасуда у нама је оружје Новог века не само против патријархата, него и против духовног карактера људске заједнице и слободне личности (личности унука који мимо с силе родитеља бира дедовску вредност) у тој заједници.

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

Жарко Видовић, КУЛТ ЈУНАШТВА И ЈУНАШТВО МИСЛИ

Култ јунаштва је сматран основним покретачем историје. Хегел сматра да су оснивачи државе хероји, те да је самом Уму који хоће државу потребан херој и култ хероизма. У држави се он подређује држави као средство циљу.Човек тежи извесности (знању, апсолутном знању) из страха који је изазван неизвесношћу. Страх је покретач спознаје и историје, он је чак – од времена филозофије егзистенције – доживео да буде слављен као позитиван, градитељски елемент. Он је филозофска врлина! Страх одузима човеку способност да буде личност – како то уочавају и Платон, и платонизам, и монашко подвижништво, и Лествица Светог Јована Лествичника, и Његош (који каже: „Страх животу каља образ често!”). У филозофији егзистенције страх је, напротив, основна филозофска врлина; оно што је у Платона било дивљење битију (осећање пуноће), то је у филозофији егзистенције (и њеном тумачењу вере) СТРАХ (који је осећање лишености, а не пуноће битија!).

Ово је необично значајна тема на коју сада само подсећамо, како би нам јаснија била свест о разлици између култа јунаштва и култа подвижничког, а и свест о лику Владике Данила!

Вук Мићуновић се не боји смрти. Увек се јунаци хвале како се не боје смрти: неустрашиви су и ништа им није умрети, чине то врло лако. Али јунаштво и није лек од „смртног страха” (страха од смрти), него од страха од НЕМОЋИ. Јунак неће вечити живот или бесмртност. (И Ахил одлази међу сенке, међу мртве, у Невид, у Ад!) Јунак хоће МОЋ. Он се не боји смрти, него НЕМОЋИ. Јунаштвом се не лечи страх од смрти, него страх од НЕМОЋИ. Ако јунаку запретите смрћу, нисте му запретили правом опасношћу од које би се уплашио. Треба му запретити немоћу – па ће се онда открити суштина јунаштва и његове личности. Тада ће да пузи исто онако како ће да пузи кукавица (човек који се боји смрти) кад му запретите смрћу!

Јунаштво је ВОЉА ЗА МОЋ. Вук Мићуновић је јунак, јер се не боји смрти, него немоћи. Он хоће свет као средство моћи и атмосферу (структуру, организам итд.) његове моћи. Ево како Вук Мићуновић изражава свој „ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНИ” страх који је страх од немоћи, у овом случају приказан конкретно као страх од старости:

Куд ћеш више бруке од старости?
Ноге клону, а очи издају.
Узблути се мозак у тиквини,
Пођетињи чело намрштено;
Грдне јаме нагрдиле лице,
Мутне очи утекле у главу;
Смрт се ГАДНО испод чела смије
Како жаба испод своје коре! (ГВ, 998–1005)

У тој човековој немоћи смрт је гадна, гадно се смије, док у младости смрт није гадна, него „ЛЕПА”, исто онако како и Наполеон то каже у Рату и миру кад посматра палог Андреја Болконског (мислећи да је Болконски мртав), кад обилази бојно поље после Аустерлица! Ево, овде то каже и Вук Мићуновић (чиме Његош изражава светлу страну суштине култа јунаштва):

Што су момци прсих ватренијех,
У којима срца претуцају
Крв уждену ПЛАМЕНОМ ГОРДОШЋУ?
(вољом за моћи, која је у Лучи Микрокозма сатански грех човеков!)
Шта су они? – ЖЕРТВЕ БЛАГОРОДНЕ
Да прелазе с бојнијех пољанах
(као у германској митологији паганској, или у исламском култу јунаштва)
У весело царство поезије,
Како росне свијетле капљице
Уз веселе зраке на небеса. (ГВ, 990–997)

Вук Мићуновић говори речима Сатане из Луче Микрокозма, певање четврто (одбијајући анђеоски позив да се покаје):

„Не, не!” – гласом прогрми крупнијем
Зли ГУБИТЕЉ ДУША бесмртнијех,
Да га чује стан бунтовни цио;
„Михаиле, подобни ми чином,
АЛИ ДУХОМ МНОГО НИЖИ МЕНЕ,
ЈЕР ТИ ДУША, као моја, није
БЛАГОРОДНОМ ГОРДОШЋУ ЗАЖДЕНА!”
(ЛМ, IV, 41–47)

Он одбија „сва блаженства Неба” и она су му грка (ЛМ, IV, 51…) као што је Вуку Мићуновићу грка и грдна старост коју не сме ни да чека, јер ће бити лишен моћи!

У време кад је култ јунаштва био у стању да ствара и одржава заједницу на томе култу, док тај култ још није био подређен држави, човек је заиста губио моћ са старошћу. Уосталом моћ припада младоме, тј. ЈУНОШИ (младићу): само он може бити ЈУНАК. Јунаштво је моћ која припада само младоме, јуноши. Старци су могли да имају само ауторитет мудрости. Али њихово јунаштво је јунаштво МИСЛИ о искуству ЧОЈСТВЕНОМ (virtus).

У наше време старцима стоје на располагању институције да им обезбеде моћ какву су – у време чистог, недржавног култа јунаштва – могли имати само док су били млади. Држава обезбеђује дане младости све до старчеве смрти!

Насупрот томе Мићуновићевом страху од СТАРОСТИ, тј. од немоћи (од преобраћања света у несвет, младости у старост), Владика изражава дивљење СТАРОСТИ Игумана, јунака мисли:

Љепше ствари на свијету нема
него лице пуно веселости,
особено, ка што је код тебе,
(лице особено, лично, изразито!)
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
ТО ЈЕ УПРАВ БЛАГОСЛОВ ВИШЊЕГА.
(ГВ, 2479–2485)

То је још један од примера судара између јунаштва мисли (Владике) и култа јунаштва (Вука Мићуновића, Сердар Вукоте, Кнеза Рада и др.). Немоћ и старост плаше само човека који је сушта воља за моћи. У култу јунаштва немоћ је највећа опасност исто онако како је у „култу” обичне свакодневнице смрт највећа опасност. (Кажемо „култу”, јер свакодневница је лишена култа!)

Страх има различита значења, различите садржаје, различите разлоге. „Егзистенцијални” страх (о којем се толико говори у филозофији егзистенције) није страх од смрти, него страх који осећа човек ношен вољом за моћи. А та воља је ОСНОВНИ ГРЕХ. Она је разлог човековог ПАДА. Њоме је човек следио Сатану. Том вољом (гордошћу) је човек ношен у сатанизам. Та воља је разлог пада и у Лучи Микрокозма. Владика Данило се не боји смрти (као ни Вук Мићуновић). Али се он не боји ни немоћи (које се Вук боји)! Владика се боји сатанизма и самим тим Сатана нема чиме да уцени Владику: ни смрћу (или животом), ни моћи (или немоћи).

У оној чувеној сцени када Сатана куша Христа (Матеј, 4, 1–11; Марко, 1, 12–13; Лука, 4, 1–13) – сцени којом почиње и Велики инквизитор Достојевског, писан као коментар библијском тексту о Сатанином кушању Христа – у тој сцени ради се о томе да ли ће Христос одолети сатанској вољи за моћ, да ли ће прихватити дражи те моћи! А дражи моћи су заносније од сваке страсти. Оне су суштина магијског заноса.

Страх јунака је страх од немоћи. Кад им се укаже изглед да ће упркос свим националним заслугама бити немоћни, они – из СТРАХА од немоћи – постају издајници нације. Тако је то било од времена Грка (и Грчко-персијских ратова) до данас. Неко изда из страха од смрти. Јунак издаје из страха од немоћи, уколико, наравно, пре тога већ није превазишао јунаштво чојством или подвижништвом! А за то се тражи више од јунаштва: тражи се јунаштво МИСЛИ!

Шта је то „јунаштво мисли”?

То је јунаштво УНУТРАШЊЕ. То је јунаштво које човек мора да покаже у борби УНУТРАШЊОЈ, ДУШЕВНОЈ. Како се борба против Сатане има да води као борба УНУТРАШЊА – борба душе са телом, колебање и муке саме душе или, као чојство у Марка Миљанова, борба човека да друге одбрани од самог себе – то је јасно да се „јунаштво мисли” састоји у јунаштву борбе човекове против Сатане.
………………………………………………………………………………………………………………………………………………

Страх од Зла је склон да у Злу тражи савезника, па чак и заштиту. Али није склон да ступи у одлучну борбу против Зла, да одбије сваку помисао на неки „тактички” савез са Злом. Јер такву борбу против Зла склон је и спреман да води човек само у „јунаштву мисли” (у вери), а не у култу јунаштва!

Дакле, ако јунаци изазивају Владику на борбу мислећи да он на борбу није спреман, да нема храбрости, Владика им на изазов одговара позивом који је још страшнији, а за који они немају храбрости ни да га чују или разумеју. Владика, наиме, позива на борбу против – говорећи језиком самог Владике – против Сатане, којег јунаци могу да замисле само као савезника, али никако као противника. Или, ако не као савезника, онда као противника безопасног, нимало опаснијег од неке играчке, као ђавола кога су увек у стању да насамаре, јер је у култу јунаштва и сам ђаво немоћан пред јунаком: „Јунаштво је цар Зла свакојега!”, како каже Вук Мићуновић (ГВ, 605).

Јер култ јунаштва се одржава под условом да се о Сатани не говори и не мисли онако како то чини Владика. Култ јунаштва се опире косовском „јунаштву мисли”!

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

Арсеније Савин, ПОЗНА ЈЕСЕН

Раширила је крила,
И небесима језди,
Грлица нежна, бела,
У Душу ми се гнезди.

Топлим крилима греје,
Крај срца ми се свила;
Како се само смеје!
Боже, Она је вила!

Бежи, Грлице нежна,
Шта могу ја да ти дам?
Долази зима снежна —
Рањен сам, тужан и сâм. 

1940.

Арсеније Савин

 

 

Иван Буњин, ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ

Заплавела и тамни равница…
Далеко, далеко у тишини
Звоно пева, замире и јеца…
Бол и туга свили се у мени.

И звук његов тужи једва чујно;
И прашина над пољима сива,
Опустели, широки друм бујно,
Затамњује, као дим покрива…

Али душа још жуди и чека…
Дању, ноћу, о, зашто и чему
Сећањем ме зовеш издалека?
И зашто си свуда и у свему?

Умирућим звуцима по трагу,
Док залази светлост у дубраве,
Ја ти шаљем моју душу благу —
Моје тужне и нежне поздраве!

1900.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Жарко Видовић, О ИНТЕЛЕКТУАЛЦУ

/…/ Са Западном цивилизацијом настаје посебан друштвени слој интелигенције: лаичка интелигенција која одмах испољава своју идеологију хуманизма. Овде хуманизам не узимамо у његовом, код нас уобичајеном етичком значењу човекољубља, него у његовој онтолошкој садржини која се најпре развија несвесно, а онда се показује и свесно као антитеизам.  Хуманизам је тачно оно што је рекао Маркс: уверење да је „корен човека сам човек“, то јест, да човека није створио Бог, него сам човек (Радом). Већ смо указали на то да је приликом покушаја тумачења човека и људске историје томе Раду (Праксис) ипак приписана творачка моћ, дакле, божанска! Али то припада само унутрашњој противречности хуманизма (човек! али… како је он настао?); као, уосталом, и западне цивилизације (демократија! али шта је њен смисао?). Дакле, лаичка хуманистичка интелигенција је уверена у врховну, чак божанску („апсолутну“) моћ интелекта, ума схваћеног као разумска моћ спознаје самих основа света и самог битија.

Основна карактеристика интелигенције — или интелектуалца, човека који себе гордо назива интелектуалцем и сматра да је тиме постигао врхунац човечности — јесте уверење да је интелект суштина, највиша могућа врлина  и највише достигнуће човека и човечности. Не љубав или дух — као тајна моћ поиствећења са другим, дух који је у Христу отеловљен и учовечени Логос, него — управо интелект: особина на којом се горди и Мефисто (или сатана), тотално бездушан, неспособан да се поистовети било са чим другим до са злом.  Поиствећење моћи мишљења са самим битијем јесте метафизика: она је интелектуалчев до краја развијен полгед на свет и његова до крајности развијена самосвест! „Бити је исто што и мислити“, битије је исто што и мишљење“… — то је основни став метафизике, став који конституише метафизику (и човека), јер метафизика није ништа друго до логична разрада тога става: њено учење о бићу (о суштима) и о битију (постојању), тзв. онтологија јесте учење о мишљењу, а то значи: учење о  интелектуалцу! Из целокупне метафизике говори, и као апсолутно знање (тако рећи као божанска мудрост), намеће нам се интелектуалчева нарцисоидност: чак и у теологији која је уграђена у метафизику и подређена њој.

То се данас, у жељи да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних, тако да се чак и људи позвани да буду свештеници (чувари Христове тајне љубави, поистовећења, Причешћа) — данас нису више, често спуштају из висине духа на приземље и у подземље интелектуализма. То се у нас дешава као све чешћа појава клерикализма, типично римокатоличког клерикализма међу православним теолозима, на шта се онда, као типична и природна реакција на клекрикализам, јављају скташтво и протестантизам којим православни верници отпадају од Цркве или је чак изнутра разбијају. На клерикалном мудровању једних одговара се индивидуалистичким мудровањем других.

………………………………………………

Шта се „крије“ иза овога? Ако је битије исто што и трансценденција, онда је и смисао битија (а смисао је могућ само као трансценденција!) исто што и само битије; онда је смисао живота исто што и сам живот. За нас који — платонски, медитерански, хришћански, православно — разликујемо смисао живота од самог живота, смисао битија од самог битија… за нас би то неразликовање значило да је појава смисла немогућа, да смисла нема, да ми живимо у апсурду, у бесмислу. А то би, даље, значило да нема љубави, вредности, етике, заједнице, јер — љубав је исто што и осећање смисла: некога волети је исто што  и придавати највиши могући смисао његовом постојању. Волети живот исто је што и придавати му смисао. Тај смисао, истоветан с љубављу, недоступан је интелекту (мишљењу) и настаје изнад и пре мишљења, јер смисао је могућ само као надахнуто осећање смисла, осећање којим бива преображен свет и у томе свету човек. Интелектуалац — човек који врхунцем сматра интелект, а не осећање или љубав — није у стању ни да разуме ни да брани смисао, поготову није у стању да га заснује. Волети, осећати, (осећати смисао нечег), саосећати, тајно (маштовно) се поистоветити… све је то исто. У метафизичкој „заједници“, то јест, у оном облику друштвености који би настао и био израз мишљења, човек је само појам човека, те ту нема осећања или саосећања. Како је вера осећање (и само осећање, а не интелект), метафизичка „заједница“ не може бити Црква, верска заједница. Нема ту Цркве! То може да буде само организација моћи. То и јесте моћ коју механизам друштва има и испољава над људима-појмовима-фикцијама. 

***

Зашто смо одмах, у почетку овог излагања о кризи интелигенције, указали на интелектуализам као идеологију лаичке интелигенције. Зато што је интелектуалац по својој природи лаик: затворен према тајни човека, љубави и духовне заједнице, Цркве; неспособан да брани вредности заједнице, свеједно да ли је он институционално лаик или клерик, јер и клерик је, као хуманист, лаик, само што је његов лаизциазм (његова световност) суштина скривена, привидом вере. 

Са нововоековном, западном цивилизацијом настаје, међутим, и посебан, од клера одвојен, друштвени слој интелигенције. Али у том случају се одржава непрекинута традиција метафизике, тако да се задатак западне интелигенције битно не разликује од задатка клера, као што се у свом полазишту (постулату) лаичка (универзитетска) метафизика не разликује од клерикалне. У том смислу је и Адорно тврдио да је корпус немачких професора филозофије тежио да у свему замени клер Римокатоличке цркве, то јест да се филозофи према друштву и власти односе „клерикално“. Тај „клерикални“ однос је метафизички. 

Задатак (мисија) интелектуалца је“  каже француски историчар, Le Goffe, „да бране вредности своје цивилизације“:  у том смислу је сваки интелектуалац цивилизацијски ангажован, уколико жели да се потврди као интелектуалац, да то буде. Које су то вредности? Свакако, вредности које одговарају природи интелектуалца, то јест, метафизици интелекуталца! Те вредности не представљају ни заједницу, ни етику. Зато оне представљају вредност („отменост“) друштвеног расцепа између индивидуе и заједнице, априорну „опозицију“ интелектуалца не само према „власти“, него и према заједници (поготово Цркви). 

Жарко Видовић, „… И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Криза и Православље“, стр. 282-286), Београд, 2008.