Жарко Видовић, О ИНТЕЛЕКТУАЛЦУ

/…/ Са Западном цивилизацијом настаје посебан друштвени слој интелигенције: лаичка интелигенција која одмах испољава своју идеологију хуманизма. Овде хуманизам не узимамо у његовом, код нас уобичајеном етичком значењу човекољубља, него у његовој онтолошкој садржини која се најпре развија несвесно, а онда се показује и свесно као антитеизам.  Хуманизам је тачно оно што је рекао Маркс: уверење да је „корен човека сам човек“, то јест, да човека није створио Бог, него сам човек (Радом). Већ смо указали на то да је приликом покушаја тумачења човека и људске историје томе Раду (Праксис) ипак приписана творачка моћ, дакле, божанска! Али то припада само унутрашњој противречности хуманизма (човек! али… како је он настао?); као, уосталом, и западне цивилизације (демократија! али шта је њен смисао?). Дакле, лаичка хуманистичка интелигенција је уверена у врховну, чак божанску („апсолутну“) моћ интелекта, ума схваћеног као разумска моћ спознаје самих основа света и самог битија.

Основна карактеристика интелигенције — или интелектуалца, човека који себе гордо назива интелектуалцем и сматра да је тиме постигао врхунац човечности — јесте уверење да је интелект суштина, највиша могућа врлина  и највише достигнуће човека и човечности. Не љубав или дух — као тајна моћ поиствећења са другим, дух који је у Христу отеловљен и учовечени Логос, него — управо интелект: особина на којом се горди и Мефисто (или сатана), тотално бездушан, неспособан да се поистовети било са чим другим до са злом.  Поиствећење моћи мишљења са самим битијем јесте метафизика: она је интелектуалчев до краја развијен полгед на свет и његова до крајности развијена самосвест! „Бити је исто што и мислити“, битије је исто што и мишљење“… то је основни став метафизике, став који конституише метафизику (и човека), јер метафизика није ништа друго до логична разрада тога става: њено учење о бићу (о суштима) и о битију (постојању), тзв. онтологија јесте учење о мишљењу, а то значи: учење о  интелектуалцу! Из целокупне метафизике говори, и као апсолутно знање (тако рећи као божанска мудрост), намеће нам се интелектуалчева нарцисоидност: чак и у теологији која је уграђена у метафизику и подређена њој.

То се данас, у жељи да се допаднемо Западу, дешава и у нас православних, тако да се чак и људи позвани да буду свештеници (чувари Христове тајне љубави, поистовећења, Причешћа) — данас нису више, често спуштају из висине духа на приземље и у подземље интелектуализма. То се у нас дешава као све чешћа појава клерикализма, типично римокатоличког клерикализма међу православним теолозима, на шта се онда, као типична и природна реакција на клекрикализам, јављају скташтво и протестантизам којим православни верници отпадају од Цркве или је чак изнутра разбијају. На клерикалном мудровању једних одговара се индивидуалистичким мудровањем других.

………………………………………………

Шта се „крије“ иза овога? Ако је битије исто што и трансценденција, онда је и смисао битија (а смисао је могућ само као трансценденција!) исто што и само битије; онда је смисао живота исто што и сам живот. За нас који — платонски, медитерански, хришћански, православно — разликујемо смисао живота од самог живота, смисао битија од самог битија… за нас би то неразликовање значило да је појава смисла немогућа, да смисла нема, да ми живимо у апсурду, у бесмислу. А то би, даље, значило да нема љубави, вредности, етике, заједнице, јер — љубав је исто што и осећање смисла: некога волети је исто што  и придавати највиши могући смисао његовом постојању. Волети живот исто је што и придавати му смисао. Тај смисао, истоветан с љубављу, недоступан је интелекту (мишљењу) и настаје изнад и пре мишљења, јер смисао је могућ само као надахнуто осећање смисла, осећање којим бива преображен свет и у томе свету човек. Интелектуалац — човек који врхунцем сматра интелект, а не осећање или љубав — није у стању ни да разуме ни да брани смисао, поготову није у стању да га заснује. Волети, осећати, (осећати смисао нечег), саосећати, тајно (маштовно) се поистоветити… све је то исто. У метафизичкој „заједници“, то јест, у оном облику друштвености који би настао и био израз мишљења, човек је само појам човека, те ту нема осећања или саосећања. Како је вера осећање (и само осећање, а не интелект), метафизичка „заједница“ не може бити Црква, верска заједница. Нема ту Цркве! То може да буде само организација моћи. То и јесте моћ коју механизам друштва има и испољава над људима-појмовима-фикцијама. 

***

Зашто смо одмах, у почетку овог излагања о кризи интелигенције, указали на интелектуализам као идеологију лаичке интелигенције. Зато што је интелектуалац по својој природи лаик: затворен према тајни човека, љубави и духовне заједнице, Цркве; неспособан да брани вредности заједнице, свеједно да ли је он институционално лаик или клерик, јер и клерик је, као хуманист, лаик, само што је његов лаизциазм (његова световност) суштина скривена, привидом вере. 

Са нововоековном, западном цивилизацијом настаје, међутим, и посебан, од клера одвојен, друштвени слој интелигенције. Али у том случају се одржава непрекинута традиција метафизике, тако да се задатак западне интелигенције битно не разликује од задатка клера, као што се у свом полазишту (постулату) лаичка (универзитетска) метафизика не разликује од клерикалне. У том смислу је и Адорно тврдио да је корпус немачких професора филозофије тежио да у свему замени клер Римокатоличке цркве, то јест да се филозофи према друштву и власти односе „клерикално“. Тај „клерикални“ однос је метафизички. 

Задатак (мисија) интелектуалца је“  каже француски историчар, Le Goffe, „да бране вредности своје цивилизације“:  у том смислу је сваки интелектуалац цивилизацијски ангажован, уколико жели да се потврди као интелектуалац, да то буде. Које су то вредности? Свакако, вредности које одговарају природи интелектуалца, то јест, метафизици интелекуталца! Те вредности не представљају ни заједницу, ни етику. Зато оне представљају вредност („отменост“) друштвеног расцепа између индивидуе и заједнице, априорну „опозицију“ интелектуалца не само према „власти“, него и према заједници (поготово Цркви). 

Жарко Видовић, „… И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ!“, (одломак из есеја „Криза и Православље“, стр. 282-286), Београд, 2008.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s