Иван Буњин, ВЕЧЕРЊА СВЕТЛОСТ

Заплавела и тамни равница…
Далеко, далеко у тишини
Звоно пева, замире и јеца…
Бол и туга свили се у мени.

И звук његов тужи једва чујно;
И прашина над пољима сива,
Опустели, широки друм бујно,
Затамњује, као дим покрива…

Али душа још жуди и чека…
Дању, ноћу, о, зашто и чему
Сећањем ме зовеш издалека?
И зашто си свуда и у свему?

Умирућим звуцима по трагу,
Док залази светлост у дубраве,
Ја ти шаљем моју душу благу —
Моје тужне и нежне поздраве!

1900.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s