Жарко Видовић, ДУХОВНА ЗАЈЕДНИЦА

А суштина је у овоме:

— ако заједница треба заиста да буде заједница, онда чланови заједнице треба да буду (и осећају се као) браћа и сестре;

као браћа и сестре могу се чланови заједнице осећати само ако у духу имају лик човека (односно човека и жене) који су им заједнички преци;

тај заједнички предак не може бити телесни (тип родитеља), него само духовни (тип старца, чувара предања о заједничком пореклу, тип оца или, што је исто, духовног оца; наиме, отац и родитељ нису исто).

Кад је пало српско царство, српску заједницу обнављају КАЛУЂЕРИ. Шта је то „калуђер”?

Калуђер” је посрбљена реч или посрбљени изговор грчке сложенице „калос герон” која значи: ЧАСНИ СТАРАЦ.

Додуше, „калос” првобитно значи „лепи”, па би „калуђер” дословце значило: „лепи старац”. Али овде је реч о тзв. душевној лепоти која има посебан назив кад се говори о души, тај назив је „ЧАСТ”. Част је исто што и лепота ДУШЕВНА. Врховна лепота душе је христоликост, сличност човека Христу. Крст је мучна и ружна справа римска, за мучење и посебно за понижавајуће погубљење робова и побуњеника. Али је ту ружну, мучну и понижавајућу справу претворио у ЧАСНУ, у лепу душевну, у ЧАСНИ КРСТ Христос: својом смрћу на тој справи. А смрт Христа на тој справи није смрт, него васкрсење!

Ако сад подсетимо на оно што су о старцу и старости рекли Вук Мићуновић (са гледишта јунака, јуноше и култа јунаштва, култа моћи која припада телесној снази и окрутности), с једне стране, и Владика Данило, с друге, онда ће нам бити јасно како се око те управо најзначајније установе „патријархалне” заједнице сукобљавају култ јунаштва и заветна мисао.

Кад кажемо „патијархална”, подсећајући тиме на једну од најзначајнијих речи заједничких готово свим индоевропским језицима, на реч „патер”, онда треба да знамо да „патер” (или: отац) никако не значи исто што и родитељ, тј. „телесни отац”.

„Телесни отац” је исто као кад бисмо рекли „материјални дух”! Отац је, наиме, моћ којом човек као родитељ – а не мора бити родитељ – јест сличан Богу Творцу, јер Отац је само Бог, Творац, а човек може да „свом” детету буде само РОДИТЕЉ.

Патријархат, дакле, није „власт оца”, јер није власт, него ауторитет (autoritas, стваралачка моћ); а није ни власт родитеља, јер родитељ није „патер”, није „отац”! Патријархат је ДУХОВНА заједница, заједница свих оних који се ДУХОМ осећају као потомци истог ДУХОВНОГ претка. Тој заједници човек не припада рођењем, него ПРЕДАЊЕМ. Припадност се осећа примањем ПРЕДАЊА. Предање чувају СТАРЦИ који – као ни Платонови философи – не располажу влашћу, нити предање намећу силом, јер сила припада генерацији родитеља, а предање, моћ предања, духовна моћ припада генерацији стараца. Они се старају о заједници. Ако је заједница духовна, онда су њене старешине старци (геронти, сенекси, сенатори), јер су они оличење оца ДУХОВНОГ (патера), док су родитељи (војна сила друштва) родитељи и нису никакво оличење, него телесна реалност!

Патријархалну установу старца – као духовне везе чланова заједнице (везе којом су чланови заједнице СЛОБОДНИ чланови)! – ту установу култ јунаштва негира и не подноси, јер установа старца је увек граница која се пред јунаштвом испречила и која не допушта јунаштву да оно пређе у култ и разбије заједницу. Јер култ јунаштва је култ личне моћи и надмоћи, култ јунака, а не претка, заједничког ОЦА (патера духовног) племена.

И као што је Енеја могао нову заједницу засновати само ако из Троје изнесе и у нову, обећану земљу (у Рим) унесе оца Анхиса, чувара предања, обнављајући на тај начин заједницу, тако су и хришћанске заједнице могле настајати само као Нови Израиљ чији пророци и чувари су „часни старци”, „оци калуђери”.

Вук Мићуновић покушава да исмеје Попа Мићу. Али у Горском вијенцу јунацима (јуношама) још не успева оно што ће им успети у Л. ц. Шћепан Мали, јер у Горском вијенцу је заједница још патријархална, а у Л. ц. Шћепан Мали Нови век, у који су коначно ступили већ и Срби, тражи ослонац у јунацима, па чак и у култу јунаштва, да се јунаштвом послужи за разбијање патријархалне заједнице. (Јунак ће у Новом веку да разбија ту заједницу: „Ја! и то лијевом!”) То успева Шћепану Малом. Он мобилише јунаке и племенске главаре (родитељску генерацију) против стараца. Владика (Владика Сава) и Игуман (Игуман Теодосије Мркојевић и калуђери Цетињског манастира) су поражени. И мада је тај пораз привремен, он је довољно узнемирујући за Његоша, па онда Његош, као песник ТРАГЕД, упозорава Србе на опасност Новог века. У занесености Новим веком (занесен је Доситеј, просветитељи, грађанство, све оно што Његош презире!), интелигенција је занесена средствима моћи (знањем као средством моћи), а губи из вида опасност Новог века. То је, наиме, епоха у којој ће човек бити лишен ДУХОВНЕ заједнице – уколико подлегне сатанским дражима те нове епохе. А дражи и „лепота” те Нове епохе су дражи за гордога. Гордост је била гајена у култу јунаштва. Култ јунаштва је припремао човека за нововековни култ моћи.

Наравно, пре него што ће једну нацију, у овом случају Србе, освојити својим вредностима, Нови век је морао да сруши ауторитет очинства, патријархата. Нови век се ослања на буржоазију – свеједно да ли је она заинтересована за апсолутизам, за тоталитаризам или за демократију. Нови век подређује све вредности буржоаским мерилима (тј. трећесталским, трећег сталежа, свеједно да ли је то богати део трећег сталежа, или сиромашни део, пролетаријат, радничка класа). Нови век тумачи све оним што је телесно, опипљиво, подложно експерименту, провери чином. Тако и очинство тумачи родитељством и своди га на телесно родитељство, као и саму душу (по аристотелски!) на телесну форму или, што је исто, функцију тела. Нови век објашњава душу телом, љубав инстинктима, страсти телесним потребама. Хегел сматра да је породица „природна” заједница и потпуно занемарује духовни карактер и садржај очинства (патријархата), па тако и разлику између родитељства (природне родбинске везе) и очинства. Тако је занемарен духовни карактер не само патријархалне заједнице, него и могуће људске заједнице уопште.

Нови век наноси ударце патријархалној – а тиме и уопште духовној – заједници и на тај начин што врши „преобраћање свих вредности”, Umwertung aller Werte, како је то приметио Ниче, истичући то преобраћање као нешто својствено самој „вољи за моћ”. Тако је страст била у човеку „адско насљедије” (ЛМ, II, 88), „адски спомен свезе са Сатаном” (ЛМ, VI, 100), а међу тим страстима и гордост, неукротива воља за моћи, посвећена култом јунаштва који је пре Новог века био невин наспрам нововековног култа старости и моћи. Његош ту гордост приписује Сатани, а сам Сатана ту гордост сматра својом врлином, чак племенитошћу, благородношћу (ЛМ, IV, 41–50). Исто тако и Ниче (а још пре њега Хегел) сматра страсти и гордост врлинама. Пороци су добили печат и вештачки (филозофски и романтичарски) ореол врлине.

Све се то збива у нововековној агресији на патријархат. Да патријархат представља власт родитеља – то је већ не само раширена, него и дубоко укорењена предрасуда Новог века о патријархату. Та предрасуда у нама је оружје Новог века не само против патријархата, него и против духовног карактера људске заједнице и слободне личности (личности унука који мимо с силе родитеља бира дедовску вредност) у тој заједници.

Жарко Видовић, АПОКАЛИПСА ВЛАДИКЕ ДАНИЛА (одломак)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s