Жарко Видовић, СТИД ЋЕ СПАСИТИ СВЕТ

Речено је: Стид ће спасити свет.Зашто?

Зато што је стид отпор сопственој сујети осуда своје сопствене сујете, тј. најдубљег корена свих греха, јер сујета је егоцентризам и воља за моћ као “смисао” живота,те разара сваку заједницу. Лепотица чува достојанство своје личности и личности ближњих стидом, јер се боји за достојнство мање лепих сестара,па зато, Богу захвална за све што јој је Бог дао (па и за лепоту) своју лепоту крије стидом

Заједнице и морала, као ни лепоте, нема без личности, а личности нема без стида.

Индивидуа (сујета) размеће се, „ослобођена“ стида.

Али стид није (како каже Солжењицин) победио у Русији, као ни овде, у Србији.

Телевизија и филм, као и штампа, воде беспоштедну и сурову борбу против стида, и у томе се ослањају на фројдовско-психоаналитичко „тумачење“ личности, на индивидуалну психологију као „психологију личности“

Зато нема морално-естетске обнове ни на видику.

Стид је префињеност: талент и тајна личности, дар Божији. Узрок нашег, српског кича је у бестидности бахатог и разметљивог понашања и причања. У потреби да нам ласкају, да нас хвале („Вrаvо Sеrbо!“).

…………………………………………………………………………………….

Тежњу ка личности (свести о личности) гаји само индивидуа која је свесна греха и своје лишености духа; свесна да је „гола“, световна, без трансценденције, приземно „природна“, као биће (Истрага, 62).

Личност настаје (и буди се) тек са свешћу о греху бића-индивидуе.

Свест о Греху је свест о Злу.

А човек ту свест гаји, али и чува као самог себе: са стидом. Разголићује се само у тајни исповедања.

Ердабово Ердут, Даљ, Борово, Вуковар Крајина, нововековни је завичај српске националне идеје.

Тај завичај оживљава, та идеја се јавља, тек са свешћу о Злу.

Извршен је злочин над српским народом! Ко га скрива, а ко га је починио?!

Без свести о Злу нема историјске свести. А нација и отаџбина човекова је историјска свест (а не језик).

Зло за Србе је папизам и хрватска национална идеја. (Не Хрвати ни католицизам.)

Али Зло је и у нашем одсуству свести о Злу, у неверовању да постоји и делује Сатана.

То Зло, преко југословенске идеологије, краљевске и комунистичке, увукло се у душу Срба и одузело Србима свест о Злу, а онда и историјску свест, дакле, националност.

Епско Косово које пред очима има само „Турке“ и Шиптаре нема свест о правом, трајном, дакле и савременом, модерном Злу за Србе.

Ердабово“, завичај нововековне српске националне идеје (после сеобе са Косова), има ту свест. те је тако и Завет доживео преображај: из Косовског у Подунавски, Панонски (поготово против папизма панонског, хрватско-угарско-пољског, који се битно разликује од католицизма медитеранског, латинског, италијанског).

Сеобом 1690. Срби су у Панонију пренели не само свете мошти кнеза Лазара, него и Завет.

(Црњански то није схватио. Он је сувише панонски писац: није заветни писац панонских Срба.)

Оцићев Прешо Јаштрц Прерад Проданов (Чудо на Дунаву) више је од Давида Штрпца. Он је у Папонији према Хрватима оно што је Марко Миљанов према Шиптарима на Косову и у Црној Гори: борио се за српство тражећи и међу Шиптарима личности. У томе тражењу личности је и мисија Православља.

…………………………………………………………………………..

Магдалена пред мужем, Марком, осећа стид, а пред Виктором Кацом (љубавник) је бестидна?

Кад је човек бестидан, он презире себе, те позива и друге (или жена позива мушкарца) да презру његово (њено) достојанство: „Ослободи се тога терета који те омета у уживању, у задовољењу нагона, животиње у себи“ (Виктор Кац). Бестиднрст је знак да човек у себи гледа животињу, мајмуна: „Све се брука човјек са човјеком, / Мајмун гледа себе у зрцало! “ (Горски вијенац).

У пуком сексу жена одбацује стид, јер пуки секс одбацује личност, па према томе и стид, потребан само личности човековој, стид као одбрану достојанства личности. Напротив, у љубави као односу личности према личности (односу који је изнад врсте, изнад либида, бића индивидуе или јединке) стид је украс љубави и личности. Кад су Адам и Ева, заведени 3мијом (либидом, голим сексом), заборавили личност (тј. трансценденцију, дух), они су тек том повредом сопствене личности осетили стид – страх пред Богом, страх за кидање заједнице са Богом – те су се обукли. Тиме су накнадно осетили стид због оног заборава!

Марко Витас поштује личност Магдалене, а пред њим и сама она поштује своју личност; зато осећа стид.

Стид је одбрана и украс достојанства личности. Бсстидност је нискост, животињство, голи нагон, „ослобођени“ (распојасани) либидо.

…….

62-63 … Дијалози о стиду Витас, Кац, Магдалена: ово нису само драмски дијалози ликова, него дубоко, фило-антрополошко (философско) размишљање о суштини човека и сукоба који се у човеку одиграва између саме индивидуалности, с једне стране, и њеног искуства (сећања на личност), с дууге.

63 ... „Победити у себи стид“ значи: савладати“ (тј. заборавом прекрити) искуство личности (тежњу, и носталгију тога искуства, ка личности) и отпор тога искуства ирема агресији индивидуе, бића, телесности. (Не тела, него телесности индивидуе!) Томе њих (православне, Магдалену и Марка Витаса) уче римокатолици: Виктор Кац … (сличан Анти Шеговцу, у Добоју 1927)

64-65 Воља за моћ“ (мушка али и женска) не подноси стид. Казанова, Дон Жуан … понижавају личност.

63-66 … Говори Виктор Кац аlias Гроф.

Има ту и римокатоличке теорије о сексу и жени. И Ничеовог презира … (Слично говори Франц Вилденбрух у Смрти у Ердабову: „Жене воле нешто, а не Неког!“)

71 … Људски (божански) савршено је: не да љубав условљавамо савршеношћу оног кога треба да волимо, не да га волимо замишљајући га савршеним или тражећи да буде савршено (рајско!) биће, него да волимо биће грешно и несавршено! Као што људе воли Христос, тако људе треба да воле и хришћани: волећи у човеку могуће (Богом створено) савршенство (помрачено грехом)!

Христос је открио суштану љубави управо тиме што је открио љубав према несавршеном бићу и човеку.

А нама се дешава да волимо (или хоћемо да волимо) идеализујући вољеног (или тражено биће), тј. волимо из маште, а не реално биће, јер само у машти – и то у магијској, не духовној – јавља се „савршено биће“ на Земљи. У таквој љубави ми не живимо међу људима, него у машти и пијанству, хранећи такву љубав алкохолом или дрогом.

Бог од нас тражи да волимо друге као себе саме али знајући себе као грешнике! Дакле, да волимо у самоспознаји!

А љубав „утопијска“, романтична грешна је. (Романтизам је утопија као и у Љермонтова, Демон! Таква „љубав“ је самообожавање, нарцисоидност, утопизам, грех.)

А „самообожавањем“ (нарцисоидношћу) човек је сличан Сатани (који, само себи окренут, само себе сматра достојним пажње, свести, љубави; као Аристотелов „Бог“ који је „ноизис ноизеос“, појам присутан и у западној, метафитичкој теологији).

82, 84 … Ничеов савршен човек тражи савршену жену … То је незадовољство створеним светом, незахвалност Творцу, атеизам, одбијање Лигургије (похвале битију).

….Уместо да воли, Марко Витас „испитује“ љубав: шта Магдалена заправо осећа према њему? А испитивање љубави није љубав, него љубомора (тј. анти-љубав), осећање настало из утопизма (магијског искуства). То је болест човекова (расцеп, схизма, схизофренија), болест која има само једног Исцелитеља!

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА (одломак, стр. 2-3, 8-9, 11)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s