Жарко Видовић, ПОХВАЛА БИЉУ

***

Од свих живих бића само биљка живи не убијајући: ниче, расте, храни се, размножава и даје плодове не убијајући. Храни се неживом материјом раствореном у води: менералима, камењем, земљом. У светом браку са Сунцем удише ваздух и од неживог ствара живо: као да је творачко божанство! Уз то живим бићима која се хране убијајући — нама и животињама — биљка даје себе на жртву, јер не само месождери, него и биљождери живе убијајући бар биљке. Само у животу биљака нема „дијалектике“ по којој би живот једних значио смрт других. ….

***

Биљка је суштина природе као што је дете суштина човека: створена, првобитна суштина, каква је била пре греха. Чедо је дете, а чедност је суштина човека у хармонији са створеном природом, са биљком. (Када је однос човека према природи постављен као борба, чак борба којом човек треба да се потврди, тада је човек усмерен култу животиње).

Да подсетимо на Христа: у Њему је сачувана суштина човека, јер је он „Син Човечји“, или — у бољем складу с оригналом речено — он је „Чедо Човечије“; у Њему је сачувана чедност, неотуђена, првобитна и безгрешна суштина суштог човека! Орфеј оживљава и камен и мртве, певајући им, а песма је говор језиком биља. Тако је Орфеј грчка Претеча Христа.

***

Биљка је — у аутентичној, првобитној духовности човека — телесна појава творачке суштине у природи. Биљка чува тајну те суштине не повређујући је. Та тајна је у чистоти раста и настајања, то јест, живљења без убијања или уништавања нечијег живог. То је тајна самог живота…

***

Тако и човек песник ствара само кад је сличан биљци. Јер песма Бранка Миљковића „Похвала биљу“ је похвала поезији, човекој моћи да буде као биљка.

***

То не значи да је човек биљка или да може да буде биљка, него само да је уподобљен биљци онако као и Христос. Дрво Живота: да је у стању да се тајно(!) поистовети са биљем!

Зато се хришћанин причешћује биљном твари као жртвом бескрвном, а не месом (закалном жртвом, курбаном, дословно схваћеним кољивом). Само такво Причешће је агапи, Љубав која (као биљка) само даје, ништа не тражи и све трпи. Та биљна смиреност човекова, та тајна (имагинарна, маштовна, то јесте у вери дата) обнова првобитне физис-природе у човеку, то одсуство силе и чина у човек је услов и за појаву спонтаности (смирене опуштености и препуштености) у којој настаје поетско дело (музичко дело), свештена поезија и, поврх свега, Литургија! само у тој смирености може човек — како то и Платон (у диалогу Ион) каже о песнику — да буде орган божанског, небеског говора.

***

И у Причешћу се човек поистовећује, или тачније: догађа му се поистовећење. Али то је поистовећење са Христом који се већ и сам поистоветио с Хлебом и Вином (са биљном твари) и Себе заветовао човеку као такво поистовећење (животворно)! Не са крвљу и месом, са телом крвавим, него са биљком.

***

И пост је човекова припрема за сусрет и поистовећење са божанством. А припрема се човек за тај сусрет не само јелом — искључиво биљног порекла, — него и чишћењем од страсти („смрада душевног“), као би и душом био мирисан ичист као биљка! Као дете! Јер биљка је чедна као дете, дете је невино као биљка, те само због те сличности човекове дечије, чедне душе (уподобљености) са биљком Христос говори: „пустите дјецу к мени!“, јер дете, или човек у чедности, чак и кад нема свести о слободи, није отворено Злу, не гледа у Злу неку божанску силу, није вером дуалист! па зато није ни у ситуацији да се, снагом своје слободе, одлучује између обожавања Добра и обожавања Зла. 

Додуше, и вегетеријанци се хране само биљном храном: и тако читав живот, не разликујући време поста од времена мраса. Али је зато вегетаријанство, као врста хигијене (телесне хигијене!), утопило и сам пост у обичан, навикни живот, док би пост морао да буде аскеза (што на грчком значи: подвиг, упорна и свесна човекова борба) против навике уопште. Јер навике настају из задовољења страсти, из потребе страсти да њен предмет буде лишен сваког отпора! А пост није навика, ни хигијена телесна (дијета, вегетаријанство), него обред којим човек изражава жељу да ојача у себи физис-природу и да сузбије у себи све што се противи човековом поистовећењу са биљном физис-природом, те тако и самоМ Причашћу Христовом. А противе се управо страсти и навике, јер су оне упоришта пуке (дакле, бездушне) телесности, која, ослоњена на та упоришта, одбија свако уздизање у сферу више душевности. 

Жарко Видовић, КАТАРЗА — ЧИСТОТА ФЛОРЕ И „ПОХВАЛА БИЉУ“ /одломак/ (у “ И вера је уметност“, Београд, 2008)

Фотографија: Мартин Црвеница, Бадем