Лечењем човека може да се (као психијатар) бави само онај ко зна суштину човека, личност као освешћивање искуства трансценденције.
А метафизика Запада – и њени изданци: Фројд, Јунг, итд. – то не зна. И погрешна је та школа коју нам овде хвале њени ученици и следбеници, пропагатори. „Психијатар“ је (Исцељитељ душе) само Христос. Он зна суштину човекову. То учење није медицинска дисциплина него теоантропологија – Православље, присутно у историјској свести заветног народа.
У чему је божански Психијатар (Исцелитељ) посебно изнад свих земаљских психијатара, неизмерно надмоћан? У томе што је он Исцелитељ – учитељ који је, као Спаситељ, омогућио свима нама да се лечимо сами, без помоћи (иначе и недоучених, немоћних, празнословних, а самоуверених) психијатара, јер:
– прво, Христова теоантропологија је знање суштине човека, и то божанско знање;
– друго, земаљски – и најученији – само су психијатри–психолози-идеолози, који не знају суштину човека, него о њој закључују из знања о телесном свету (о показивом); по томе и јесу идеолози што хоће да на световно-научном знању (медицинском, о телу) заснују антропологију; или, на метафизици, философији (о свету као „целини“, попут Шелера, на којем је и папа Војтила докторирао, па и тиме доказао да не верује у Христа). Суштина идеологије је у томе што хоће „научно-философску“ антропологију;
– треће, Христос потврђује и одобрава сократску самоспознају, као и Јованов позив („покајте се“), јер Зло је и болест (Зло = болест, као у Бодлеровој збирци песама: „Цвеће Зла“ = Цвеће болести душевне), тако да самоспознајом (= покајањем) човек сазнаје Зло у себи као болест. То покајање је жртва, јер човек „жртвује“ страст, егоцентрично осећање, болесно осећање идивидуализма. (Те страсти набраја и описује Јован Лествичник, а помиње их и Његош, у ЛМ, Посвета). Тај подвиг је уједно и свест птохос-а (свест човека да је као биће-индивидуа лишен Духа). Та лишеност је жалост која чини сузним покајање, изазива носталгију за Небом, за заједницом са Христом.
Подвиг је награђен заједницом, осећањем заједнице, Заветом, отварањем индивидуе Небу, отварањем Неба индивидуи. Тако настаје личност са којом се Христос поистовећује, а човек охристовљује.
Лечење је завршено појавом Духа, надбитија у човеку, трансценденције.
Лек човеков (битија, бића, индивидуе) – то је над-битије, трансценденција.
Лек је, дакле, Литургија: од птохос (свести о томе да је човек болестан злом зато што је лишен трансценденције) до спасења, охристровљења, Причешћа (учешћа у природи Христа). Тим учешћем је човек Љубав, умно чувство, као и Христос: Логос, умно чувство.
Све се, дакле, дешава у човеку: од индивидуе ка личности, од битија ка надбитију, од земаљског у Небеско, од усамљености у заједницу (националну-црквену-заветну), од (болесне) затворености у отвореност (здравље).
Лечење је зато да досегнемо оно чега смо лишени (да се ослободимо лишености која је плод Греха, болест човекове суштине и Зло).
Али морамо знати тачно Чега-Кога смо лишени. Та дијагноза је свест о Греху.
***
Логос се није тек тако јавио као човек, као индивидуа (Исус, син Давидов), него као Личност: Христос, Помазаник, Син Божији.
Лек од Зла је човекова личност. А то је тајна трансценденције, неприступачна психологији, психоанализи, психотерапији, итд., јер спасење човека је обећано човековој личности. Личност је човеково сећање на лик, на благодат, Причешће Богом.
/…/Личност је надбитије у које се она уздигла изнад битија индивидуе, те из себе – као преображеног битија, сада празничног – посматра својим новим очима исто то своје реално, телесно битије и чува га. Тако да је трансценденција однос надбитија чрвековог према, опет свом, сопственом телесном битију индивидуе, однос преображености, духовности, наспрам сопствене телесне реалности.
Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА, (одломак, стр. 99, 107)
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 