Плотин, ЈЕДНО И ЊЕГОВА ПРИРОДА

/…/Шта је, дакле, Једно, и каква је Његова природа?

/…/Највећа тешкоћа од свих јест то што Га не можемо схватити (synesis) ни на основу неке науке, ни на основу мишљења, као све остало што је чувствено, већ на основу неког присуства које је више од науке. Душа трпи одвајање од властитог јединства и није у потпуности једно кад задобија научну спознају нечега, јер наука је неки говор, а говор је мноштво. Она тада измиче Једном и упада у број и мноштво. Дакле, треба превазићи науку и никако не излазити из јединства (tu hen einai); треба се удаљити и од науке и од предмета науке, од свега другог и од призора лепог. Јер, све што је лепо доцније је од Њега и потиче од Њега, као што дневно светло потиче од Сунца. „Управо зато“, каже (Платон), „оно се не може ни изрећи ни написати„. Међутим, говоримо и пишемо о Њему да бисмо упутили ка Њему, да бисмо тим речима осоколили на гледање као показујући пут оном који хоће нешто да види. Јер, подучавање доводи до пута и до путовања, но посматрање (thea) Њега већ је дело оног који хоће да види. Ако неко није дошао до тог призора (theama), ако његова душа није задобила схватање сјаја који је тамо, ако није ни осетила ни задржала у себи, да тако кажем, љубавно осећање љубавника, који се гледајући смирује у томе што љуби, ако је он додуше примио истинску светлост и сву своју душу обасјао услед тога што се приближио, али је у свом успињању још увек отпозади оптерећен оним што представља препреку посматрању, ако се није само успео већ поседује и оно што га одваја од Њега, и ако још увек није сакупљен и сабран у нешто јединствно — сигурно. Оно није далеко ни од чега, и, опет, далеко је од свега, тако да је присутно и није присутно (ни у чему) до у онима који Га могу примити и који су се за то припремили тако да Му пристају, досежу до Њега и додирују Га на основу своје сличности (с Њим) и на основу моћи која је у њима и која је сродна оној која од Њега (потиче), уколико је Њему у природи да буде нешто што се може посматрати (thetos) — ако дакле, још није тамо већ је изван услед свега тога, или услед недостатка поуке која би га водила и која даје веру о Њему, нека за све то окриви себе, и нека покуша да се одвоји од свега и да буде сам; а што се тиче онога што му недостаје у нашим доказима у које не верује, нека о томе промисли на следећи начин:

5. свако ко мисли да бићима управља удес и случај (automatoi) и да их заједно држе телесни узроци, тај је далеко отишао и од Бога и од представе о Једном; но наше излагање не односи се на такве људе, већ на оне који претпостављају постојање неке друге природе поред тела и који се успињу до душе. Они, свакако, треба да схвате природу душе, све остало (што се тога тиче), и то да она потиче из ума и да поседује врлину зато што суделује у појму који из ума потиче; након тога треба схватити ум као нешто различито од оног за који кажемо да промишља и да закључује, јер промишљање се већ, на неки начин састоји у раздвајању, разликовању и кретању,а науке су појмови који су у души те су као такве у јасности зато што се у души налази ум који је узрок наукâ; треба видети ум као нешто опажајно, убудћи да се он дâ перципирати, и као нешто што се уздиже изнад душе као отац душе који је умствени поредак; и, треба рећи да ум који мирује у себи и јест неко мирно (a streme) кретање поседује у себи све и да јест све неко неразликовано мноштво и, опет, подељен у себи. Јер, он није подељен и разликован у себи као што су (међусобно подељени) појмови који се схватају један по један; међутим, то што је у њему није помешано. Јер, све то извире из њега одовјено, исто као што је и у наукама, мада све постоји у недељивости, сваки (део) одвојен од свих других. Дакле, то мноштво у јединству, то је умствени поредак; он је крај Првог, и разум потврђује да он постоји нужно, уколико је постојање душе нека нужност; но, он је моћнији од душе. Није међутим, то Прво, зато што није ни нешто једно ни нешто једноставно; једноставно је Једно, начело свега. То што је пре оног што је наузвишеније међу бићима — јер мора постојати нешто пре ума који, додуше, хоће да буде једно али није то већ сличи једном (henoeidus); јер, ум није распршен у себи већ је збиља (ontos) сједињен са самим собом пошто није самог себе рашчланио, зато што је близу Једног и зато што је одмах после Једног; но, он се усудио да се некако одвоји од Једног — то што је пре њега, то чудо (thauma), то је Једно; за то не треба рећи да је биће, да не би и овде једно било предикат нечег другог, једно коме у истини не приличи нијједно име, Једно које није као нешто друго, а потом једно; тешко је спознати Га преко тога, те се Оно спознаје пре на основу Његовог порода, бивства, јер Оно доводи ум до бивства. И Његова природа је таква да је Оно извор оног што је најбоље (међу бићима), моћ која рађа бића, а сама мирује у себи и не умањује се нити постоји у оном што услед ње настаје, зато што постоји и пре свега тога; називамо је „Једно“ принуђени да је некако назначимо једни другима, и зато што тим именом доводимо (друге) до неке недељиве представе и зато што желимо да своју душу учинимо јединствено; не говоримо о нечему једном и недељивом у оном смислу у коме за тачку или за монаду кажемо (да су једно), јер то што је на тај начин једно јест начело количине, а то не би постојало да претходно не постоји бивство и то што је пре бивства. Дакле, не треба на то управљати своје мишљење већ (тачку и монаду треба) по аналогији учинити сличним и упоредити их с тим што је просто и што је избегло мноштву и подели. 

Плотин, ЕНЕАДЕ VI, (стр. 237-240), Мисао, Нови Сад
Превод: Милош Н. Ђурић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s