Димитрије Богдановић, СВЕТИ ЈАКОВ ПОСНИК

Колико је грех близу светости, колико и светац мора да буде опрезан у своме духовном напредовању, најбоље показује Живот светог Јакова Посника. Историјски оквир овог житија, време и место збивања, нису довољно јасни, али то и није битно. Чак и када занемарује историјску фактографију, хагиографија говори истину — истину о човековом бићу, о његовим врлинама и падовима, о мукама, радостима и непрестаном распећу између добра и зла. Житија светих немају за сврху да бележе податке о којима се иначе брине марљива чиновничка администрација нашег столећа. Она нам сликају л и к о в е, карактеристичне и увек веродостојне ликове светих људи у њиховним духовним обележјима, у ономе што их одваја од године и места рођења, и претвара у вечне т и п о в е  људског отимања ка светости. Веродостојност житија је баш у томе што ни свеци не буду увек само свети, што ни светост, дакле, зато што је људска, није имуна од људске грешности. Грех, за све време живота све до смрти, остаје увек једна могућност, или опасност која се може избећи само уз велику опрезност. И што је неко на већој висини, то више мора да бди. Светост је својеврсна еквилибристика: одржати се у равнотежи, не оклизнути са висине, то је изузетна вештина али и изузетно важан и тежак задатак који се поставља пред сваког подвижника. 

Тако је било и с Јаковом, палестинским пустињаком који је вероватно у шестом веку настањивао једну пећину близу варошице Порифирон, испод планине Карамела у Палестини. Ту је он провео петнаест година у посту и молитви, и стекао дар чудотворства. Истеривао је демоне, исцељивао од неизлечивих болести, прозирао духовне тајне. Због свих тих дарова почео је да смета непријатељима Христове вере, и они се завере да пустињака Јакова отерају из свог краја. Позивајући на светост, на чистоту и чедност, уносио је немир и кварио разуздано весеље грешника. Зато га је требало оцрнити, одузети му управо онај ореол светиње који је привлачио људе са разних страна да од пустињака траже помоћ, савет, молитву, дар. Завереници су нашли блудницу која је пристала да за четрдесет златника заведе Јакова и да то после објави целоме свету. Само да падне: Јакова ће потом бити лако линчовати. Блудиница долази у пећину, успева да се увуче у њу претварајући се да бежи од двиљих пустињских звери, рачунајући на жалоствост и доброту старца. Јаков је заиста племенит. Он се не двоуми много: ако треба спасити један људски живот пристаће да буде кушан. Одрекао се жене да би био са Богом, али ће и жену пустити себи ако треба да јој помогне. А пламен искушења потисунуће пламеном ватре. Руку је ставио у огањ и болом се лечио од пожуде. Блудинца је згранута, погођена, побеђена, демон блуда је прогнан, и двоје очастају чисти: светац није пао, грешница остаје света.

Међутим, нема победе иза које не може доћи пораз. Јаковљева чудотворства постају за њега самога ново искушење, теже и опасније него што је била завера самарјанске блуднице. Чуда су му послужила као повод за високу мисао о себи, из њих се изчаурила охолост, мајка сваког зла. И када му неки неутешни и уплашени родитељи доведу своју младу кћер, „у коју беше ушао ђаво“, не би ли јој велики Јаков помогао, почиње духовна трагедија свечеве целомудрености, ђаво је истеран из девојчице, али је ушао у Јакова. И од самога тога часа иако је девојчица остала код њега, препуштена његовој бризи и старању за три дана — да би исцељење било поузданије, Јакова не напушта нечиста помисао. Час непопрезности је Јакову одузео душу. Изгубио је памет, избезумио се, заборавио на Бога, на завет, на своје одмакле године, занео се привидом среће једног телесног тренутка коме није претходила љубав, једини доживљај који освећује нашу природу, све је заборавио и предао се пламену који је некад успео да сузбије пламеном ватре. Напаствовао је девојку, а затим учинио нешто страшније: убио ју је. Вучен страховитом инерцијом није се зауставио на једном греху, упао је у страшнији. И то убиство прети сад да се претвори у једну нову смрт. Јаков је изгубио светост, и себе, и присебност духа. Постао је очајан; његово милосрђе завршило се убијањем. Петнаест година је учио како треба волети, а сад је упоропастио два живота. Убио је девојку, а себе сада убија очајањем. Да сакрије злочн (као да се злочин уопште може сакрити), убијену девојку баца у реку, а сам бежи. Лута по пустињи, обилази села, у манастирима се исповеда, виче о свом греху, Богу, људима, себи. И тека кад дође до једне отворене гробнице с костима претвореним у прах, налази место за себе. Ту се настанио. Овде му коначно долази на ум поука светих људи с којма се дотада сретао: кајање треба принети Богу, кајање — не очајање. 

Десет година ће Јаков провести у тој рупи, у друштву једне прегршти костију, са успоменама на некадашњу своју висину и живим осећањем беде у коју је запао, непажљив, уображен. Превише је веровао у себе. Претерао је у замерању демонима, он који од себе није прогнао најважнијег  демона, самог сатана међу пороцима: гордост. Сад плаче, живи још само зато да плаче, да још један и још један тренутак посвети суровој мисли о себи пропалом и одвратном бившем светитељу. Био је светитељ. Сад је грешник. Постао је то да би нам показао истину о људској природи, варљивој управо онда када верује у своју постојаност. Али и да нам покаже моћ Божјег милосрђа. Јаков се покајао, а кајање Бог прима; себе је казнио, а Бог га на крају награђује. И убице се прашта. И накадашњи светац може опет постати свет, као Јаков. 

Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА, Романов, Бања Лука, 2008.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s