/…/ Кад се побратиме, они говоре да је побратим ближа својта него брат, јер брат је по оцу и мајци, а побратим је по Богу брат; а пошто је Бог над свијем што је Бога ближе, то је и чоека ближе.
Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 98) Народна просвета, Београд, 193?
Приредио: Трифун Ђукић
Пуста је гора и планина око Пећи и Ђаковице, око Дечана и Патријаршије, около Косова и Призрена, управ до Шаре планине!… Празна је Витомирица, ‘ранитељка и спаситељка српскије’ мученика, које је у себе ‘ранила!… Сва су мјеста пуста и жалосна, од Шаре до Кома!… У сва мјеста сада господари зулумћарска зликовачка рука, којијема нема ко сила кратит’ и вратове превијат’, и злу пропаст, а добру спасење покаживат’ из високе Дечанске планине и дубоке горнате Витомирице, која је вазда у себе и око себе гледала ђе се мученичка и зликовачка крв мијешана лије, а сад мјесто крви гледа сузе ђе се лију!… Нема оније’, који су изворе суза изворима крви замјењивали!… Нема с планина синова, који су из њенијâ горâ слободу бранили и свакијем мукама одолијевали!… Нема у гору оније’ мученика, којијема не даваше срце да сузе гледају и уздисаје слушају!… Не!… Таква срца немају мира ни задовољства; само га у то могу нај даном и ноћем, у муке пркосећи не само зликовачкоме зору и опачилу но природној сили, зими и врућини, и свакојакој муки која се измислит може, презирући смрт и муке на живот, које су често теже од смрти… Нема оније’, који себе дају најтежим мукама за најсвети(ји) аманет, којега му чоечанска крв и Божа истина препоручује: да се брани праведна крв; да све видају ране и уздисаји српскога мученога народа; да се на заборави ова свијећа ужижат’ на олтар српског племена и његова имена; да се не заборави свитак ове свијеће проливеном крви чуват’, која свијетли српскоме споменику прошлости и будућности, која је од Косова била чувар вјерни на стражу српскога аманета. Свето је у муке живјет’ и за то мријет’ кâ што умријеше Рако и Илија, и њи’ни другови, не само који су у њи’но вирјеме ш-њима били, но и пријед и пошлије њи’ ‘ајдуковањем војевали и свети аманет чували и жвоте своје и крвничке губили.
Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (Живот и обичаји Арбанаса, стр. 166-167) Народна просвета, Београд, 193?
Приредио: Трифун Ђукић
Али ништа, можда, тако речито не осветљава карактер овог чудног човека и његов патриотизам, као случај са тајним агентом Аустрије. Непосредно после Маркова разилажења с кнезом Николом, дакле у доба када је „развојвода“, без икакве плате, повучено седео на Медуну, долази му тајни предлог од бечке дипломације и нуди му се престо Албаније. Извештен о овоме, Марко бечког агента не хте ни да прими на разговор. Место тога, он писмено поручује Тому Ораовцу и Нову Спасојеву да такав гест не само добију него и достојно казне.
— Ако дође они посланик из Беча — пише он Ораовцу и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића, и још кога ‘оћете, па га добро дочекате кâ и царског посланика и српског душманина: ударите му стотину тојага, или, ако ћете кâ великоме, сто и једну. Ако бидне писма од арбанашког народа, одговорите и’ љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па jош који страда. А посланику аустријскоме најбоље ово што реко’. Истина, жâ ми га кâ слугу и човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустријскоме, да и ми желимо (добро) нашој отаџбини и нашему Господару“. … „Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо. Али ћемо се и ми њима ругат зашто немају блага ни силе за коју те не купит“.
У другом писму, послатом Нову Спасојеву, војвода скреће пажњу на прво писмо, па каже: …“Може бит’: вама се учињело прећерано да га бијете … Ја и сам видим да је прећерано кад би се гледало с гледишта човјечанскога; али несита сила чојства не заслужује. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Што ћy говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човек заборави на себе. Ја не би тога Аустријанца био ни прогонио као слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘oћe тако и ми бисмо друкчиje … Mи можемо нашу личну увреду праштат’ и заборављат, али увреду Српскога народа нећу заборављат нити ју и за чим замјењиват’ …
Како су му, поводом првог писма, скренули пажњу на овакав поступак према странцу, Марко сада додаје: …“Но, пошто ви се допада да би лепше било друкчије, а ви ‘ајде провате ово: …“Реците аустријскоме посланику да каже његовоме цару, кад би’ га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то Српска краљевина — а Срби ће знат, како ће бит благодарни својему избавитељу — бисмо му свакојако добра жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ja, Божа ти вјера, радији би му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз … Ако ви обећа и поштену ријеч дâ: да ће цару његову, као Српскога Народа пријатељ говорит, сретните га лијепо; а ако не кћедне ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тоjaгe. Цару и посланику то нека је одговор!“
Писма, из којих наведосмо горње цитате, датирана су 1883 год. То је, од прилике, и важни датум када је стари ратник мач заменио пером и почео бележити Примјере чојства и јунаштва који ће прослављеном јунаку и човеку донети и књижевни глас.
Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета, Београд, 193?
Приредио: Трифун Ђукић
Постоји љубав што личи на дим;
Кад јој је тесно — тад се опије,
Вољу јој дај — она већ нестаје…
Бити дим — и вечно млад сасвим.
Постоји љубав — што личи на се̏н;
Дању крај ногу лежи и слуша,
Ноћу нечујно обујми ко душа…
Ноћ и дан — бити се̏н — али сљубљен…
Инокентиј Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Ја волим то замирање еха
Бесног трка тројке у шуми,
И иза живахног, страсног смеха
Волим кад ме умор обујми.
Волим у зимско јутро нада мном
Сливање голубије таме,
Где је пламтело ватром пролећном
Румени се одблесак зиме.
Ја волим на бледом хоризонту
Кад се шири боја растопљена…
Ја волим све што у овом свету
Ни одјека ни сазвучја нема.
1906.
Инокентиј Ф. Аненски
Препевао: Александар Мирковић
Једна од главних Зосиминих идеја јесте брисање границе између света и манастира, њихово сливање и стварање невидљивог манастира у свету. Старац Аљошу не шаље у свет ради посветовњачења, већ ради подвига, али усред света. „Благосиљам те на велико подвижништво у свету /…/ Мислим о теби овако: изаћи ћеш из ових зидина, а у свету ћеш живети као монах“ (13,86,311) — каже Зосима. Ова идеја је заокупљала Достојевског још 1870. године, кад је радећи на „Злим дусима“ стварао лик „архијереја у пензији“ Тихона и записивао његов разговор са Ставрогином односно много пре објављивања „Животописа“. Као полазна тема могао му је послужити тајни постриг, који је увек постојао на Истоку; можда су му биле познате чињенице из живота Шидловског којег је старац такође из манастира послао у свет, мисли древних подвижника, на пример, преподобног Јефрема Сирина, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског. „Монаха, — пише преподобни Јефрем, — не чине постриг и одело, већ небеска жеља и божански живот“. Напокон, све рано хришћанство је велики манастир у свету.
Али припремајући материјал за „Браћу Карамазове“ Достојевски се вероватно обрадовао пронашавши у „Животопису“ следеће речи о. Леонида о тајном или унутрашењм монаштву: „Ако се у Христу обучеш у лик унутрашњег монаха, не брини се много за спољашње обличје, иако није грех да га желиш… Испоставиће се да постоји мноштво монаха једино по жељи, премда у овдашњем свету, због путева знаних Владару света, нису могли примити постриг из смртних руку. Преподобна Пелагија је постала проподобна, иако је људи нису обукли у мантију. Манитја означава узак пут, обећање сиромаштва по слободној вољи, чистоте, послушања и смирење монашког живота; али мантија унутрашње одежде је најсветије облачење одеће Светог Духа“.
Ево каквог човек је Достојевски нашао пре него што је почео да описује Зосиму — човека који је „боловао од љубави према ближњем“ и који се вероватно кроз овај бол, као што је о њему речено у истом овом „Животопису“ „радовао незлобивом јеванђељском радошћу као дете“. Сазнавши за о. Леонида Достојевски је увидео да је још сасвим недавно, док је у Петрограду водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптиној, живео човек који је толико одговарао његовој представи о хришћанској светости, један од оних „десет праведника“ за којима је одавно тако жедно трагао. На њих је мислио пишући „Идиота“; њихове особине је нашао у лику Тихона Задонског, стварајући „Зле духове“ и Макара из „Дечка“.
Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (стр. 140-141), Панонске нити, Крушчић, 2019.
Превод: Драган Буковички и Марина Тодић
А тебе ја волим како никада нисам волео, и како никада нећу волети. Ти јеси и остаћеш једина, и без поређења ни са којом другом. То је нешто помешано и дубоко, нешто што ме држи сваким крајичком, што годи свим мојих прохтевима и што ласка свим мојим сујетама. Твоја стварност у томе скоро нестаје. Зашто те ја, кад мислим на тебе, често видим у другој одећи а не твојој? Помисао да си ми љубавница ретко ми долази, или се, бар, ти не означујеш тиме. Посматрам (као да га видим) твоје лице, цело обасјано радошћу када читам твоје стихове, дивећи ти се, и оно тада добије израз блистав од идеала, поноса и разнежености. Ако мислим на тебе, у постељи, увек си испружена, једна ти је рука подвијена, сасвим си нага, с једном коврџом вишом од друге, и гледаш у таваницу. Чини ми се да можеш да остариш, чак и да поружниш, а то ништа неће изменити. Међу нама постоји неки уговор независан од нас. Зар нисам све чинио да те оставим? Зар ниси све чинила да волиш неке друге? Вратили смо се једно другом, јер смо били створени једно за друго. Волим те свим оним што ми је остало од срца, растрганим комадима које сам сачувао од њега. Једино бих желео да те више волим, да бих те више и усрећио, јер ти патиш због мене, због мене који бих волео да видим испуњење свих твојих жеља.
/…/ Све моје успомене из младости шкрипе ми под ногама као шкољке на жалу. Сваки морски вал који видим да се сручи доле, буди у мени далеке одјеке. Чујем како потумуло брује прошли дани, и како се, као таласи, тиска цео бескрајни низ ишчезлих страсти. Сећам се грчења која сам имао, туговања, похота које би запиштале одједном, као налет ветра у бродским ужадима, и широких нејасних жеља које се ковитлају у нечем црном, као јато дивљих галебова у олујном облаку. А на коме да отпочинем ако не на теби? Моја мисао, заморена свом том гробном прашином, леже тада на твоју успомену, мекше него на седиште од траве.
/…/ Човек је нешто само по елементу у коме дише. Ти си ми захвална за савете које сам ти давао ове две године, јер си за две године учинила велики напредак. Али моји савети не вреде ни пребијене паре. Ти си само стекла религију, и, како се у њој крећеш својом тежином, попела си се. Кад би човек стално гледао у небо, мислим да би му назјад порасла крила.
Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XX писмо, стр. 86-87), ЛОМ, Београд, 2017.
Превод: Милан Предић
Трувил, петак увече, 11 сати (26. августа 1853)
/…/ Такви смо сви ми писци: увек задубљени у уметност, са природом имамо само измишљене везе. Треба понекад погледати право у месец или сунце. Бујни сок дрвећа улази човеку у срце кроз дуге укочене погледе управљене у њих. Као што овце које пасу мајчину душицу по ливадама добију после укусније месо, нешто од сочности природе мора да продре у наш дух, ако се доста друго кретао у њој. Ево има тек недеља дана, у најбољем случају, како сам се примирио и простодушно почео да уживам у слици коју видим. У почетку сам био забезекнут; затим сам био тужан, било ми је тешко. Тек што се мало навикнем, а већ треба отићи. Много идем пешице, премарам се са слашћу. Ја који не могу да поднесем кишу, малопре сам покисао до голе коже, и нисам то готово ни приметио. А кад одем одавде, бићу тужан. Увек се понавља исто. Да, почињем да се ослобађам себе и својих успомена. Трска која ми увече шиба обућу кад прелазим преко пешчаних насипа занима ме више него моје сањарије (тако сам далеко до Боваријеве као да од ње никад ни ретка нисам написао).
Овде сам много резимирао и ево какав је закључак те четири недеље ленствовања: збогом, то значи збогом, и то заувек, личном, присном, условном. Стара намера да доцније пишем моје успомене напустила ме. Ништа ме од моје особе не привлачи. Љубави из младости (ма колико могу постати лепе у перспективи успоемене, и ако се назру унапред под бенгалском ватром стила) не изгледају ми више лепе. Нека све то умре и ништа од тога нека не ускрсне! Чему? Човек није ништа знатније него бува. Наше радости, као и наши болови, треба да се упију у наше дело. У облацима се не могу више распознати капљице росе које је сунце тамо подигло. Испари, земаљска кишо, сузе минулих дана, и направи на небу огормне колутове дуге, напојене сунцем!
Мене сада раздире потреба за метаморфозама. Хтео бих да све што видим напишем не онакво какво је, већ преображено. Било би ми немогуће да тачно испричам најлепши стварни догађај. Морао бих са своје страни још да китим.
Оно што сам најбоље осетио показује ми се као пренесено у друге земље и доживљено од других личности. Мењам тако куће, одела, небо, итд… Волео бих нешто велико право пред собом и обојено одоздо до доле. Моја источњачка бајка опет ме запахнула издалека; осећам њене нејасне мирисе који ми надимају груди.
/…/ Морам да се јако напрегнем да бих замислио своје личности, и да им затим ставим речи у уста, јер су ми дубоко одвратне. Али кад пишем нешто из срца, онда то иде брзо. Међутим, у томе је опасност. Кад неко пише нешто из себе реченица може бити добра у млазевима (и лирски настројени духови лако долазе до дејства, препуштајући се својој природној склоности), али нема целине, понављања има много, више пута већ реченог, свакидашњих истина, отрцаних израза. Када се, напротив, пише нешто измишљено, тада све мора да проистиче из замисли, и кад најмања запетица зависи од општег плана, пажња се грана у двоје. Треба у исти мах не изгубити из вида хоризонт, и гледати код својих ногу.
/…/ Оно што се мени чини највиша ствар у уметности (и најтежа) није ни некога насмејати, ни расплакати, ни распалити, ни разбеснети, већ деловати попут природе, то јест наводити на дубока размишљања. Врло лепа дела имају ту одлику. Споља, она изгледају спокојна и несхватљива. Непомична су као морске литице, валовита као океан, пуна су лиснатих грана, зеленила и роморења као шуме, тужна су као пустиња, плава као небо. Хомер, Рабле, Микеланђело, Шекспир и Гете изгледају ми несаломиви. То је све без дна, бескрајно, многоструко. Кроз мале отворе опажају се понори, доле има мрака, вртоглавице. А опет нешто необично благо лебди над целином. Блештање светлости, осмех сунца, и мирно је, мирно! И снажно је, а има дебеле подваљке као Леконтов во.
/…/ Салонска књижевност. А ја мислим да се ње треба гадити… Ја волим дела која се осећају на зној, она којима се види мишићи кроз кошуљу и која иду боса, што је теже него носити чизме, јер су те чизме калупи за потребе костоболних ногу: у њима се крију криви нокти и свакојаке ругобе. Између Капетанових и Вилменових ногу и ногу напуљских рибара је све оно по чему се разликују те две књижевности. Једна нема више крви у жилама. Жуљеви као да замењују кости. Она је последица старости, изнурености, закржљалости. Крије се под извесном формом, намазаном и извештаченомм, искрпљеном, која пропушта воду. Та форма је сва ујдурисана неким концима и укркућена лепком. Једнолика је, непријатна, досадна. С њом се не може ни пети на висине, ни силазити у дубине, ни прелазити преко препрека (па зар је не остављају на уласку у науку, где треба обући дрвене цокуле?) Она је добра само да се иде по плочнику, по утабаним стазама и по салонском паркету, на коме врло кицошки изводи ситно шкрипање које љути нервозне људе. Узалуд је мажу и глачају сви ти костобољци, остаће увек само уштављена кожа од телета. Али она друга, она од Господа Бога, добила је мрку боју од морске воде и има нокте беле као слоновача. Чврста је, јер је много газила по стењу. Лепа је јер је много газила по песку. Навикнуто да се меко у њега ували, лепо извијено стопало се мало-помало развило према свом типу; живело је према својој форми, израсло у најпогоднијој средини. И како се добро ослања о земљу, како размиче, прсте, како трчи, како је лепо!
Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XXI писмо, стр. 88-91), ЛОМ, Београд, 2017.
Превод: Милан Предић
Кроасе, петак у поноћ (30. септембара 1853)
Ништа нема горег на свету од телесног бола, и заиста, пре бих због њега него због смрти, како каже Монтењ, био у стању „увући се у кожу неког телета да га избегнем“. Код бола је најгоре што због њега сувише осећамо живот. Он је као доказ неког проклетства које нас притиска. Бол понижава, а то је жалосно за људе који се одржавају само гордошћу.
Неке природе не пате, то су људи без живаца. Срећни ли су! Али и коликих су ствари лишени! Зачудо, што год се више пење ступњевима живих бића, повећава се нервна сособност, то значи способност патње. Да није можда патити и мислити једно исто? Геније, на крају крајева, можда је само утанчаност бола, то јест потпуније и снажније продирање објективног кроз нашу душу. Молијерова туга несумњиво је долазило од читаве глупости човечанства коју је он осећао да садржи у себи. Патио је од Диафоаруса и Тартифа, који су му кроз очи улазили у мозак. Зар се душа човека као што је Веронезе није, мислим, непрестано натапала бојама, као комад тканине стално утапан у кључали котао бојаџије? Све се у њему представљало са појачањем тонова, због којих је морао да избуљи очи из главе. Микеланђело је говорио да мермер задрхти кад се он приближи. Он што је извесно, то је да је он сам дрхтао кад се приближавао мермеру. Планине су за тог човека, значи, имале душу. Били су подударне природе; то је нешто као привлачност два слична елемента. Али је то морало постављати од једног до другог, не знам где и како, неке вулканске ватрене бразде несхватљиве величине, тако да од њих мора да скикне јадна човекова душица.
/…/ Иначе, све тешкоће које се осете кад човек пише потичу од недостатка реда. То је сад моје убеђење. Ако сте запели да нађте неки реченични обрт или неки израз који неће да дође, значи да немате представу. Слика, или осећање које је сасвим јасно у глави, доведе реч на хартију. Једно произлази из другог.
/…/ Ах, књижевност! Како то човека непрестано сврби! То је као неки истурени плик који имам на срцу. Стално ме боли, и ја се с милином чешем.
Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XXIII писмо, стр. 94-95), ЛОМ, Београд, 2017.
Превод: Милан Предић
Сави Шумановићу
Своју сам меланхолију
пламеним бојама гасио,
својој браћи на платну
мишице и лица
од камених громада тесао,
утробу и вене
мермером облагао,
четкицом и руком,
знојем и муком —
оклоп вајао.
Да њихове душе,
самотне и благе,
не ране гласови зли —
збијени у крдо.
Да оно што гура и множи
одбије тврдо.
Оног јутра кад ми се,
од силине бола,
крвавобакарна у утробу слила —
погледах ка небу:
тад се моја сена
са небескоплавом стопила.
Моју сремску равницу
Светлост је озарила.
Па иако болна —
то је – хармонија била.
22. 2. 2020.
Маја Стокин
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 