Зоран Глушчевић, У НЕБЕСКОМ ВИЛАЈЕТУ КОД НАСТАСИЈЕВИЋА

Отац браће и сестара Настасијевић, вредан и запажен градитељ цркава и мостова по Србији, закупио је једну кућу у Београду чим су му старија деца приспела за школовање у вишим разредима гимназије, која у Горњем Милановцу тада није постојала. Била је то велика и лепа кућа која је до Првог устанка припадала неком богатом турском бегу. Са децом доселила се у Београд и њихова бака, једна служавка и спољни момак који се бринуо о свим набавкама и другим потребама за домаћинство. Школарци су расподелили простор тако да су се у две собе сместила по два брата, а сестре су добиле једну велику собу, као у пансиону. Живорад и Сема били су заједно у једној соби, а Мома је узео најмлађег брата Славомира у своју собу. Био је од њега старији десет година, био му је учитељ и заштитник. Славомир је почео да сања тешке снове, пробудио би се из сна сав уплакан. Сањао је ову исту собу само друкчије опремљену. У том сну бесан Турчин седи на шиљтету насред собе док му слуге довде оковано робље на поклоњење. Поред обесног Турчина је његов џелат који на миг свога господара одсеца главе српском робљу. Мали Славомир све то посматра као омађијан све док се једна глава не откотрља до њега остављајући за собом крвави траг и шкропећи га крвљу. Ужаснут, он врисне и пробуди се. У први мах није могао да исприча шта је сањао толико је био престрашен. Најзад Мома дозна за садржину сна који се неколико пута поновио. У катастру сазнаје да је кућа прпадала једном познатом јаничарском крвнику који је од своје куће направио кланицу за Србе. Одмах су изнајмили другу кућу коју је по ослобођњу сазидао један српски трговац. Требало је времена да се мали Славомир ослобди море која га је дуго прогањала ноћу упркос селидби.

13. фебруара 1938. умро је Мома, али Славомир му не стиже на сахрану јер га није пустио директор јагодинске гимназије где је предавао латински. Славомир је очајан, не зна шта ће, оптерећен је сазнањем од колике је важности и за умрлог и за живе присуствовати сахрани, коју су поштовали сви стари народи код којих се изостанак на погребним свечаностима сматрао смртним грехом, а забрана присуствовања за најтежу казну. Шта све није чинио: ишао је у цркву, молио се за опроштај, тражио прилику како да се искупи, разбио му се сан, и то њему који заспи чим легне у кревет и до јутра се ниједном не пробуди. Једне ноћи изненада се пробуди и доживи чудну визију. Јави му се Мома и одређеног дана закаже му састанак на свом гробу. Тог дана, можда су биле неке од задушница, цела породица је изашла на гроб тако да је Славомир морао кришом да се врзма по гробљу док се браћа и сестре заједно са осталом родбином нису разишли чудећи се што га нема. Кад су се сви разишли, Славомир се опрезно приближи Момином гробу пазећи да га нико од познатих не примети. Вртео се лево-десно, гледао на све стране, али Моме ниоткуда. Сунце се већ клонило смирају, напуштало га је стрпљење и почело да га хвата очајање кад га неко додирну за раме. Трже се и окрену: Мома! Исти као да је жив, само у белој одећи која се пресијавала на залазећем сунцу тако јако да је морао да заклања очи од светлости која је из Моминог тела избијала кроз одећу. Кад се мало привикао, зачу Момин уобичајни, благи и смирујући глас. Не бој се, ја сам, твој брат!

Славомир се збунио, није знао шта о свему да мисли нити како да се понаша кад се пред њим нашао Мома кога су сахранили, опојали и препустили царству духовноме, а он ево га жив, не утвара или дух него телесан, зар би га дух могао додринути за раме? Никако! И шта сад? Само да не направи непоправиву грешку као Орфеј у доњем свету. Прекиде га Момин глас: шта си ми се замислио братићу? (Па он говори, дабоме да говори, зар би то могао да је само духом присутан? Да је то само његов дух? Тешко сам се о тебе огрешио, брате, што не дођох на твоју сахрану, али знаш) Знам да још патиш што ти нису дали а ти знаш да сам те учио да се старији и старешине морају поштовати и слушати. А знам и да те то сада не мучи, друга мука тебе мори, сумњаш у моје стварно присуство! Зар те нисам учио да телесно није никакав доказ и да не може заменити духовну суштину нашег бића? (Како да се уверим да је ово стварни Мома а не његова приказа коју сам створио у бесаним ноћима кајући се што сам послушао директора из страха да не изгубим службу… Јаој, тешко мени! Издао сам брата да бих сачувао бедну службу! Куд ће ми душа, брате? Не смем у очи да ти погледам!) Смири се, братићу. Зар си заборавио шта Овидије каже у дведест деветом певању? Души је потребно тело да би у својој небеској узвишености осетила људску патњу и крштена њоме постала боља у новом циклусу преображења! Ми смо за склоност греху нижи од небеских бића, али смо за људску емоцију ближи нашем небеском Оцу. Ходи да те пригли моја душа док је у њој љубав још јача и од телесности и од духовности.

Одавно, још од детињства, Славомир није чуо такве речи. Иако је као најмлађе дете био миљеник, нико за њега није имао времена. Мајка је била претрпана кућевним пословима, отац стално на градитељским путовањима, а старија браћа и сестре имали су свој свет који су љубоморно чували само за себе…

Једино је Мома имао времена за њега и брижно се о њему старао. То  су били најлепши тренуци у његовом животу, нарочито зими кад је спавао у Моминој соби. Дој је Мома радио до дубоко у ноћ за писаћим столом, пећ је пуцкетала, и како су дрва догоревала, тако је на све стране слала чудесне сенке од којих су најлепше биле оне на зиду изнад кревета. Он их је хватао прстићима, али оне су увек измицале, немирне и несталне, преображавајући се у разне ликове и предмете. (…) Већ замореног овом игром, Мома га је узимао у наручје и љуљао све док не би заспао, срећан и заштићен.

Само да још једном осетим некадашњу топлину његовог тела, помисли закорачивши ка Моми под окриље као кад је био мали. Дочека га нешто дубоко хладно и непријатно, са тешким мирисом од којега га спопаде мука. Трже се и устукну јежећи се као да га је шчепала грозница. Пре него што му се замутило у глави, чуо је Момин глас (Хтео си моје тело, братићу, ево га, то је остало од њега после четрдесет дана) и видео како се дотле дивна и светлосна фигура Момног тела на његове очи распада, топи и нестаје све док није остао још једино костур, али само за тренутак, јер није имао снаге ни моћи да се одржи на окупу него се, уз клопарање од кога се диже коса на глави, сручио на земљу и осуо у гомилу костију. Кад је дошао к себи, спазио је гробара који је покушавао да му помогне да се дигне на ноге. Плашљиво се освртао тражећи гомилу костију, али нигде ншта. Упутио се на Момин гроб у потајној нади да ће наићи на нешто што би посведочило или објаснило драму која се овде одиграла. Све је било у реду, није било ничег другог. Запалио је свећу и после дужег размишљања о ономе шта му се догодило, очита молитву, уздахну, и дубоко узнемирен и уздрман, напусти гробље.

Никада више, Золе, нисам га сањао нити видео на јави и много сам туговао што ми се то десило. Али највише ме је мучило то што нисам могао да откријем прави смисао тог збивања. Јест да сам сумњао у његову појаву, али то је природно, па не јављају се умрли сваки час кад пожелиш. То је за мене мистерија до дана данашњег. Што је још чудније, поново сам неколико пута читао Овидија, нигде, ни у Метаморфозама ни у другим песмама нема тих стихова које је поменуо Мома. Али сам нашо нешто друго на шта раније нисам обратио пажњу: Не узнемиравај мртве јер их ометаш у раду за твоје добро. Препусти их вечном миру да их не би претворио у своје непријатеље. Остаје ми само да сачекам тренутак кад ћу и ја поћи горе, па кад се сретнемо, све то да разјаснимо, ваљда ћу горе моћи то да сазнам. Подигао је руке увис као да би да убрза свој одлазак, гледајући у звездано небо изнад нас, чини ми се баш у правцу Ориона. Нехотице је тиме одао своју аристократску лозу, јер су стари Египћани веровали да душе њихових фараона и дворске аристократије одлазе  после смрти у то сазвежђе. Колико ће вам требати времена да стигнете до њега, упитах наивно, будаласто и веома озбиљно као да се ради о земаљским аршинима. Чим то изговорих, схватих колико сам био глуп, али немадох куд него се сав увукох у себе од стида. Он је ћутао и не погледавши ме. Сав сам претрнуо очекујући одговор. Ко зна, одговори после дуже почивке, он је већ светлосно биће а ја се још батргам по земаљском блату. Ћутали смо неко време, а онда он опет узе реч. Знаш, Золе, ја сам још под утиском оног што се тада збило иако је прошло готово пола века. Никако ми не излази из главе слика као се осипа Момин костур и кад је све нестало, у ваздуу је лебдела само још лобања из које су сијале очи таквом жестином да се то није могло поднети. Али се и оне угасише и лобања нестаде без трага. Пре него што су се угасиле, очи испустише две светлосне варнице или жишке како би рекли наши сељаци, које одлетеше муњевито увис. Стари народи су веровали да су то душини гласници који најваљују њен повратак у духовно царство, у ствари у царство ентелехија. А можда и припремају њен долазак. Није лако једној енетелехији да толико пута промени свој телесни облик. А при сваком новом отелотворењу она ступа у теру инкогниту. Држати у себи толике инкарнације, Золе, то је замашна ствар. Зато су тако зловољне кад мењају свој телесни стан. Можда се Момина ентелехија сурово поиграла са мном зато што сам посумњао да је то Мома и што ми је за препознавање Моме његово тело било важније од његове енетелехије. Сви смо ми, Золе, заточеници својих енетелехија. Наше тело, до кога толико држимо, није ништа, ентелехија је све. С каквим само презиром она мења и одбацује наша тела! Треба се навићи на глацијалну љубав која нас чека у царству енетелехија!

Зоран Глушчевић, МЕФИСТО И ОН /одломци из имагинарне аутобиографије/ Просвета, Београд, 2005

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s