Жарко Видовић, „ДУША ПОСЛЕ СМРТИ“ ЈЕ ХРИСТОВО СЕЋАЊЕ…

…Магијско-религијска, заправо, чисто магијска вера у загробни живот преминулих — вера је паганска, коју не подржава Православље, али — у обредима култа мртвих, у поменима итд. — тај култ подржава (магијски, професионални) клир срастао са народом и његовим паганством… а клир то подржава у сагласности са (старозаветно-египатском, грешном) другом варијантом (Постање, главе 2, 3, и 4) стварања човека од Земље! Као и у представама о Рају и Паклу —представама старозаветним и Дантеовим (антиплатонским и антихришћанским).

Међутим,

човек ће васкрснути (Други Долазак) на исти начин како је и створен: из Ништа, кроз Христа, како се то каже у последњим речима, тј. на самом завршетку Другог члана Символа вере!

Јер,

после смрти човек не постоји, као што није постојао ни пре стварања, него само Христос има у себи идеју-душу умрлог, његову Лучу — коју ће васкрснути — ако, због грешности своје, није већ у тренутку смрти, бачена у таму Заборава, да је не памти, тј. да не жели да је види ни сам Христос Воскреситељ!

Међутим, вера у загробни живот мртвих — чак у њихово присуство у завичају — је архајски, племенски, пагански облик историјске свести о континуитету заједнице племенске, нецрквене, магијске (“крви и тла”!) али само митске, племенске, завичајне, “земљане” (Игуман Стефан у ГВ о човеку — да га Земља вара!) док

стварна истинска историјска свест о континуитету заветне заједнице, Христове је Црква, вера у Христа и Свету Тројицу. Вера могућа само литургијски, заветно (а не у култу мртвих и гробова)! А са вером у загробни живот ми губимо (једину могућу, истинску, заветну, националну) трагедијску историјску свест, тј. веру као вечност историјске космичке Христове (не митске завичајно-племенске!) заједнице!

Задржавамо искључиво у нашем хришћанско-заветном сећању на мртве. А то је смисао о Христу која зна све нас, као и умрле!! Тако да нам је историјска свест исто што и сећање уз мртве на самог Христа, сусрет с Христом или, још јаче, оживљавање ликова у поезији, роману

истина о смрти је да са њом човек више не постоји — за нас — као да никад није ни постојао, те постоји само као наше сећање на умрлог, постоји колико и наше сећање, тј. док смо живи ми који га се сећамо! јер човек је настао из Ништа и свако смрћу нестаје, “одлази у Ништа”.

Истина битија — о бићу као самоистоветности — је истина о самоистветности бића као истоветности НИ СА ЧИМ, сем са Христом, да га Христос памти у и зна као и самог себе!

Без те свести о смрти као нестанку у Ништа, као о бићу које никад није ни било живо то што сад видимо као мртво — без те свести нема вере ни у Христа —кроз кога Отац ствара човека и све — ни у Васкресење мртвих.

Дантеово виђење Пакла, Чистилишта и Раја је опис човековог виђења самог себе, човекове душе као Пакла, Чистилишта и Раја — као Литургије која — полазећи од исповести (виђења Пакла у својој души), преко покајања (Чистилишта у својој души) до Раја (заједнице-причешћу са Христом”!

***

 … душе нема без тела…, а дух (анимус, грчки нус) је преображај душе истовремен са преображајем тела, јер душе нема ни тада без тела. Душа је искуство о телу и моћ стицања тога искуства, у човековој души као слобода… 

„Душа после смрти“ је Христова представа (сећање) о телесном бићу индивидуе, о бићу које се  — причешћем! — преобразило.“ Анимус и анима“ су само: анимус као душа мушкарца, а анима као душа жене. Спој анимуса и аниме се дешава у оплодњи, с тим што тако спојени, анимус и анима, постоје само у телу фетуса док је оно просто орган жениног, материјског тела… А онда се рођењем, индивидуацијом, човек рађа одвајањем од мајке, и од тада и постоји, и јест биће по себи и за себе, а не као фетус, орган бића мајке… А онда, као биће индивидуе, опет је душа или анимус или анима, већ према томе да ли је дете мушко или женско… 

***

Опажај, мишљење и говор је препознавање, разлагање и (слободна!) употреба стеченог (чулима стеченог) искуства…, а слобода је одлука о употреби искуства као пројекта понашања. Опажај је препознавање у опаженом предмету, препознавање представе (или препознавање и повезивање мноштва, већ стечених представа ) о томе опаженом предмету. Мисао је разлагање (анализа ) стеченог искуства(представа).

Основно је чуђење, већ у детета: то је реаговање или захвалност (некад и страх) за стечену представу, за ново искуство.

Жива душа је моћ чуђења, дивљења, а онда је тако душа исто што и моћ осећања. Разум је моћ опажаја, мишљења, говора и доношења одлуке. Ум је духовно искуство и моћ мишљења посвећеног само томе, духовном искусву. Дух је благодат

Жарко Видовић, SALDO (одломак из рукописа)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s