Гистав Флобер, РАЗДИРЕ МЕ ПОТРЕБА ЗА МЕТАМОРФОЗАМА

Трувил, петак увече, 11 сати (26. августа 1853)

/…/ Такви смо сви ми писци: увек задубљени у уметност, са природом имамо само измишљене везе. Треба понекад погледати право у месец или сунце. Бујни сок дрвећа улази човеку у срце кроз дуге укочене погледе управљене у њих. Као што овце које пасу мајчину душицу по ливадама добију после укусније месо, нешто од сочности природе мора да продре у наш дух, ако се доста друго кретао у њој.  Ево има тек недеља дана, у најбољем случају, како сам се примирио и простодушно почео да уживам у слици коју видим. У почетку сам био забезекнут; затим сам био тужан, било ми је тешко. Тек што се мало навикнем, а већ треба отићи. Много идем пешице, премарам се са слашћу. Ја који не могу да поднесем кишу, малопре сам покисао до голе коже, и нисам то готово ни приметио. А кад одем одавде, бићу тужан. Увек се понавља исто. Да, почињем да се ослобађам себе и својих успомена. Трска која ми увече шиба обућу кад прелазим преко пешчаних насипа занима ме више него моје сањарије (тако сам далеко до Боваријеве као да од ње никад ни ретка нисам написао). 

Овде сам много резимирао и ево какав је закључак те четири недеље ленствовања: збогом, то значи збогом, и то заувек, личном, присном, условном. Стара намера да доцније пишем моје успомене напустила ме. Ништа ме од моје особе не привлачи. Љубави из младости (ма колико могу постати лепе у перспективи успоемене, и ако се назру унапред под бенгалском ватром стила) не изгледају ми више лепе. Нека све то умре и ништа од тога нека не ускрсне! Чему? Човек није ништа знатније него бува. Наше радости, као и наши болови, треба да се упију у наше дело. У облацима се не могу више распознати капљице росе које је сунце тамо подигло. Испари, земаљска кишо, сузе минулих дана, и направи на небу огормне колутове дуге, напојене сунцем!

Мене сада раздире потреба за метаморфозама. Хтео бих да све што видим напишем не онакво какво је, већ преображено. Било би ми немогуће да тачно испричам најлепши стварни догађај. Морао бих са своје страни још да китим. 

Оно што сам најбоље осетио показује ми се као пренесено у друге земље и доживљено од других личности. Мењам тако куће, одела, небо, итд…  Волео бих нешто велико право пред собом и обојено одоздо до доле. Моја источњачка бајка опет ме запахнула издалека; осећам њене нејасне мирисе који ми надимају груди.

/…/ Морам да се јако напрегнем да бих замислио своје личности, и да им затим ставим речи у уста, јер су ми дубоко одвратне. Али кад пишем нешто из срца, онда то иде брзо. Међутим, у томе је опасност. Кад неко пише нешто из себе реченица може бити добра у млазевима (и лирски настројени духови лако долазе до дејства, препуштајући се својој природној склоности), али нема целине, понављања има много, више пута већ реченог, свакидашњих истина, отрцаних израза. Када се, напротив, пише нешто измишљено, тада све мора да проистиче из замисли, и кад најмања запетица зависи од општег плана, пажња се грана у двоје. Треба у исти мах не изгубити из вида хоризонт, и гледати код својих ногу. 

/…/ Оно што се мени чини највиша ствар у уметности (и најтежа) није ни некога насмејати, ни расплакати, ни распалити, ни разбеснети, већ деловати попут природе, то јест наводити на дубока размишљања. Врло лепа дела имају ту одлику. Споља, она изгледају спокојна и несхватљива. Непомична су као морске литице, валовита као океан, пуна су лиснатих грана, зеленила и роморења као шуме, тужна су као пустиња, плава као небо. Хомер, Рабле, Микеланђело, Шекспир и Гете изгледају ми несаломиви. То је све без дна, бескрајно, многоструко. Кроз мале отворе опажају се понори, доле има мрака, вртоглавице. А опет нешто необично благо лебди над целином. Блештање светлости, осмех сунца, и мирно је, мирно! И снажно је, а има дебеле подваљке као Леконтов во. 

/…/ Салонска књижевност. А ја мислим да се ње треба гадитиЈа волим дела која се осећају на зној, она којима се види мишићи кроз кошуљу и која иду боса, што је теже него носити чизме, јер су те чизме калупи за потребе костоболних ногу: у њима се крију криви нокти и свакојаке ругобе. Између Капетанових и Вилменових ногу и ногу напуљских рибара је све оно по чему се разликују те две књижевности. Једна нема више крви у жилама. Жуљеви као да замењују кости. Она је последица старости, изнурености, закржљалости. Крије се под извесном формом, намазаном и извештаченомм, искрпљеном, која пропушта воду. Та форма је сва ујдурисана неким концима и укркућена лепком. Једнолика је, непријатна, досадна. С њом се не може ни пети на висине, ни силазити у дубине, ни прелазити преко препрека (па зар је не остављају на уласку у науку, где треба обући дрвене цокуле?) Она је добра само да се иде по плочнику, по утабаним стазама и по салонском паркету, на коме врло кицошки изводи ситно шкрипање које љути нервозне људе. Узалуд је мажу и глачају сви ти костобољци, остаће увек само уштављена кожа од телета. Али она друга, она од Господа Бога, добила је мрку боју од морске воде и има нокте беле као слоновача. Чврста је, јер је много газила по стењу. Лепа је јер је много газила по песку. Навикнуто да се меко у њега ували, лепо извијено стопало се мало-помало развило према свом типу; живело је према својој форми, израсло у најпогоднијој средини. И како се добро ослања о земљу, како размиче, прсте, како трчи, како је лепо! 

Гистав Флобер, ПИСМА, („Писма Лујзи Коле“, одломак, XXI писмо, стр. 88-91), ЛОМ, Београд, 2017.

Превод: Милан Предић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s