Сергеј Фудељ, УНУТРАШЊИ МОНАХ

Једна од главних Зосиминих идеја јесте брисање границе између света и манастира, њихово сливање и стварање невидљивог манастира у свету. Старац Аљошу не шаље у свет ради посветовњачења, већ ради подвига, али усред света. „Благосиљам те на велико подвижништво у свету /…/ Мислим о теби овако: изаћи ћеш из ових зидина, а у свету ћеш живети као монах“ (13,86,311) — каже Зосима. Ова идеја је заокупљала Достојевског још 1870. године, кад је радећи на „Злим дусима“ стварао лик „архијереја у пензији“ Тихона и записивао његов разговор са Ставрогином односно много пре објављивања „Животописа“. Као полазна тема могао му је послужити тајни постриг, који је увек постојао на Истоку; можда су му биле познате чињенице из живота Шидловског којег је старац такође из манастира послао у свет, мисли древних подвижника, на пример, преподобног Јефрема Сирина, чија се књига налазила у библиотеци Достојевског. „Монаха, — пише преподобни Јефрем, — не чине постриг и одело, већ небеска жеља и божански живот“. Напокон, све рано хришћанство је велики манастир у свету. 

Али припремајући материјал за „Браћу Карамазове“ Достојевски се вероватно обрадовао пронашавши у „Животопису“ следеће речи о. Леонида о тајном или унутрашењм монаштву:Ако се у Христу обучеш у лик унутрашњег монаха, не брини се много за спољашње обличје, иако није грех да га желиш… Испоставиће се да постоји мноштво монаха једино по жељи, премда у овдашњем свету, због путева знаних Владару света, нису могли примити постриг из смртних руку. Преподобна Пелагија је постала проподобна, иако је људи нису обукли у мантију. Манитја означава узак пут, обећање сиромаштва по слободној вољи, чистоте, послушања и смирење монашког живота; али мантија унутрашње одежде је најсветије облачење одеће Светог Духа“. 

Ево каквог човек је Достојевски нашао пре него што је почео да описује Зосиму — човека који је „боловао од љубави према ближњем“ и који се вероватно кроз овај бол, као што је о њему речено у истом овом „Животопису“ „радовао незлобивом јеванђељском радошћу као дете“. Сазнавши за о. Леонида Достојевски је увидео да је још сасвим недавно, док је у Петрограду водио своје ноћне разговоре са Шидловским, овде у Оптиној, живео човек који је толико одговарао његовој представи о хришћанској светости, један од оних „десет праведника“ за којима је одавно тако жедно трагао. На њих је мислио пишући „Идиота“; њихове особине је нашао у лику Тихона Задонског, стварајући „Зле духове“ и Макара из „Дечка“

Сергеј Фудељ, НАСЛЕДСТВО ДОСТОЈЕВСКОГ, (стр. 140-141), Панонске нити, Крушчић, 2019.

Превод: Драган Буковички и Марина Тодић

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s