Марко Миљанов, МИ МОЖЕМО НАШУ ЛИЧНУ УВРЕДУ ПРАШТАТ’, АЛИ УВРЕДУ СРПСКОГА НАРОДА НЕЋУ ПРАШТАТ

Али ништа, можда, тако речито не осветљава карактер овог чудног човека и његов патриотизам, као случај са тајним агентом Аустрије. Непосредно после Маркова разилажења с кнезом Николом, дакле у доба када је „развојвода“, без икакве плате, повучено седео на Медуну, долази му тајни предлог од бечке дипломације и нуди му се престо Албаније. Извештен о овоме, Марко бечког агента не хте ни да прими на разговор. Место тога, он писмено поручује Тому Ораовцу и Нову Спасојеву да такав гест не само добију него и достојно казне. 

Ако дође они посланик из Беча — пише он Ораовцу и донесе ми од цара аустрискога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића, и још кога ‘оћете, па га добро дочекате кâ и царског посланика и српског душманина: ударите му стотину тојага, или, ако ћете кâ великоме, сто и једну. Ако бидне писма од арбанашког народа, одговорите и’  љепше, да се не би нашли увријеђени, зашто другојаче треба одговорит’ простоме народу, па jош који страда. А посланику аустријскоме најбоље ово што реко’. Истина, жâ ми га кâ слугу и човјека који служи своје отачаство, али му не можемо друкче казат, њему ни цару аустријскоме, да и ми желимо (добро) нашој отаџбини и нашему Господару“. … „Они ће се ругати нашему сиромашноме пркосу с тијем што немамо силе да и’ сметамо. Али ћемо се и ми њима ругат зашто немају блага ни силе за коју те не купит“.

У другом писму, послатом Нову Спасојеву, војвода скреће пажњу на прво писмо, па каже: …“Може бит’: вама се учињело прећерано да га бијете … Ја и сам видим да је прећерано кад би се гледало с гледишта човјечанскога; али несита сила чојства не заслужује. Они жале нас од турскога тирјанства, да не под своје метну. Што ћy говорит за оно што свако зна? Ђавоља сила нагони да човек заборави на себе. Ја не би тога Аустријанца био ни прогонио као слугу своје отаџбине, кад би служио своју, а чува моју. Да ‘oћe тако и ми бисмо друкчиje … Mи можемо нашу личну увреду праштат’ и заборављат, али увреду Српскога народа нећу заборављат нити ју и за чим замјењиват’ …

Како су му, поводом првог писма, скренули пажњу на овакав поступак према странцу, Марко сада додаје: …“Но, пошто ви се допада да би лепше било друкчије, а ви ‘ајде провате ово:  …“Реците аустријскоме посланику да каже његовоме цару, кад би’ га Бог на добро обрнуо, па да сједини Српство: Босну и Херцеговину, Црну Гору, Србију и Стару Србију, па да је то Српска краљевина — а Срби ће знат, како ће бит благодарни својему избавитељу — бисмо му свакојако добра жељели, више, ако се може, но што му зла сада желимо. Ja, Божа ти вјера, радији би му био бит’ та’ ма’ коњушар, но овако књаз … Ако ви обећа и поштену ријеч дâ: да ће цару његову, као Српскога Народа пријатељ говорит, сретните га лијепо; а ако не кћедне ништа друго до само за моју престоницу, опет ви кажем: ударите му тоjaгe. Цару и посланику то нека је одговор!“

Писма, из којих наведосмо горње цитате, датирана су 1883 год. То је, од прилике, и важни датум када је стари ратник мач заменио пером и почео бележити Примјере чојства и јунаштва који ће прослављеном јунаку и човеку донети и књижевни глас.

Марко Миљанов, ЦЕЛОКУПНА ДЕЛА, (стр. XXXV-XXXVII) Народна просвета,  Београд, 193?

Приредио: Трифун Ђукић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s