Петер Хандке, ТАЈАНСТВЕНОСТИ: ПОКАЖИ МИ ТО МЕСТО ГДЕ СИ СКРИВЕНА

Не верујем у пра-прасак. Да га је било, о њему бих сањао. Можда верујем у пра-шум. Јер сањао сам га. Не, и то је лаж. Јер сањао сам пра-шумове у множини, сад овај, па онда онај. Не да сам их сањао, него сам их чуо усред бела дана, а буднији него тада можда никад нисам био. И чуо сам те пра-шумове као гласове. Да, лепет крила лептира, чак и када га у међувремену више није било: Једанпут сам се према њему био наштимовао, а чуо сам га једанпут. Или, да, како да не, оно пљескање капи при отапању, пљескање које се уједно одвијало на граници чујности, и онда, са удаљености, пошто сам ја једанпут био наштимован према њему, опет такво капање, и потом, са исто тако великог одстојања, још једно такво падање капи, кажимо, на цепаницу, на шљунак испод стрехе, на тротоар, увек на исто место, све док то капање не чујем како куцкање, равномерно, неког нечујног сата, уједно звучног у унутрашњем уху. На сличан начин, тада бар, и јутарње отварање излога дућана у комшилуку, као онакви пра-шумови. Исто тако клопарање и клацкање, једно за другим, јутарњих возова, јутарњих аутобуса. Тако и вика на капији, из даљине. Па урлици задовољства, или тако нешто, у суседним собама. Наравно, и јасно одређени гласови као пра-шумови: глас моје сестре на самрти, у телефон. Глас напуштеног детета у ноћи (а и дању). Глас жене пробуђене из дубоког сна, којим је оживљена моја љубав. Детињи гласови којима у сну говоре старци. Пра-шумови, а то је раније нешто значило: одјеци који би заувек да остану у уху — бар обећавају они то. У уху? Не, у срцу у коме су провобитно и одјекнули, а то и одговара пра-шуму још пре свих пра-шумова — дакле, ипак једнина! — одговара оном гласу у сну, који ме је својевремено пробудио како никад раније ни касније нисам био пробуђен. Да ли си ти био тај који ме је звао? Не. А ти? Такође не. Али био је то, ипак, позив. Чак сам и мрмљање, у међувремену је оно, као реч, непожељно, чуо на махове као такав неки глас, као један од пра-шумова, а слично и неко шапутање. Па и некакво чукање? Да, и оно. А понеко бурјање, рикање, бучање, пиштање, бубњање? Како да не — све док се на тај начин нешто одвијало, фабриковало, док је бивало у употреби, док се експлоатисало, и док нису били покренути превасходно шумови ради шумова,  без бојажљивости, без сврхе — покренути, па сместа остављени да раде на празно од стране више милијарди сотона буке, притом савршено невиних, и у сваком другом задњем дворишту и свакој другој баштици чули су се завијање и бука, а против тога нису помагали чак ни најјачи противзвучни зидови, а у поређењу с тим се и највећа бука по фабрикама чула као освежење из неке оазе мира. Ви ђаволи буке (!), без овнових ногу са челичним капнама на табанимма, и без оних ушију наћуљених из спортских оверала, ма ни трага од ушију. Ах, тај један шум, тај један звук, који утуви све непријатне, тиме што им допусти да треперећи пређу у њега, што их преобрати у себе, па се онда за њим вуку као музика каравана. Ах, времена у којима је мој слух могао да преобрати шум аутомата за играње у пој златке: ах, времена тог разноврсног слушања. А одавно је то можда пре обратно: вриска креје као да опонаша цепање неке алуминијумске фолије. У зову чавке чујем штуцање мог пијаног оца, а у певуцкању коса чујем сутрадан очево сметено звиждање. При чаврљању врабаца хватам се за телефон, или је врабац тај који опонаша мој телефон(?), а крик сокола, не опонаша ли он ћурликање судијине звиждаљке, или сам ја био тај који…? Ударање крилима? Опаљивање врата на федере. Има, одувек можда, и шумова који ни у какве пра-шумове не могу да се преобрате — и са њима не можеш ништа. На неком такмичењу, можда и можеш? Немогуће. Звук из даљине? Тутњаве даљине. Ако већ мора такмичење, онда нек се боре бука против буке, нек против ваше галаме наступи нека друга, некоме добра ларма. Да, галамом против галаме. Али шта би била она? И каква би била? И где би је било? Ставиш шкољку преко ува, и уместо, наводно, шума морских таласа, чујеш звиждање у лобањи. Ево нам једне друге свакодневне галаме данас, и сутра. У сталној буци сам готово изгубио душу. Па кваран сам пре свега због галаме, тако да сам, противно мом најбољем знању, принуђен да редукујем галамџије на галаму… Да чујем само један једини драги глас, па да ми душа опет оздрави. Тајанствености: покажи ми то место где си скривена. „

Петер Хандке, МОРАВСКА НОЋ, (стр. 120-121), Лагуна, 2020.

Превео: Жарко Радаковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s