Иво Андрић, „НЕ ГЛАЧАМ ЈА СВОЈУ РЕЧЕНИЦУ, НЕГО СВОЈУ МИСАО“

Али, како било да било, служећи се са више или мање речи, живим или угаститијим бојама, тежња доброг писца треба да буде убедљив стил, а најубедљивији је једноставан стил. А Крилов је говорио: треба писати тако да речима буде тесно, а мислима пространо. Ту мисао он је одмах објаснио додавшии: да реченицу треба глачати док не престане да буде досадна…

Ми смо рекли да је најбољи, јер је најубедљивји, једноставан стил. Али, морам одмах додати да је једноставан стил и најтежи стил. То знамо сви, али не знамо да дођемо до те, на изглед тако просте, а у ствари тако тешко достижне једноставности. Гогољ је рекао дивну реч: „До једноставности треба нарасти. „

Несумњиво је да је за добар стил потребна висока морална, интелектуална, осећајна вредност онога што се казује. Ту нема места сумњи. Гете је рекао тачно: „Ко хоће да има јасан стил, треба прво да му је јасно у глави“ (души).

Нема стила без садржине. Не постоји и не може постојати оно о чему се некад говорило, чак и у уџбеницима писало, такозвани добар стилист који сем стила нема нишпта друго, добар стил са ниском или неком садржином. Стил је само видљив или, ако хоћете, чујан део наше мисли или осећања. Без мисли и осећња, нема стила, јер се гомила речи која личи на нису празних прапораца не може звати стил…

Дакле, увек иста мисао да је потребно радити, учити, савлађивати вештину израза. Како год окренемо ствар, испада на једно: ми смо радници на тешкој вештини прозе и стила. (Тај стил треба да је нов, наш, израз нашег времена и његових тежњи, али он је у исто време заснован на тековинама свих пређашњих нараштаја, на културном наслеђу свих векова, исто као и на животу и говору живог народа.) Као и сваки истински рад и наш је посао објективно несавладљив, неисцрпан, он прелази наш лични живот, али ми добро знао да се ниједан, ни најмањи напор сваког од нас не губи, да он значи приближавање за корак, за сантиметар оном савршенству које нећемо лично никад достићи, а које ипак мора да нам је стално пред очима, као наш циљ. Тежња за савршенством изражајне форме за нас је служба садржини. А добро вршити ту службу, то јест јасно изразити своју мисао или своје осећање, ми можемо само онда ако смо савладали језик којим пишемо и стилски израз тога језика. И зато је био у праву онај писац који је, кад су му приговорили да споро ради и да сувише дотерује своју реченицу, одговорио: „Не глачам ја своју реченицу, него своју мисао. „

Разуме се то глачање мора да има своју меру и не треба да буде претерано, манијачко, само себи сврха као што је чето био случај са писцима  XIX века који су се чак хвалили да су пробдели ноћ над једним придевом. 

На крају, увек се враћа исто питање: где да се учимо добром стилу? Како да радимо на њему?

Учити се треба, то је јасно у народној књижевности, у старих писаца, које ја овде не набрајам, јер их ви сви знате као и ја, управо у свему што је писано, од старих српских записа и написа Љубе Стојановића, до новинарских чланака и скупштинских говора из XIX века, од научних писаца до личне преписке и мемоарске литаратуре и најнезнатнијих личности, да, и до ситних опскурних полемичких брошура ближе и даље прошлости, јер у тој врсти текстова, па и у његовим слабостима, често се боље види процес постанка и развитка стилског израза него у коректно писаним књигама неких писаца које се појављују увек у стајаћем оделу. Мени се чини да нарочито треба обратити пажњу управо на преписку, мемоаре, науку па и специјалне ствари, а не само на белетристику. Често човек нађе у једној књизи о рибарству на Јадрану много језичких и стилских новина. А више и боље од свега, треба слушати како људи говоре у животу око нас. Стил се данас учи и  на конференцијама (где има толико стилских рогобатности, али и толико занимљивости), стил се учи у возу, у редовима жена које чекају на пијаци; стил нашег времена треба тражити у разговорима и добацивањима младих бригадиста на радилиштима, у писмима сеоских девојака или бораца из Армије, у говору радника који се тек упознају са машином и социјалистичким начином рада и такмичење. Укратко: књиге су потребне, живот је неопходан. Једно не треба одвајати од другог. … Језик и стил се не могу одвајати од живота. 

СРПСКИ ПИСЦИ О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ, избор и предговор Милош Ковачевић, (одломак, стр. 140-143), Источник, Београд, 2003.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s