Од Канта па кроз Ничеа до у нас путује једна иста неман-жеља: скратити човека, сузити га, свести га на чула, на чулни интелект. Човек осамнаестог века је по преимућству човек разума; човек деветнаестог века је по преимућству човек чула; а човек двадесетог века је по преимућству човек једнога чула. Систематски је сужаван човек: чупане су из њега све мисли које премашају земљину сферу, прогањане су све жеље које прекорачавају међу између два света, исмевани су сви полети ка оностраним тајнама. Да би био савремен, човек је морао да се земљизира, морао је постати послушни роб теже земљине; небо над њим – не сме га привлачити својом тајанственом тежом. Постепено је копана раселина између човека и неба, и најзад је небо постало претеће чудовиште за човека, за нашег једночулног човека. И човек је постао пијавица земљина; и на наше очи та пијавица умире од пресићености крвљу земљином. Човек – изданак земље, која живи тиме што је сунце непрестано држи у свом огњеном загрљају, човек – постао је највећи непријатељ неба. И сав се зарио у земљу, зарио се свим умом, свим срцем, свим чулима, сав се оземљио и постао sensorium terrae. Ако има духа у њему, он је – гној земљин. Једночулни човек лучи мисао из тела, цеди је из те крваве иловаче, и његова је мисао висока колико и тело. Сто седамдесет сантиметара – то је просечна висина мисли код нашег савременог човека.
Има ли наш интелигент интелект, онда је то у већини случајева – чулни интелект, који чулима мисли и дела. Такав једночулни човек и јесте тип наше интелигенције. Веран – осамнаестом веку, веран – деветнаестом веку, веран – двадесетом веку. Но у Европи човек разума извршио је самоубиство у хуци Француске Револуције; човек чула извршио је самоубиство у ломњави Европског рата; човек једнога чула непрестано врши самоубиство и дању и ноћу. Но по неки се пробуди и узбунтује против тако карикатурно једностраног човека; доживи сву прошлост и будућност таквог човека, и позива ка пуном, ка потпунијем човеку, ка човеку ширем и дубљем и вишем, ка човеку мање смртном, а више бесмртном.
Како се осећа такав човек, када се пробуди из чула својих? То нам искрено и дирљиво казује г. Ст. Живадиновић у своме чланку: Наша данашња црква.[2] Иза тога чланка стоји душа која се пробудила за Вечност, мада је спавала у колевци од иловаче. Осетила је да релативне вредности којима Европа храни човека никад не засићују бездану глад душе човекове; бездану, – да, јер и та безданост глади показује да је човек душом бескрајан и бездан. Његова се мисао пробила кроз чауру тела и узлетела високо, високо до чежње за светлобелим православним Господом Христом. Хоће да прошири себе, да удуби, да се косне мистичних дубина живота и чудесних висина. Он то хоће да учини кроз нашу Цркву. И пише ту жељу своју.
Знате, ја се осећам као да сам на Страшном Суду. Врши се најсавеснија, подробна, атомска, електронска анализа сазнања и свега што је икада могло рећи: ја јесам. Савест ти гори у пожару, али не сагорева; а једно осећање пали ти душу и тело: најстрашнија зла су зла учињена у име Христа или под именом Христа. То је оно што је најстрашније сада, но то је оно што ће бити најстрашније и тада – на Страшном Суду. У та зла спада и наше зло, наше српско зло, зло у нашој Цркви и око наше Цркве. Јер ако ишта наше може пропутовати историју човечанства до њене крајне ивице, до њеног завршетка, ако ишта наше може досећи до Страшнога Суда – досећи ће наше зло. Ако се ишта наше види са високог неба, види се наше зло. Замислите, гледана са наше планете, из угла наше отаџбине, наша се Црква и не види; авај, не само не види, већ и не осећа да постоји. „Она, безмало, не постоји“, – то пише г. Живадиновић; то су почетне речи његове. Није ли то апокалиптички ужасно и страшно, апокалиптички одлучно и болно? – Не осуђујте га одмах; то говори човек који се осмелио да себе пренесе на ивицу времена, тамо где престаје време и настаје вечност загонетна и неиспитана, и да са те ивице погледа у себе и у свет око себе.
Погледао је, уздрхтао је од језе вечности, и вапајно зажелео Цркву, да њу осети, да се наслони на њене груди мајчинске, да одахне од бесплодне одисејаде кроз пустињу живота, и научи од ње – шта је то вечност, а шта време. И он говори… Његове речи повлаче ми сузе из срца у очи. Не говори ли то човек који се отрже да му мољци времена не изгризу срце, човек који се из кврга простора и времена отима ка вечности и вечном смислу живота? Што је написао, ући ће у Апокалипсис нашега доба; а можда ће то и сачињавати прву главу у нашем Апокалипсису на дан Страшнога Суда. Преведе ли се на језик Јовановог Апокалипсиса, његов чланак гласиће: А анђелу Српске цркве напиши: ти, безмало, и не постојиш, безмало, мртав си. Знам дела твоја, да имаш име да си жив, а мртав си (ср. Откр.3,1).
„Она, безмало, и не постоји“… Ужасније осуде нема, јер долази из срца које страда и пати волећи Цркву. А он то није писао као судија, најмање као страшни судија. Бол је био перо којим је писао свој чланак. А свака реч – сасирена кап крви из срца рањеног вечним проблемима живота. А када моје око сузом пита моје срце, оно вели: он личи на јадно младунче, које је рођено за Вечност, али га је мајка напустила пре но што су му паперја никла, а камо ли крила. И сав бескрилан, он чезне зе тајанственим Господом Христом, али нема ко да му крила узрасте, да га окрили за велики лет и полет ка вечном смислу живота, јер наша Црква „безмало, не постоји“.
Испод сваке речи по суза, испод сваке сузе по уздах, а испод свих суза и уздаха – лелек за Богом. Нама, званичним представницима Цркве, не личи ли његов чланак на Страшни Суд, онда смо ми толико умрли, толико безнадежно мртви, да нас никакво васкрсење не може разбудити из мртвих. Иза наше смрти – нема васкрсења; наше душе – лешеви наши, и сувише су мртве да би могле зажелети васкрсење.
Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог.
Док наша интелигенција лута хранећи се отпатцима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима, јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи?
Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? – На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-ханима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? – Ја држим у одговору „за то“ скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18).
Наша школа плански сужава човека, смањује га, снижава га, јер систематски изгони из њега све што је вечно, све што символизира бесконачност и бесмртност, све што носи у себи дубину и висину, и због тога је наш интелигент постао – човечуљак, хомункулус, крњ човек, непотпун и очајно неготов. Аргусовски се видовито стара да човека обзида оним што је времено и привремено, што је досежно за чула и овострано, а остало се прогони из човека до у недођин. Зато је наш интелигент постао времен и привремен; зато је кратких мисли, сушичавих осећања, анемичних жеља. Разлио је душу у плићаке, који не могу не постати бара. Обездушени школом, робови релативизма, када се пробуде за виши смисао живота, за Христа, где ће га наћи?
Ево човека који се пробудио из иловаче. И обратио се Цркви; и са болом исповеда да је после рата „у превирању и тражењу нових путева Црква наша изгубила компас“. – Да ли зато што је крманош ослепио, и лађари оглувели, и охромали, огубали? „Изгубила компас“, а небо живота над нама је помрачено, ломе се светови над нама и око нас, и распадају у хаос и вихор. Ко ће онда нашег човека, очајног и богочежњивог, водити ка пристаништу Вечности по валовитом мору овог живота? Окраћала је рука, згрчена је маловерјем рука, која треба да подигне човека да челом додирне небо и уснама целива звезданим прахом засуто крило Херувима.
Разиграла се у дивљу игру сва зла у свету, завитлала нашег човека у самоубиствену вртоглавицу, и никако да је се ослободи. Захваћени дивљом игром зла, многи су званични представници Цркве изгубили компас, и не знају куда иду; а њих жудно питају њихови верни: куда ћемо ићи? коме ћемо ићи? Они траже да се дохвате ма чега што би их спасло очајне усамљености. Усамљен је наш човек; наслоњен на нашу ружну звезду, а шупље као лобања небо зјапи над њим. Под таквим небом на оваквој звезди, Црква је наша изгубила компас. Зашто? Госп. Живадиновић одговара: „Велика противница спољашњих форми, скоро до убогости конзервативна, она никада није умела да нам наметне верске обавезе“.
Да, велика противница спољашњих форми, и то у лицу многих свештенослужитеља, јер велика противница унутрашњих норми, и то опет – у лицу многих свештенослужитеља. Опустошени унутрашње – како би могли бити неопустошени спољашње? Убоги вером, како могу бити богати у манифестовању вере? Како ће зрачити светлошћу, који сунце у себи нема? Како ће искрено, нефарисејски славити Бога спољашње човек, који Га не слави унутрашње, не слави душом својом? Убоги православним Христопознањем, неки се још хвастају тиме што су противници спољашњих форми, јер веле – Господ Христос није марио за то. Само ти неуки апологети своје опустошености заборављају да је Господа Христа ревност јела за дом Божји, те није допуштао да се суд пронесе кроз храм (Мк.11,16), да се не би кварило благољепије храма и молитве; и још заборављају оно што ни у сну не треба заборављати: да је Господ Христос избацио трговце из храма, јер су кварили лепоту храма и молитве. И још заборављају ти свештенослужитељи недељни прокимен, који сваке недеље певају – претпоставља се да сваке недеље служе: Господь воцарися вь лепоту облечеся (= Господ се зацари, у лепоту се обуче“ – Пс.92,1). А ми смо грубо и ружно свукли с Њега сву лепоту; нисмо ли тиме скинули с Њега тело Његово Богозрачно? Гледан кроз нас, Бог је наш – убог, осиромашили смо Га, оружњали смо Га, онаказили смо Га. А Невеста Његова Црква Његова, дивна и преукрашена, Невеста Цара Небеског, зар Она да не буде обучена у лепоту Његову раскошну и неисказану? Сетите се еванђелске приче да је са пира у Царству Небеском избачен онај са похабаним, подераним хаљинама душе. И још заборављају да је Господ мисли Своје обукао у звезде и дивна сазвежђа, у милионе сунаца и безброј Анђела и Арханђела; заборављају чудну чаробном лепотом својом апокалиптичку визију Цркве: Жена обучена у сунце, а месец под ногама њезиним. Где је храм вечне Лепоте, ако не у њој, ако не – Она сама? и храм вечног Добра? и храм вечне Истине?
Господ је узео тело човечије, учинио га најунутрашнијом садржином Божанства и кроза њ осветио и обожио материју, – а ко сте ви да Господа Христа поправљате? Сетите се одеће Његове чудотворне, јер који се ње дотицаху – оздрављаху, јер и кроз њу зрачи Његова богочовечанска сила (Лк.8,44-48). Зар има веће лепоте за тело човечије од Христа у њему? Бог је ушао у тело, зар није ушла и сва Лепота с Њим? И тело је за Господа: прославите дакле Бога у телима својим и у душама својим, што је Божије (1Kop.7,20). – Зар смо све то заборавили ми, свештенослужитељи? Зар не знате да смо ми свештенослужитељи не само апсолутне Доброте и Истине, него и апсолутне Лепоте? У свом небеском аспекту Црква и јесте тело апсолутне Лепоте, јер је Тело Богочовека Христа; а у свом земаљском аспекту она је то исто, у колико сте ви Христозрачни. Не знате ли да Тело Цркве има своја чула? Свештени обреди, сви – од првог до последњег, и јесу чула Цркве, кроз њих чујемо и видимо Бога и Господа, кроз њих преносимо себе из црвињака релативизма у Царство вечних вредности, кроз 1?их удубљујемо себе до божанских дубина, и проширујемо себе, и узвишујемо. Све што је Господ узео на Себе од човека, све је то начинио не само апсолутно добрим и истинитим, него и апсолутно лепим. Узео је тело човечије, и учинио га апсолутно лепим. Тело Његово и јесте мерило апсолутне лепоте тела човечијег, јер је оно – Тело Богочовека. Циљ тела човечијег је да се обуче у Господа Христа, и Његову апсолутну Лепоту, да постане Христоносно, и тиме Христолико. Сваки други циљ одводи тело у ружноћу, расипа га у – црве. На завршетку историје, када се добро буде опростило зла за увек, боголике ће душе, по дубокој мисли Светог Макарија Великог, и васкрсла тела своја учинити боголиким, а то значи: апсолутно лепим, божански лепим и вечним.
Благољепије богослужења зависи непосредно од благољепија душе, коју свештенослужитељ носи у себи и уноси у богослужење. Је ли свештенослужитељ омолитвио себе – познаћеш га у храму на молитви и по молитви: он зрачи молитвеним расположењем, све одише тајанственим усхићењем, и радошћу, и утехом. Његов живот је путовање из тајне у тајну. Господ се облачи у величанство; облачи се у Свете Тајне, у Свете Иконе; оне су пуне живога Бога и Господа; ако си вером оживео око своје, то ћеш видети; за оживљене вером и љубављу – Свете Иконе су живе, а за мртве? – мртвима је све мртво. Иконе Васнецова могу одвести безрезервној вери и неисказаној љубави према Христу. Лепотом говори Христос.
Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи, – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине?
Када наш интелигент дигне поклопац времена са душе своје, на њега са свих страна јуришају вековечни проблеми, и он чежњиво погледа на нашу Цркву. Ишчеле му очи погледајући на њу; измучен и растужен он суморно исповеда: „Ако у данашњем веку позитивних знања нема места мистицизму нигде до само у индијској џунгли, украјинској степи, или у руској цркви крај храма Светог Марка, усред Београда, у чијем служењу има апокалиптичке лепоте, има ипак нечега што наша Црква мора да нам да. Јер ми, ратна и поратна генерација, прилазимо јој нови, мучени сумњом више него ма иједно покољење из прошлости нашега народа. Ми смо издржали највише. Нико толико душевних бура није поднео као ми. Нико није мање живео. Нико није у толикој мери лишен младости истинске. Ниједна генерација није имала толико сагорених душа, као ми, и нико толико не заслужује да буде прихваћен од Цркве као ми, који још увек верујемо“.
Гоњени олујама животних противречности, наши интелигенти „који још верују“, питају у лицу г. Живадиновића: „Шта смо добили од Цркве откад смо се вратили у земљу? Шта нам она доноси новога у новом времену, са новим душама и новим сумњама? На који начин мисли да нас сачува себи? Шта нам пружа? – Ништа“.
Чујете ли: ништа! Она која све треба да има, постала је као да ништа нема. Опустошена је, сатерана у ништа. Зар смо толико свемоћни нихилисти да и Господа Христа претварамо у ништа? А у томе је чудотворство, само не божанско већ сатанско, јер Бог из ничега ствара све, а ми Богочовечанско све претварамо у ништа. Довршен је главни подвиг Сатане, неимари његове огромне куле, његове огромне – Нуле.
Да нас не клевета? Неко ми одлучно рече: не, он нас само слика, фотографише. Дођи и види. Шта ти пружа наша Црква? “ Литургију лишену сваке лепоте, мистике и тумачења истинске вере. Не проповеда се жива реч Исусова, него се читају текстови из књига. Не пева се за певницом, него се јауче, ко ће више да викне. Нестрпљиви свештеник прекида хор усред Саборне Цркве да би одржао реч: без личне вере, без убедљивости, без говорничке вештине. У Цркву се долази на разговор уз читање Еванђеља. Венчања у нашој Цркви, најсвечанији и најрадоснији тренутак у животу свакога од нас, то је нешто најболније што се може видети у једној богомољи од смеха, од неуздржалих разговора, док се призива Божји благослов и венчавају се животним мукама двоје младенаца. О сахранама и да не говоримо“.
Када ово не би била искрена исповест, можда би и нашли смелости да се правдамо; али пошто је исповест, изазвана болним чињеницама, она је тиме и оптужба, од које нас нико одбранити не може. И зби се пророштво Христово на нама: На Мојсејеву столицу седоше… (Мт. 23,2). – Ја не могу да не саосећам г. Живадиновићу. Зар збиља нисмо лишили сваке лепоте и мистике Свету Литургију, ту Службу над службама, коју Анђели желе служити, у којој се реално понавља и доживљава чудесни живот и спасоносни подвиг Господа Христа? Зар нисте толико пута и сами гледали свештенослужитеље, где служе Свету Литургију механички, без имало узбуђења, ако не усхићења? Зар нисте виђали како самовољно скраћују Свету Литургију, и тиме осакаћују кроткога Христа? Зар нисте виђали како се за време богослужења наслањају на Свету Трпезу као на кафански сто? Зар нисте чули како се за време богослужења разговарају у олтару свештеници? Зар нисте видели како неки од њих у столовима за певницом стоје или седе као да су на неком концерту? Зар нисте наишли на много храмова, у којима свештенослужитељ годишње служи две до три Свете Литургије? Зар нисте са ужасом слушали не појање него кревељење у многим храмовима? Зар нисте са тугом у срцу слушали у престоничким храмовима појање по једног појача? Зар нисте толико пута уздрхтали од свештеног гњева слушајући разговоре у храму за време богослужења?… И колико би се ових „зар“ могло ставити иза дела нас званичних преставника Цркве! Али ми ћемо скратити њихов број избраних ради, да се и они не би саблазнили.
Тешко ономе кроз кога долази саблазан (Мт.18,7); а кроз нас долази, и саблажњавамо ове мале који верују у Христа; није ли нам боље обесити камен воденични о врат, и потонути у дубину морску? Они “ још увек верују“, и траже да им се умножи вера, да узрасте до краја бескрајности, да осмисле своју веру, да сазнаду у шта верују. Знање о вери може им се дати само из живе вере. А у нас мало њих учи по мери вере; нису ли многи који уче по мери невере?
Измешај речи г. Живадиновића са речима Апостола Павла, и оне ће гласити: устани ти који спаваш, и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф.5,14); и тако обасјан, моћи ћеш и друге обасјати. Треба најпре себе васкрснути из мртвих, па онда друге васкрсавати, васкрсавати оне који од нас траже васкрсење. Нама се то предлаже, јер се још има поверења. А све што узиштете у својој молитви верујући – добићете (ср. Мк.11,24).
Сви смо криви за све; ми смо криви што је интелигенција оваква; ингелигенција је делимично крива што смо ми овакви. Не само грех подељен лакше се подноси, већ и радост, и утеха, и бол. Своју дирљиву исповест г. Живадиновић завршава предлогом који пружа средства за повратак интелигенције Цркви, и Цркве интелигенцији. „Одстрањени од Цркве грешком свију нас, ми би смо хтели да јој се вратимо, али да је видимо живу, обновљену, иницијаторку уметности, подстрекача узвишенога. Нека се обрати мало већа пажња на форму, на свечаност, на збиљу хришћанску. Нека нам се наметну дисциплина и дужности. Нека се кроз лепо у музици одстрани наша душа за који тренутак од гнуснога тла у тим кратким часовима молитве, као што је то у убогој руској цркви у Марковој порти, без иконостаса, без сјаја на одеждама, али где Христос при свакој молитви показује на Своје ране са крста“…
Овај предлог је у исто време и програм. Све је у њему просто и озбиљно. Но све се то ипак своди на лични подвиг: свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске наовој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. „Треба најпре себе очистити, па онда друге, – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости“.[3]
„Нико толико душевних бура није поднео као ми“, и ко ће утишати те буре? А Црква тихо и благо шапуће у уво које хоће да чује: Он је (=Христос) „пристанище обуреваемыхь“; Он је, нико до Он – „отишiе бурныхь“[4]… Гле, Он иде по мору, и речју смирава буру на мору, и буру у души (Мр.6,48-51). Само треба завапити, дављенички завапити: Учитељу, изгибосмо! И Он ће се јавити на вапај, као што се јавио… као што се јављао… као што се јавља… У бури садашњице ми смо заборавили на Њега, ми званични представници Цркве, а и ви због нас и попут нас. Он се не види због многих од нас, а можда и због нас. Неко ми рече: ми смо помрачење Њега – Сунца Правде; ми слепило Њега – Свевидећег; ми хромост Њега – Брзог на добро; ми онакажење Њега – Апсолутне Лепоте… Красень би добротою (=диван је био лепотом – Пс. 44,3)… Да је Господ Христос у нама и на нама, ко Га не би видео? Ко Га не би чуо? Ко Га не би заволео? И чула би свачија видела Бога, јер је и чула створио Бог да буду боговидна. Зар их је створио да се увек скрива од њих? зар да не виде свога Творца?
А они траже Бога, и нема ко да им Га покаже, јер је Бог наш – Бог живих, а не мртвих (Мт.22,32). Зар смо толико убоги?Ох, да. Замислите докле иде наше религиозно убоштво: у нас нема ниједног манастира за који би се без двоумљења могло рећи: ово је дом молитве. Има ли страшније дијагнозе за наше душевно здравље? А христочежњива душа жуди да се загњури у слатке мистерије Сладчајшег Господа Исуса, да потоне у дубине богаства и мудрости Божије… Где је Христос? Где? Он је као благо сакривено у огромном пољу живота, које нашавши човек сакри и од радости за то отиде и све што има продаде и купи поље оно… (Мт 13,44). Да,… и све што има продаде и купи поље оно, поље живота, које нема вредности, док се у њему не пронађе једина Вредност, једино Благо – чаробни Господ Христос…
(1926)
св. Јусти, СЕТВЕ И ЖЕТВЕ, Манастир Ћелије код Ваљева, 2007
Напомене:
- „Хришћански живот“, 1926, бр. 10-12, стр.385-396. – Прим.прир.
- Нови Живот, бр. 46, од 11. септ. 1926.
- Orat. 11, 71. PG35,480B
- Акатист Исусу Сладчајшем (=тишина захваћених буром).
Like this:
Свиђа ми се Учитавање...
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ 