Владимир Соловјов, ПОРТРЕТ АНТИХРИСТОВ

/…/ Живео је у то време међу малобројним верујућим спиритуалистима један изузетан човек — многи су га називали натчовеком — који је био ипак далек како од детињег срца тако и од детињег ума. Још је био млад, али захваљујући својој генијалности он је негде око своје тридесете године постао познат и славан као велики  мислилац, писац и друштвени радник. Осећајући у самоме себи велику снагу духа, увек је био убеђени спиритуалист, а јасни ум увек му је указивао на истинитост онога у шта треба да верује. Веровао је у добро, у Бога и у Месију. У то је веровао, али волео је једино самог себе. Веровао је у Бога, али у дубини душе он је некако несвесно и нехотице давао првенство себи. Веровао је у Добро, али свевидеће око Вечности знало је да ће овај човек подлећи злој сили ако га она само на одговарајући начин поткупи — не обманом осећања и ниских страсти, и чак не високим мамцем власти, већ једино путем безгрничног самољубља. Уосталом, то самољубље није било неки несвесни инстинкт или безумни прохтев. Сем изузетне генијалности, лепоте и племенитости, највиша испољавања уздржаности, несебичности и дејственог човекољубља чинило се да су довољно оправдавали огромно самољубље великог спиритуалисте, аскете и филантропа. И зар га је могуће оптуживати за то што је он, тако штедро обдарен од Бога, видео у тим милостима нарочите ознаке изузетне наклоности која се на њега слива одозго, и што је себе почео сматрати другим после Бога; јединим, на свој начин, сином божјим. Речју, сматрао се оним што је у ствари био Христос. Али то осећање свога највишег достојанства није се у њему одредило као морална обавеза према Богу и свету, него као право преимућство испред других, и пре свега испред Христа. У почетку он није осећао непријатељство према Исусу. Признавао је његов месијански значај и достојанство, али је искрено у њему видео само свога највећег претходникаХристов морални подвиг и његова апсолутна изузетност били су несхватљиви за тај ум помрачен  самољубљем. Расуђивао је овако: „Христос је дошао пре мене; ја се појављујем као други; али оно што у временском систему долази касније, у суштини је савршеније. Долазим као последњи, при карају историје, баш зато што сам савршени, коначни спаситељ. Онај Христос је мој претеча. Његов задатак био је да најави и припреми мој долазак.Мислећи тако, велики човек двадест првог века примениће на себе све што је у јеванђељу речено о другом доласку, објашњавајући тај долазак не као враћање оног истог Христа, него као замењивање раног Христа — последњим, то јест њим самим. 

На том стадијуму човек сутрашњице још није превише оригиналан. На сличан начин је, знамо, видео Христа и себе Мухамед, поштен човек, кога је немогуће осумњичити за лоше намере. 

Али самољубиво уздижући себе изнад Христа, овај човек ће се правдати оваквим расуђивањем: „Христос је, проповедајући и својим личним животом потврђујући морално добро, био поправљач човечанства, а ја сам позван да будем доброчинитељ тога делимично поправљеног, делимично непоправљивог човечанства. Ја ћу свим људима дати све што им треба. Христос, као моралист, делио је људе по добру и злу, ја ћу их ујединити благодатима која су једнако потребна и добрима и лошима. Ја ћу бити прави представник онога Бога који узноси своје сунце изнад добрих и злих, који даје кишу праведнима и неправеднима. Христос је донео мач, ја ћу донети мир. Он је земљи претио страшним последњим судом. Али последњи судија ћу бити ја, и мој суд неће бити само суд правде, него и суд милости. Правда ће бити и у моме суду, али не правда која награђује, него правда која дели. Ја ћу све разлучити и свакоме ћу дати оно што му је потребно. 

И ево, у томе дивном расположењу он чека на неки јасан позив од Бога, који ће му поверити задатак новог спасења човечанства, чека неку јавну и задивљујућу потврду да је он старији син, вољени првенац Божји. Чека и храни своју самоћу свешћу о својим надљудским врлинама и даровима — јер он је, како рекосмо, човек беспрекорно моралан и необично генијалан. 

Чека охоли праведник највише одобрење да почне своје спасавање човечанства — чека и не може да га дочека. Прошло му је већ тридесет година, пролазе му још три године. И ево, јавља се у његовом уму мисао која га до сржи у костима прожима врелом дрхтавицом: „А ако?… Шта ако Галилејац… нисам ја, неог онај?… Шта ако он није мој претеча, него је прави први и поседњи? Али тада он треба да је жив… Па где је?… Шта ако ми дође… сада овамо… Шта да му кажем? Јер ја ћу морати да се поклоним пред њим, као последњи глупи хришћанин, бићу приморан да као некакав руски мужик бесмсислено мрмљам: Гсоподе Исусе Христе, помилуј ме грешнога — или да као пољска баба легнем пред њим као крст? Ја, светли геније, натчовек? Не, никад!“ И уместо пређашњег разумно-хладног поштовања према Богу и Христу рађа се и расте у његовом срцу најпре некакав ужас, а затим ватрена завист, која му притискује и угњетава читаво биће, и најзад бесна мржња која овладава читавим његовим умом. „Ја, ја, а не он! Њега нема међу живима, нема га и неће га бити. Није он васкрснуо, није васкрснуо, није васкрснуо! Иструнуо је, иструнуо је у гробу, иструнуо као последња…“ И с пеном на устима и у грозничавим скоковима он истрчава из куће, из врта, и у глухој, тамној ноћи трчи по стеновитој стази… Бес му се стишао, а на његово место дошло је очајање, сухо и тешко као ове стене, мрачно као ова ноћ. Зауставио се над стрмом провалијом и чуо далеко доле нејасан жубор потока што тече преко камења. Неодољива туга стезала му је срце. Одједном се нешто у њему покрену. „А када бих га позвао и упитао шта да чиним?“ И у мраку угледа благу и тужну слику. „Он ме сажаљева… Не, никад! Није васкрснуо, није васкрснуо!“ И баци се с обронка понора. Али нешто гипко као водени стуб задржа га у ваздуху, он осети потрес као од електричног удара, и нека сила га одбаци натраг. За трен је изгубио свест, и пробудио се клечећи на коленима, неколико корака од понора. Пред њим се оцртавала нека појава која као да је светлела нејасном фосфорном светлошћу, а из ње су му два ока болним сјајем продирала у душу… 

Види он та два продорна ока и чује, да ли унутар себе или изван себе, неки чудан глас, потмуо, као да је пригушен, и, истовремено, јасан, металног призвука и потпуно бездушан, као да долази из фонографа: „Сине мој вољени сва моја наклоност је — за тебе. Зашто ме ниси позвао? Зашто си поштовао онога глупака и његова оца? Ја сам бог и отац твој! А онај нишчи, распети — мени и теби је туђ. Ја немам другог сина сем тебе. Ти си ми једини, јединородни, једнак са мном. Ја те волим и ништа не тражим од тебе. Ти си и тако диван, велики, моћан. Чини свој посао у име своје,не моје. Ја не осећам завист према теби. Ја те волим.  Од тебе ми ништа не треба. Онај кога си сматрао Богом, тражио је од свога сина послушност, и то послушност безграничну — до смрти на крсту — и није му помогао на крсту. Ја ништа од тебе не тражим, и помоћи ћу ти. Ради тебе самога, ради твога личног достојанства и савршености и ради моје чисте несебичне љубави према теби — помоћи ћу ти. Прими дух мој. Као што се раније мој дух родио у лепоти, тако те сада он рађа у сили.“ И при тим речима непознатога, натчовекова уста се нехотице отворише, два продорна ока се сасвим примакоше његовом лицу, и он осети како оштра ледена струја уђе у њега и испуни му сво биће, и уједно с тим он осети невиђену снагу, бодрост, лакоћу и одушевљење. И у истоме трену светлећи лик и два ока одједном ишчезнуше, нешто подиже натчовека изнад земље и у трену га спусти у његов врт, испред кућних врата. 

Владими Соловјов, КРАТКА ПОВЕСТ О АНТИХРИСТУ, (стр. 12-17) Бримо, Београд, 2002.

Превео: Петар Вујичић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s