Жарко Видовић, ДОН КИХОТ

… У трагедији се, дакле, ради о Злу. И то о Злу у свету. О ономе Злу од којег човек жели да се спаси кад се предаје утопијским сновима или кад, у филозофији историје и у неккавој „историјској“ (а не исконској) суштини, тражи некакву „објективну“ природу Зла, изван самог човека.

Но кад би зло заиста било „објективно“, онда човек, као жртва таквог Зла, не би био трагичан.

Зло, међутим, мора бити схваћено трагедијски: за настанак и појављивање Зла у свету крив је човек, и то као личност, а не као пуки „припадник рода“ (јер у овом, родновном или биолошком гледању не би био крив човек лично, него би био крив само зато што је жив).

Зло је човекова трагична кривица, а спасење од Зла је могуће само ако човек преузме на себе ту кривцу. Сапсење је могуће само као испаштање трагичне кривице.

И не само то: човеку није могуће ни да буде личност ако не жели да не себе преузме и кривицу као личну, па макар то била кривица и сваког другог појединачно (па тако и кривица свих људи, људског рода).

У томе је суштина трагедијског тумачења човека, природе, света, историје, друштва, заједнице…

Уместо да трагедију тумачимо философски или „историјски“, треба и философију и историју тумачити трагедијски. Тако се коначно долази и до схватања суштине трагедије: никако философским путем ка трегедији, него, обратно, трагедијским освешћењем (освешћењем трагедијског искуства човека) ка тумачењу иначе нерешивих философских дилема и историје.

Трагедија је, дакле, збивање исконске суштине човека. То збивање је кретање од осећања лишености (од страсти у којој човек постаје свестан лишености духа) ка осећању пуноће. Осећање лишености је стање човековог Пада (Греха, Отуђености), стање које не настаје неким „објективним“ (од човека независним) збивањем које је захватило човека као жртву, него стање у које човек запада исконски, тј. кретањем саме своје суштине, кретањем које је својствено исконски самој суштини човека. Осећање лишености, као Пад, настаје кривицом човека који је пао. Он је крив што је пао! Сам је крив!

Да би се човек — у исконском збивању његове суштине — уздигао од прве (најниже своје) хипостасе ка трећој (највишој), почев од уздизања из прве (бесловесне, несвесне) у другу (у свест, у осећање које човека чини свесним лишености духа), потребно је, дакле, да пре свега постане свестан значаја своје сопствене личности као кривице своје сопствене, јер човек се уздиже из хипостасе или Пада за који је крив сам он.

Тако, човеково уздизање — или исконско кретање његове суштине — бива могуће искључиво као трагедија: као испаштање трагичне кривице! Да би био личност, човек мора да буде трагична личност која испашта трагичну кривицу.

То је исконско збивање. А позориште нам омогућава да се поистоветимо с трагичним глумцем на исти начин како се он поистовећује са исконском трагичном личношћу, рецимо Едипа или Прометеја, или Антигоне итд. Тако нам позориште омогућава да — и без оног збивања у којем је трагични јунак патио постанемо свесни трагичног у нашој сопственој личности. Подсећам на, већ изнесено, литургијско тумачење „трију јединства“. Тако песник освешћује заједницу свог језика и свог националног позоришта или Црква освешћује припаднике литургијске заједнице.

Трагични јунак не испашта неку правну (законски дефинисану) кривицу,па чак ни неку моралну кривицу (оглушивања о највишу вредност или идеал заједнице, уколико ова постоји). Трагична кривица се од правне и моралне разликује исконски: самом исконском природом човековом је та кривица проузрокована и настала, јер човек ту кривицу носи само зато што је у стању да се поистовети са оним ко он (или шта он) лично није. 

А то поистовећење је својствено самој исконској природи човековој, његовој суштини. Сам дух човеков, највиша хипостаса, није ништа друго до моћ таквог поистовећења. Само у томе поистовећењу човек је у стању да понесе кривицу друго, да се поистовети с кривцем.

Дон Кихот је кренуо у свет да сузбије Зло у свету: тако га приказује Сервантес, а тако Дон Кихота (и Сервантеса) схвата и тумачи и Мигел де Унамуњо. Али, Дон Кихот је луд? Зар је он одговоран за то Зло које тишти и тлачи људе Шпаније и света? Да исправља Зло „позван је онај ко је то Зло изазвао? А Дон Кихот треба да седи мирно код куће и да себи самом не придаје толико значаја — као да је, тобоже, крив за Зло он сам, па и позван он сам да то Зло исправи!“

Но, Дон Кихот није луд. Он је трагична личност. Његова свест је трагична. Он жели да исправи и сузбије Зло у свету управо зато што себе лично сматра одговорним за то Зло. А сматра се одговорним — не зато што је луд, како то мисле сви они којима је трагедијско осећање света и човека страно, него — зато што се, у тренутку кад се одлучивало да ће “ бити или не бити“ Зла у човековом свету, поистоветио са оним који је заиста изазвао појаву Зла у човековм свету!

А поистоветио се оном силом своје тро-хипостасне суштине коју (силу) називамо духом, највишом хипостасом човека. То је човекова сила поистовећења. Онима који нису заборавили платонски језик (трагедијског искуства) — ово је јасно!

С ким се то Дон Кихот поистоветио? — Па, са Адамом самим, јер Адам је крив за појву зла у човековом свету.

А зашто је Адам крив? Зар није крив Сатана? Библија назива и оцем зла сматра Сатану, а не Адма!

Сасвим исто каже и Његош, у Лучи Микрокозма: 

„Ова горда и пакосна душа (душа Сатане, Ж.В.)
Зла је име у себе зачела
И развила знаме страданија… (заставу, знамен Ж.В.)
(ЛМ, III, 231-233)

па се тако говори о Сатани, у стиховима 221-300, у певању трећем, као и у Библији.

Крив је, дакле, Сатана, јер Зло је зачео он, а не Адам.

У чему је кривица Сатане?У томе што је горд, па у тој својој гордости не жели да се поистовећује ни са ким, ни са Самим Богом, јер себе сматра вреднијим од свега, заљубљен је у себе, није занет ни са ким и ни са чим сем собом самим. У томе погледу је прави антипод Хирсту. Он је Антихрист, јер Христос, Који је Бог, није занет Собом, него Својом творевином, па је спреман да Се поистовети са Адамом, са човеком, Својом творевином, чак са човеком који је Грехом изгубио своје достојанство!

А зашто је онда крив Адам?

Адам није горд. Он је спреман и способан да се поистовећује са неким ко он није или нечим што он није.

Поистовећење је љубав, „љуби ближњега свога као самог себе!“ — значи: поистовети се са њим!

Али, у тој спремности и способности, која је сам дух, Адам не бира, него се поистоветио и са самим Сатаном!

То, додуше, није учинио из Зла, тј. из гордости која ни са ким неће да се поистовећује, него из наивне радозналости, да провери зашто му Бог забрањује плода са Дрвета спознаје Добра и Зла, као вере у два божанстваДух је и наивност, јер зна само шта је дух, а не и шта је тело!

То поистовећење Адам је доживео причестивши се Сатаном, тј. плодом који је Сатана дао човеку као своје тело и своју крв!

Овде подсећамо на источне „мистерије“ тј. на магију у којој човек тежи да заборави своју личност, као у наркози, и да се на тај начин потчини Сатани чија гордост тражи да он, Сатана, буде све у свему, а да људи буду његови органи!

Дакле, Адам је крив својим поистовећењем са Сатаном. Како је ипак „цар света“, „цар Земље“ („И цар Земље, иако у ропству“, ЛМ, VI, 90) , — то је човек — самим постовећењем (причешћивањем) са Сатаном — изазвао појаву Зла у човековом свету.

Па кад се Дон Кихот понаша као да је за Зло у свету крив он сам и, свестан те кривце, чини све да Зло сузбије, онда он није луд, него се —  а можда је лудост баш у томе?! — поистовећује са Адамом, примајући на се његову кривцу као своју. Толико воли човека и цени прародитеља, да је спреман да плати све његове дугове и да му врати све што је прокоцкако! да му врати и част! јер част прародитеља је и част његова, Дон Кихота! Он, додуше, не зна да се заправо поистовећује са Адамом, али се поистовећује управо зато што — не Сатану, него себе лично — себе сматра одговорним за Зло у свету. Управо зато и сматра себе лично позваним да Зло сузбије! У томе је хришћанство његовог витештва. У томе је он miles christianus — хришћански витез, трагични витез. У томе је и — његова лудост! И његова трагична величина пред којом наше дивљење бризне у плач, у сузе покајања, саучешћа и Пирчешћа!

 Жарко Видовић, „…И ВЕРА ЈЕ УМЕТНОСТ…“ (одломак, „Трагедија и Литургија“ стр. 226-230), Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд, 2008

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s