Сергеј Фудељ, СМИРЕНО НЕ ТРАЖИТИ ОД ДРУГИХ ДА НАС ВОЛЕ…

Али писати о љубави — значи писати, пре свега, о смирењу, тачније, о смирењу љубави, јер „љубав не тражи своје“, него заборавља на „своје“ и смирено га даје. Само смирење може заборављати на себе. Смирење је сама природа љубави која даје себе, која жртвује. „Да би се поставио темељ љубави, треба почети од жртве“ — тако је „светоотачки“ казао војни пилот Егзипери.

Можда је у смирењу најтеже — смирено не тражити од других да нас воле. Свакако, може се уздисати због тога („Господе, смрзавам се“) али не треба тражити, чак ни унутарње. Нама jе дата заповест да ми волимо људе, али заповест да тражимо да нас други воле — није нам нигде дата. Љубав и јесте да не тражимо ништа за себе. А када то постоји, онда се у срце, попут сунчане птице, спушта Божја љубав и све испуњава.

Сергеј Фудељ, ЦРКВА И ЊЕН ТАМНИ ДВОЈНИК, (стр. 69),Бернар, Стари Бановци

Превео: Родољуб Лазић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s