Жарко Видовић, МИ ЖЕЛИМО ДА ВИДИМО ЛИЦЕ ЧОВЕКОВО

Фајумски портрети нису случајно настали у Египту и није случајно то што су иконописци кренули одатле. Из више разлога. Прво: Христос… Бог се на земљи, Господ, није јавио као нека сила, гром, земљотрес или слично… Бог се јавио као личност; створен по подобију Бога, а подобије значи хармонија са Богом, првобитна. Према томе за ту хармонију човек може да буде оспособљен само као личност и због тога постоји потреба на Литургији, да ми не гледамо некакве цитате из Светог Писма, као што раде протестанти који дискутују о Библији. Ми желимо да видимо лице човека. Јер не постоји други начин да сазнамо природу човека и да будемо свесни природе човека.  Зашто природу? Зато да видимо да ли је могућа христоликост, да би се насликало то лице које представља главну поруку.

Литургија је скраћено Свето Писмо, читаво, на сат и по, као што је Оче наш, молитва, скраћена Литургија на једну молитву, мислим, ако је могуће скраћивати, ако је могуће кратко то говорити… Ја не могу, физички, ни дан данас да замислим како изгледа моје лице, не верујем да то можете и ви, не верујем да ико има представу о свом лицу — једино кад се погледа у огледало, а то огледало, нарочито у душевној самоспознаји, могуће је једино у — Диалогу. Ја морам имати саговорника пред собом да бих из његовог лица сагледао свој портрет душевни. Тај Диалог мора да буде смирен, (да постоји) спремност на признање својих слабости, греха и, (са друге стране), пријатељство саговорника да то не дочека са страшном осудом. Јер ми само један другом у Диалогу можемо сагледати душевно лице. Дух Свети делује на моћ осећања. А моћ осећања је моћ да ја у човеку видим Истину коју разумом не могу да видим. И из тога проистиче и надахнуће, и глума, и поезија… и све је то нуспродукт деловања Духа Светог. 

Зашто су фајумски портрети важни? Египћани су хтели да сачувају лик свог умрлог фараона, да праве скулптуру од камена… никад та скулптура… она нема очи живе, нема израз лица, нема то, а то је могуће само сликом, на површини, бојом, али они тада морају да верују у плодотворну и стваралачку моћ светлости а не руке, а та моћ светлости са сенкама и остало… У самом Јеванђељу по Јовану на почетку се каже да се Логос јавља као моћ светлости, као Светлост Нестворена. И само тако, само тим ослонцем на водећу силу светлости, он је у стању да наслика портрет човеков. Међутим, портрет, лице човеково не може (насликати) линијама, чак и кад црта он мора да имитира оним… сенком светло… И зато су фајумски портрети претече икона, а сликани су увек са жељом да сликају лик покојника. 

Као што је рецимо Литургија… Она је израсла из трагедијског искуства св. Јована Златоустог. Они су имали искуство Грка о трагедији. Трагедија каже: ти си трагична личност ако си спреман да на себе примиш и платиш кривицу човека који ти је близак. Зато су иконе за мене настале из тих фајумских портрета, као што је Литургија настала из трагедијске свести коју је у себи носио св. Јован Златоуст, али и та трагедијска свест,  његово искуство је Духом Светим преображено у дубљу трагедију и он је тако Литургију дао као трагедијски-литургијски пројект збивања у човеку. 

И ми у Цркви кад присуствујемо Литургији, што свештеници служе и што ми одговарамо — то је Литургијски пројект, то је обредна Литургија. Надахнути тим питањима и одговорима, (у нашој души се одиграва лично), на који то ја грех одговарам, за који ја то грех тражим Бога да се смилује, за кога се ја то молим кад се молим, ко је то мени познат… Кад је Велики Петак па станем у тај строј  што кажу, да се поклоним телу Христовом на Гробу, по два сата морам да чекам јер ред је огроман, за то време се у мојој глави изредају, и у глави сваког ко чека, ликови свих покојника и ја им лепо чујем глас… Разумете? Да би се то десило потребан је Дух Свети, у том тренутку се обредна Литургија превара у Небеску Литургију, без Духа Светог то није могуће. Као што без Светог Духа, како је човек створен у подобију лику Божјем, па са Адамом, који је био Првосвештеник, па сујетан, па мислио да ако је слободан има моћ Бога… Слобода није моћ наша да одлучујемо о својим осећањима, никако!, осећања су могућа само као дар Духа Божјег… Ако смо истерани из Раја, тј. из заједнице, из Цркве, то је Црква била, то нас је Бог истерао да дођемо памети, себи, да видимо (да) јесмо слободни да урадимо све што одлучимо, али, као хуманисти, они који ће напасти светог Григорија Паламу, они су били ужасно уверени у моћ човека, али немају моћ коју даје само Дух Свети…

(Транскрипт разговора са Жарком Видовићем, разговор водио др Горан Раденковић, извор: https://www.youtube.com/watch?v=eFykI-A7BAw&feature=share&fbclid=IwAR3rzqie0ZoKpGCp7fpKKjso1Ng0qfMgjX1H_pyGxC1wbx3vGJAcEOgQtow)

Приредио: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s