Милан Кашанин, УМЕТНИК МОЖЕ ДА СЕ ОДРЕКНЕ СВОЈЕ НАЦИЈЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ ЊЕГОВО ДЕЛО

*** Обично се има погрешна представа о људима који пишу. Ако је неко објавио много књига, тешко га је замислити окруженог породицом. Кад га људи знају из кафане и с књижевних вечери, не иде им у главу да је отац породице, поготову деда.

*** Многи свашта знају, а мало разумеју. Сваког цитирају, а својих мисли немају.

*** Писац не сме да боде очи читаоцу својим знањем и образовањем. Ако их он има, читалац треба да их, преко убедљиве, сугестивне реченице, наслути и осети.

*** Не ваља читати свашта. Има књига које профињују укус, прочишћују осећања, просветљују ум, подстичу мисао. А има књига од којих се муте осећања, мрсе разум, које спутавају снагу и скрећу мисао, банализују укус, поготову ако их покрива популарност аутора што је допловио на неком помодном таласу или га је нанела струја неке пропаганде.

*** Не учи се само из књига ни како се књиге пишу ни како се оне читају а ни како се о њима суди. А најмање се из књига учи како се влада, и води политика, као се тргује и стиче богатство, држи кућа и васпитава дете.

*** Ако нешто читају и уче, владари, политичари или пословни људи, пре ће да читају мемоаре војсковођа, полицијске романе, и да гледају каубојске филмове, прегледају тајне извештаје и доставе, да прате кретања на берзи, него што ће да изучавају монографије из историје и економије, или да се уносе у ликовне врхунце. А бабе, ти незамењиви васпитачи, читају Свето писмо и унуцима декламују народне песме, што су их научиле од својих баба, оне не проучавају педагошке приручнике и не цитирају великане светске мисли и њихова умовања о човеку и човечанству.

*** Ако вам је до изучавања и истраживања, имајте на уму да је задатак истраживачев не да открива врлине и мане у делима туђих култура, већ да препознаје и описује вредности у култури своје нације и да је представља другима у свету.

*** Потребне су систематски и зналачки писане студије о књижевницима и уметницима, корисне су енциклопедијски сачињене монографије, па макар биле сувопарне и често личиле на телефонске именике. Неопходни су, међутим, и портрети стваралаца, који дочаравају њихове личности, средину у којој живе, време коме припадају. Тешко се може доживети и разумети дело, ако се не упозна и не схвати његов творац.

*** Замера ми се да сам националиста и противник интернационализма. Ја сам уверен да само националиста може да буде и интернационалиста. Сам израз интер-национализам то нам говори. Ако је неко интернационалиста, не значи да он мора бити анационалан, поготову антинационалан. Напротив. Ко не воли своје, не може да воли ни туђе. Може ли се не волети конкретне, своје ближње људе, а бити заљубљен у апстрактан појам човечанства? Може, али то није нормално. Не постоји светска култура као култура човечанства. Постоје само књижевност, сликарство, музика – појединих народа, заједница, средина које одишу духом свог завичаја, носе печат своје нације, а властите особине, вредности и домете узносе или не узносе до светских висина. Ако је уочавање значаја завичајности и националног заједништва противно интернационализму и космополитизму, онда сам ја противног таквог интернациозализма и нисам такав космополита. Али, ако сам убеђен да се само према највишим светским мерилима мора одређивати вредност и домет уметничких творевина сваког, и најмањег,народа, и да се једино кроз то сито може ући у свет – мада ми и на тој строгости замерају – онда сам и интернационалиста и космополита.

Паскал и Пруст су прво Французи, па тек онда европска имена и грађани света. Кјеркегор и Андерсен су колико светски толико и дански. Не може се за Дантеа и Микеланђела рећи да нису Италијани, за Његоша да није Србин и Крлежу да није Хрват. Може један уметник и да се одрекне своје нације, али не може његово дело.

*** Ништа мање не тумачи уметност као апстрактне речи. Уметност је старија од доктрина, као што је живот првобитнији од мисли… Метафизичке ињекције су смртоносне за уметност, а од њих су судбоносније само политичке…

*** Свака велика проза је реалистичка. Само, реализам у књижевности није исто што и у мишљењу: није верно приказивање реалности него уверљиво сликање ликова, њихових односа, атмосфере у којој живе и делују. Тад их читалац узима за реалне. У великим романима уверљиви су, живљи и стварнији ликови које је писац измислио, него познате историјске личности. Пјер Безухов нам је ближи и ‘познатији’ од Наполеона, а Наташа Ростова је неком младом читаоцу пожељнија од вољене девојке… И ја сам се заљубљивао више и пријатељевао боље у романима него у животу.

*** Због прогреса у науци и техници, од средине XIX века не престаје се говорити о прогресу у књижевности и уметности… Aли, средњовековна уметности није ни боља ни гора од ренесансе, него је друкчија.

Зато што не признајем прогрес у уметности називају ме традиционалистом, конзервативцем и реакционаром. А ја велим: Слава велике прошлости није у томе што се враћа, него што трајно живи.

Приговара ми се да сам елитиста и декадент, а ја кажем: Велика уметност не прилази масама него масе њој. Толстој је престао бити личност и постао члан гомиле кад је написао прву народну приповетку. Демагогија је убитачна исто толико по уметност колико и по читаоце… Ако је то елитизам, аристократизам и декаденција, онда јесам и елитиста, и аристократа, и декадент.

Милан Кашанин, КАМЕНА ОТКРИЋА, СЛУЧАЈНА ОТКРИЋА, СА МИЛАНОМ КАШАНИНОМ, О МИЛАНУ КАШАНИНУ, (стр. 230-233) Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

One thought on “Милан Кашанин, УМЕТНИК МОЖЕ ДА СЕ ОДРЕКНЕ СВОЈЕ НАЦИЈЕ, АЛИ НЕ МОЖЕ ЊЕГОВО ДЕЛО

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s