Милосав Тешић, ДОЊЕ ГНЕЗДО

Целовит мрак је, готов да разведе
по Доњем гнезду силу црних чета,
што гута јутра — помрачину преде.
(Протутњи путем чопор пробисвета.)
Из Коров-строја зија Реч људождер
и очито је, није да се сања,
да стара змија дроби све у поздер,
те свако биће трен је жаловања,
у којим све је с јакошњега блиста
малаксав трептај с лиске ранилиста.

Милосав Тешић, СЕДМИЦА, Чигоја штампа, Београд, 2015

Доње гнездо – земља као људско станиште
Коров-строј – хаотичност постојећег света
Реч-људождер – ознака насилног, освајачког речника у данашњем глобалистичком  устројству обезљуђеног света
стара змија – „И збачена би аждаха велика, стара змија, која се зове ђаво и сотона, који вара сав васиони свијет, и збачена би на земљу, и анђели њезини збачени бише с њом“ (Откривење, XII, 9)
поздер – ситни патрљци од дрвенастог дела конопљане стабљике, настали тучењем конопље на ступи.
јакошњи – доскорашњи
блист – сјај, блистање
ранилист – Stachis officinalis, вишегодишња зељаста лековита биљка из породице уснатица, рањеник

 

Милосав Тешић, НАД КОРОВ-ГРОБОМ

Тетура време, а тежаци храмљу
док мирис зове губи се у кашљу
прозеблих душа, гоњених по тамљу,
што изморене чамају по шашљу —
а не зна им се где ли би ни куда:
јер около су Наличја без лица.
Крај пуклог точка клечи колска руда.
Уз снебљив просјај љупких добричица,
над коров-гробом крупња грозд тешкоће,
а васкруг круга жеже светлост злоће.

Милосав Тешић, СЕДМИЦА, Чигоја штампа, Београд, 2015
Напомене

тежак – ратар, земљорадник;
шашље – шипраг, шипражје
добричица – Glechoma hederacea, вишегодишња зељаста биљка из породице уснатица (Lamiaceae), пузеће или устајуће стабљике и са плавкастољубичастом круницом;
васкруг – целом ширином

Иван Буњин, У ПОНОЋ ИЗЛАЗИМ САМ ИЗ ДОМА…

У поноћ излазим сам из дома,
Срмзнути кораци земљом беже,
По црном врту звездане мреже,
На крововима — бела слама:
Жалости поноћне посвуд леже.
1888.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, У МРАКУ СТОЛЕТНЕ ЈЕЛЕ…

Руменела је тамна зора
У мраку столетне јеле,
Зеленим димом ћилибара,
Лампе свитаца гореле.

У мрачној сали си свирала
Са отвореним вратима,
Туга клавира је певала
О неповратним небесима

Над парком, — ноћи јунске, снене, —
У коме је остао траг
Душе срећне и заљубљене, —
Моје душе, — далек и драг.

1907.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

јеромонах Роман, БОЛ

Бол нас освешћује и штити,
Страдалника њоме бране.
Бол ће страсти уништити,
Да свет виши на час гра̏не.

А ми се ко слепи молимо
За здравље — по сваку цену.
Исцељење само просимо
И гонимо бол — лек свему.

Бол помаже да прогледамо,
Да душа  држи пут пра̑ви.
Бол и туга се дају само
Ко пројављење Љубави!

28. август 2011.
скит Ветрово 

јеромонах Роман
препевао: Александар Мирковић

Александар Мирковић, МАСКЕ

„Најважније је данас да сачувамо
своје здравље и живот“
анонимни српски политичар с почетка XXI века

Умирали су и твоји преци
У збегу, од глади, од ножа, пушке,
У боју љутом, на пољу, на реци,
Лила је крв низ груди мушке.

Умирали су од рана гнојних,
Грипова шпанских, скорбута, плина —
Крвава плућа од отрова бојних,
Прадеде, деде, оца и сина.

Умирали су од радости, туге,
Са Смислом, храбро, уз љубав, сету.
Када су очи препуне Дуге,
Маске падају и у овом свету.

Судбину рођеног избећи нећеш.
Са свега Смрт ће скинути маску,
Засјаће Истина у пуном блеску

И  док срце куца, докле се крећеш,
Болесних умова не слушај скаске —
Не гради куле на живом песку —

Постани Човек —  умри без маске!

јул, 2020.

Александар Мирковић

Иван Буњин, У ПОНОЋ САМ УШАО КОД ЊЕ…

У поноћ сам ушао код ње.
Спавала је, — луна је сјала
У њено окно — и покривала
Блиставе хаљине свилене.

На леђима лежи — гледам њу —
Наге раздвојивши груди,
Тихо, ко вода у посуди,
Стајао је њен живот у сну.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић