Антоније Блум, ВЕРА У ЧОВЕКА

Друга прича је исто тако потресна: сусрет између Христа и апостола Петра након што Га се овај три пута одрекао због страха, уплавшивши се. Христос га не пита: „Да ли ти је жао због онога што си учинио?“ Он му каже: „Да ли Ме волиш?“ И Петар искрено одговара: „Да, Господе! Волим Те!“ Међутим, Христос му три пута поставља исто питање. И одједном, спознавши значај ова три питања, схватајући да је сва очигледност против њега, Петар говори: „Ти све знаш, Господе; Ти знаш да Те волим!“ И Христос га поново прима ме“, међу Своје ученике.

Зар ми умемо овако да поступамо? Зар умемо да поверујемо у то да човек који је према нама рђаво поступио има право да каже: „Да, волим те! Нисам иамо довољно храбрости, нисам имао довољно дубине, нисам имао довољно снаге духа, али те ипак волим“, – и све је могуће.

Кад бисмо умели тако да се односимо једни према другима! Кад бисмо само умели да поверујемо једни у друге, да не будемо заслепљени ни људским грешкама, ни њиховим поступцима; да нас не заглуше њихове речи, већ да се ћутке загледамо у људску душу и да видимо у њој потенцијалну човечност, потенцијалну људску величину и да у складу с тим понудимо човеку нови живот, да му понудимо наше поверењеи да га позовемо да живи у пуној мери свог људског достојанства! Кад бисмо могли једни према другима тако да се односимо, све би било могуће међу људима… и за човечанство би наступио нови живот.

Митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Беогард, 2008.
Превела: Марина Тодић

Новица Тадић, О ПИСАЊУ И ПОЕЗИЈИ

***Писање песама није импровизација, играрија без тежине. Мораш дати све, да би добио мрвицу. Мораш из свог живота који се расипа, изабрати оно што можеш положити у шкрињу стиха, и самог себе не изневерити. А смрт је увек близу. Немаш много времена. Зато похитај својим путем.

*** Стихови нису пука звучна оглашавања. Они су изнад нечега, говоре о нечему. Отежали од значења, они су последица и резултат доживљаја, емоција, маште, интуиције. Али стихови продукују стихове, па се реални супстрат песме превиђа и лако заборавља. Песме тако постају монаде, етерична бића за себе. Ја сам, можда, оно што сам назвао супстратом песме исувише припустио у песме, нисам га натпевао, потиснуо или надоградио. Тако сам хтео. Дакле, моја је машта мрачна, и моје су емоције тамне, и моја се интуиција умрсила са присилним идејама и злим помислима. И сасвим је нормално да и моје песме буду осенчене на исти начин. Али ту, где сам са оним тамним нешто предузео, креснуле су искре ироније и сарказма. Тек толико да се зна да сам песник, а не само хроничар зла. Једноставније речено, лоше се осећам у свету, а моји су стихови од мојих осећања и овог света.

*** Реченице, речи на делу, кад се адекватно и до краја употребе, као да не остављају места за даљи говор. Само нејасноће, неред, хаос, подстичу језик на кретање. Из стиха извире стих, из песничке слике друга слика. Кад се све каже, настаје прекид.

*** Ја верујем у моћ језика. И најзамршеније ствари се могу изразити у мало речи. Ако смо стрпљиви, ако сачекамо добар трен, све се сложи на најбољи начин. Речи и слике, помисли и идеје, емоције, метафоре и сва разноликост слију се у два-три стиха која псотају једина присутност.

*** Много речи – плева на ветру! А сирота душа тражи да се нахрани и обуче у стих, у лаку кошуљицу поезије. Није јој лако у лошем друштву, на цичи од искона.

*** Речи су од многих и свакаквих употреба овештале. Песници, кад хуле на речи, ишту чистије речи, друге речи, очуђене и богомдане речи, првобитне и моћне. Али нама, песницима, ни речи увек не припадају. Вербална мељава што се подиже са Земље – није од песникâ. Ако песник није и од речи и од тишине, и од говора и од смисла, и од звука и од значења, онда он није оно за шта се издаје.

*** Српски језик је богат, а савремени писци га често модернизују, и осиромашују. Модернизовани српски језик редукован је до неподношљиве мере. Уврх главе: сто педест речи! Боље је онда ћутати на неки од сувислих начина, или начисто зачепити.

*** Искусио сам, у многим приликама, да је у мени тутњало као у пећи ,али кад сам погледао на папир – тамо су стајале шкработине, нешто што нисам могао ни да прочитам. Доживљавао сам потпуни фијаско, слом. Трансценденција се удаљавала, обиље се повлачило, остављајући умршен траг на папиру. Тек да се сам себи подсмехнем.

*** Знам да сам књигу Ждрело написао за мање од месец дана. Брзо је то ишло, и без већих измена. Слика сустиже слику, реч на реч пада. Не размишљам много. Јаке су емоције, жестоке слике, а живци се запалили. То је начин који је доминантан. Тај је начин одабрао мене, чини ми се. Одатле потичу и могући недостаци моје поезије. Немам стрпљења да промишљам; не стремим савршенству, анархичан сам, импулсиван; волим фрагменте, минијатуре, хитре записе.

*** Ждрело је глобална метафора за град и космос. То је простор насељен демонима и људима од којих и демони зазиру. „Свако од нас, испод човечјих црта, носи тип понеке животиње, као знак свог порекла. Колико ли је људи који личе на булдога, који имају главу јарећу, зечју, лисичју, коњску, волујску!“ писао је Ги де Мопасан у причи „Сестре Рондоли“. Такви становници, и још гори, дакле они у којима је погинуо сваки образ божји, настанили су целокупну моју поезију, па се чини да само опсесивно описујем општи бестијаријум који тутњи и меље своје житеље. Његова хука и писка дише се до небеса са којих не стиже за људски род благослов, већ огањ који сажиже. Моја се песма придружује поменутој писци и метежу, тако да је урнебес потпун, без премца. То је посебна мисија моје песме.

*** Туробан сам ја песник, туробан. Окосница моје поезије није град: ја не описујем град. Град је за мене позорница, тачније, стратише. Окосницу моје поезије чини егзистенцијални страх, зебња од догађаја који су се најављивали. Данас ми се чини да је то био оправдан страх.

*** Град је позорница; ту свакаквих призора има. Што се ни у сну не може снити. Само погледај, и запиши. Гротеска је већ ту, у животу бучном и насилном. А кад нисам способан за иронију, кад сам слеп за миг њен, онда је то гадан знак – за мене опомињући. Иронија је потврда да сам још жив, да менису убили и мртвог присвојили. Тако некако.

*** Потукач – то је човек који се налази у међупростору, између зидова и људи, човек који не делује него слуша шта људи говоре и има о томе извесне рефлексије. Нигде се не задржава дуго, све што сусреће споредно му је, а он бележи оно што поседује некакву чар – нека успутна реченица, мала прича, мали догађај, слика… Он се повлачи међупростором, жалостан; он зна да није, не зна шта јесте, заборавио је мотиве, жеље. Тај лирски субјект је попут утваре, нежно се креће и памти изговорене речи и ликове које сусреће. На почетку књиге он пролази стазицом, а то говори и прва, „Јутарња песма“: „Јутрос свако иде својим путем, / Уском стазом или друмом широким.“ На крају књиге субјекту се губи сваки траг – „више ништа не знаш ни о мени ни о мојим песмама.“ Загуби ми се сваки траг – чиме се потврђује да је његова егзистенција утварна, да не постоји ништа што би га утемељило као реалну особу.

*** Многи писци имају опсесивне теме, симболе и слике којима се враћају из књиге у књигу. Један од мотива-симбола којиме се ја враћам јесте симбол кокошке. Написао сам књигу Огњена кокош. Али, и у мојој првој књизи песама Присуства појављују се птицолика створења, пернате утваре и слично. Написао сам и књигу Кобац. У збирци Незнан имам песму „Људи који креште“. То су оне песме које се, изгледа, саме напишу, јер настају из опсесије, из подсвесног и недокучивог. У време бомбардовања видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: „Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници. “ И преплакао сам тај дан, кријући сузе.

*** Пишем, одиста, о обичним и необичним стварима некако уједно, у једном даху. Ето, књигу Напаст написао сам као психодневник. Помишљао сам да се она, та књига, тиче само мене. Али није баш све тако. Понешто она сведочи и о овом времену и искушењима у којима је наш народ. Не волим патетику; волим детаље, лексику, примерене фразе, одабране слике, прозорљивост брзог снимка, искричаваост ироније. Али, при свему томе, не могу да се отргнем од несреће, од меланхолије, од проклетства. На крају, све се усложњава тако да и најзлонамернији читалац може понешто наћи и за своје покуде и за своје хвале. А то је, чини ми се, нешто добро, или слути добру.

*** Ја сам у наличју живота нашао све своје теме и мотиве, приближио их језику и обликовао их колико сам могао и знао. У судару са светом и његовим полудемонским бићима, увек сам извлачио дебљи крај: пораз и негативне емоције које ме разарају и муче. И осећај непотребности настао је код мене из сличних сучељавања, из додира с временом. Осамљивање и уклањање од света један је од мојих одговора.

*** Осим крајњег зла, смртног греха, не постоји ништа тако црно. Постоје сенке, сенчења. Ето, и сета и меланхолија могу бити лепи. Као што постоје нијансе светлог, постоје и нијансе таме. Тамне емоције боје стихове.

*** Мени помаже хумор. Иако сам прилично песимистичан. То је једини начин духовног преживљавања. Игра са речима, уживање у писању. Никад немам помисао да ће то неко читати. И мој једини мотив је та игра речи, и ако се у тој игри деси да сам себе насмејем, сматрам да ми је писање послужило да преживим. За мене је писање преживљавање, а не преношење поруке.

*** Има светлости и у мом свету, има одблесака. Блесне поглед зависти и мржње. Засветле речи злурадника. Светлуцне зла помисао углави. Крвник, док прилази жртви, пун је светлости. Пуна је светлости и она, та моја непролазна ноћ, која испуњава све моје речи. А црни пев се наставља. А нада? А ведрина? Сви смо овде, и нико нам неће доћи.

*** Не знам крајњу сврху мог писања. Знам и то да је зло сликовито; и ја, као какав сликар, од злог лика до злог лика, али у језику путујући, исписујем страшну хронику којој нема краја ни почетка. Крајња сврха измиче. У језичкој игри лакше прође дан.

*** Сва тумачења поезије су кратка; она не покривају ни колико је потребно за једну опсежнију заблуду. Можда ћу до лепоте стићи кроз ружно, овештало, одбачено. У њима је одсјај нечег несхватљивог. Предграђа, споредне улице и сметлишта су моја честа боравишта. Одлутам тако и нама ме; не долазим кући без живе слике у оку.

*** Нема осећања ван мене и света. Интеракције, живе интеракције. Свет ме помути. А мој дух пројектује на конкретно замисли; душа се у свакодневном показује, развезујући емотивно бреме. Знам шта су досада, замор и очајање. Често сам траћио време на некорисне ствари. Лутао сам, скитарао без циља. Сретао сам разне људе, заподевао разговоре. Једнога дана сам чуо: „Напиши ми песму до четвртка.“ Памтим ову реченицу као опис свега што ми се догађало тих дана. Да нисам био у свету, тамо, испод прозора, не бих упознао стил кратких рокова и апсурдних захтева. И сваког дана тако, понешто комично, тамно, гротескно.

*** Неке приче, неиспричане и ненаписане, погреше адресу и јаве се мени, неуротичном и невештом. Немам ја стрпљења за прозу. Нисам радник у језику. Немам ни радну собу, ни радни сто, ни радне навике. Скупо платим сваку песму, али је лако напишем. Призори из свакодневног живота, детаљи, шаренило улица и тргова, лица људи, и све друго, ту су да посведоче да сам од овог времена, да му нисам умакао и да је његова тежина и на мојим плећима.

*** Песници су сувише нервозни, узнемирени, нестрпљиви да би дуже опстојали у оностраном, да би били метафизичари, филозофи са изграђеним моралним идеалом. Од живчане јапије они граде своју кућу; од узнемирења своју пророчку реч; од нестрпљивих чинова своју злу судбину. Нигде нису пристали, увек помало боду очи. Што се мене тиче, држим се, колико могу, својих принципа, не залазим у сиве зоне моћи и жудње за славом. Није ми стало до похвала, парада и сладуњавих речи.

*** После сваке објављене збирке ја сам се као аутор затицао у међупростору, између два рукописа, оног у језику, пролог и оног настајућег што ме опседа, и што као тамна најава иште сав мој живот, све моје мисли и слабости.

*** Живети, аутентично живети. Из аутентичног живота искрсавају оригиналне идеје и мисли-водиље кроз живот и уметност. Ако си песник и ћифта, ниси ни једно ни друго како ваља. Можда је то онда твоја срећа, која је гора од несреће. Изложеност свему и свачему, отвореност егзистенције, доносе нам луцидне тренутке и увиде које не могу имати „нормални људи“. Нормалан човек је корњача у оклопу, стегнут са свих страна, тром и јалов.

*** Поезија може бити и сурова. Може бити и срамна, може употребљавати скарадне речи. Поезија је обиље, и није само оно што се назива поезијом са великим почетним словом, као што је Рилке, као што је Његош. Поезија има хиљаду рукаваца и у оквиру тих рукаваца има и срмане поезије. За мене је најсрамнија удворичка поезија. И код српских песника је невероватно присутна. Можда у овом времену мање. Као да су се ови млади ослободили тога. Већина послератних песника писала је удворичке стихове.

*** Поезије су се одрекли и неки који су на њој зидали каријере и заклињали се у њу, као у родитељку свих уметности. Некакви скоројевићи данас јуре за туђом муком а својом зарадом, бунцајући о бизнису и измишљајући демонске забаве. Они су заборавили и име поезије. Нема поезије, тако су одлучили. Али оно што избацују кроз врата, враћа им се кроз прозор. Сете се они наше поезије кад нас други величају и хвале, заборављајући притом да су нас сами прогонили и понижавали. Сете се они поезије, ако никад а оно на самртном часу, кад се призива име Господње или помињу имена најмилијих. Поезија опстаје упркос мрзитељима поезије. Она је уткана у свачији живот, у дане и ноћи.

*** Савремени узнемирени човек нема времена ни за молитву и добре помисли, а како би тек имао за поезију. Он, јутром, прелази улицу, жури, трчи напосао и са псла, хука га носи и испуњава. Брзина и бука – само то, по цео дан. А код куће га, навече, чека змајевита жена, сваке злобе барјактар. Жена или празнина. А сутрадан, опет исто. Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, у Европу, а већ га је стигла Америка. Још му треба поезија па да пресвисне.

*** Не само песник, мислим да сви око свега треба да умункнемо, и то није нека моја исхитрена идеја, то је идеја једног Пољака коју сам прочитао и прихватио. После своје тридесет године човек нема лице, него њушку. То може да вам изгледа невероватно, али је истинито. Из тога сазнања и свести о тој чињеници произлази и свест о аномнмности. Зашто се појављивати? Клод Леви-Строс је приметио да чак врло млади изгубимо лице. Лице једног човека подсећа на њушку лисице, другог човека на њушку вучице. Човек се осамљује и то је логично. Усамљеност и тишина су једино спојиве. Тишина није за свакога, како је то рекао Маркузе, и ја имам утисак да је са савременог човека тишина страшна. Савремени човек бежи из тишеине у буку. На улицу, у метеж, у мноштво.

*** „Све самљи…“ Тако је почео своју песму „Госпи“ обожени песник Момчило Настасијевић. Изванредан почетак песме, можда најбољи почетни стих у српској поезији. а онда, у осами, обраћање драгој у покоју, вољеној жени која је далеко, у рајским насељима… Коме ћу се, пак, ја обратити, у усамљености, кад се све утиша, и док све буде чекало да проговорим?… Можда ћу само заплакати у тишини, немоћан за било какво осећање…

Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (стр. 273-285), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012

Антоније Блум, ЧЕМУ НИЈЕ ПОСТАО ЗАЈЕДНИЧАР ТО НИЈЕ СПАСИО

Постоји још нешто друго. То је моје гледиште, ја вам га излажем како умем; само могу да кажем да ме људи који су потпуно православни, а с којима сам о томе разговарао, нису осудили за јерес и нису одбијали да опште са мном, али је ово без обзира на то несвакидашњи, необичан приступ. Чини ми се да се може рећи да је ради тога да би умро нашом смрћу односно смрћу, која има значаја за нас, која за нас може да има реалне, битне последице, Христос морао да постане заједничар у једином узроку смрти – у одвајању од Бога. Не може се умрети ако се не изгуби Бог и Спаситељев вапај: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? (Мк. 15, 34) јесте вапај савршеног Човека Који је слободно, из љубави, постао заједничар у основној трагедији човека: у његовој одвојености од Бога, у томе што је изгубио Бога. Међутим, ако се то прихвати, мислим да се може рећи да је Христос искусио без-боштво (не говорим о идеолошкој безбожности, већ о њеној реалности), богоостављеност, као што ниједан атеиста на свету није искусио и да нема ниједног човека – ни атеисте, ни верника, који је у овом смислу изван Христовог искуства, мислим да Христос обухвата и верника и атеисту, премда је, разуме се, идеолошки атеиста или човек о којем апостол Павле каже: Њихов бог је стомак (Филипљ. 3, 19) – безбожан на потпуно другачији начин него Христос у том тренутку.

Он је изгубио Бога како би био сједињен с нама у јединственој, последњој трагедији човечанства. Како је Атанасије Велики говорио: чему није постао заједничар, то није спасао… Он нас не би спасао од смрти да није постао заједничар у њој. Не би могао просто да постане заједничар смрти умревши добровољно, зато што Га то не би учинило заједничарем у ономе што представља трагедију човечанства, односно у губитку Бога због којег људи умиру. И у овом смислу сам дубоко уверен (сад причам теоријски, не говорим о конкретном атеисти или о наказности онога што се дешава) у то да Христос управо држи у Себи све и да зато што је тајна спасења за нас много тајанственија, зато што нам је мање схватљива од представе: ево, веруј, живи праведно, веруј у Христа и спашћеш се; да постоји тема атеисте и тема безбоштва, која се разрешава у Христу, а не ван Христа. Не знам да ли вас ужасава такав приступ, али до тога сам дошао постепено, захваљујући веома јаким осећањима – онолико колико могу да осећам…

Питање: Можемо ли да схватимо да мислите да је у тренутку кад је Христос доживљавао ову потпуну богоостављеност Он доживљавао људску природу у највећој мери?

Не, не бих тако рекао, зато што човек, каквим га је Бог замислио и створио, није био одвојен од Њега. Одвојеност је плод наше огреховљености. Међутим, Христос не ступа у област нашег греха, односно, Он не постаје заједничар у греху, већ у његовим последицама. Чини ми се да је Христос, с једне стране, изабрао апсолутну солидарност (ако се може употребити овакав небогословски термин) с човеком и да је требало да заједно с целим човечанством искуси богоостављеност и губитак Бога и да од тога умре; и с друге стране, људско друштво Га је избацило зато што је изабрао бескомпромисну солидарност с Богом и Он је морао да умре изван зидина, односно изван људског града, на Голготи. И у овом правцу налазимо, можда слику, реализацију онога о чему је говорио Јов: „Где је Онај Ко ће стати између мене и Судије мог, ставити руку Своју на Његово раме и на моје раме? Где је Онај ко ће стати управо у средину, у срж трагедије која дели Бога и човека?” (в. Јов 9, 33). И Бог Логос ступа у ову срж у сваком смислу, плотски и душевно, и у Себе, унутар Себе спаја распру и помирење. Он је до краја човек – Он је до краја Бог; и оно што се дешава између Бога и човека као појава између две личности у Њему је усредсређено у једној Личности, и у једној Личности се овај проблем разрешава. Међутим, историјски, односно физички он се разрешава одбацивањем од стране људског друштва и богоостављеношћу. И ја имам наду која надахњује – наду да се може осмислити – не кажем: атеизам у свим својим елементима, али, да, постоје некаква трагања која треба чинити. А да не говорим о томе да много тога у атеизму није рођено негирањем Бога какав Он јесте, већ Бога каквим Га ми замишљамо. Ако се узме историја хришћанског света, човек може да се окрене и да оде. Ми смо тако често – и у историји наше домовине, и на Западу замишљали Бога у таквом облику да се може рећи: не могу да сматрам да је у Њему мој идеал... А Бога Којег се треба плашити, пред Којим треба бити сервилан, – не хвала Богу, човек се не слаже да прихвати, зато што Бог инепристаје да се људи према Њему тако односе; Бог не може да нас прими као робове.

митрополит Антоније Блум, ДАНАШЊИ ЧОВЕК ПРЕД БОГОМ, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, 2018.

еп. Иринеј (Буловић), СВЕТА ЛОЖИЦА И СВЕТИ ПУТИР

Независно од коранавируса, у сваком времену, нико не зна ко је међу причесницима здрав, а ко и од чега болестан. По логици већ споменутих самозваних „душебрижника“ требало би да се сваки свештеник већ на почетку свога службовања разболи од неке преносиве или заразне болести и умре будући да после Причешћа свих, здравих и болесних, он употреби сав остатак светог Причешћа. Ипак, сви знамо колико међу свештеницима има деведестогодишњака и стогодишњака….

/…/ Навешћемо један потресан пример из блиске прошлости. У Грчкој, јужно од Крита, постоји острвце Спиналонга. Оно је од 1905. до 1957. било место очаја и смрти: било је то место на којем су сами, изловани, изопштени и напуштени, живели губавци. Логор за губавце је распуштен тек пошто је болест постала излечива. Енглескиња Викторија Хислоп о на том месту туге и ужаса написала дивну књигу под насловом „Острво“, а људи су га назвали и „острво живих мртваца“ или „острвом смрти“. Године 1947. се на острву појавио строги аскет и човек непрестане молитве свештеномученик Хрисант Кацулојанакис, и у оронулој црквици служио Литургију. Од губаваца нико није ни привирио у цркву, а многи су довикивали погрдне и светогрдне речи. Кад, гле чуда, кроз неколико дана он се опет појавио и опет служио. Тада му прилази један губавац и каже: „Ако се данас заједно причестимо, долазићу у цркву.“Договорено“, одговара старац. Причестивши губавца, он употреби, као и увек, све што је остало од светог Причешћа. Кад је дошао следећи пут, његови трагични „парохијани“ су очекивали да ће га угледати онаквим какви су били они. Али он је и даље био здрав и бодар. Од тада су сви губавци Спиналонге долазили на службу божју и сви се причешћивали, а отац Хрисант је по пропису употребљавао свето Причешће после губаваца, из истог путира. И тако пуних десет година! За цело то време никада се није ни од чега разболео иако му је имунитет сигурно био никакав (никад у животу није окусио месо, а током поста је једном дневно јео мало неке траве и пио мало чаја). Када су 1957. губавци отишли, он је остао сам још две године (по некима и ивише) како би одржавао гробове умрлих и молио се за покој њихових душа. Упокоји се на родном Криту у 82. години.

/…/ Ево још једног сведочанства из наших дана! Архимандрит Симеон (Анастасијадис), такође наш савременик, свештеник при болници „Свети Павле“ у Солуну током десет пуних година, пише на почетку свога казивања: „Кад ме позову да причестим неког болесника у болничкој соби или чак и у одељењу за интензивну негу немогуће је да знам од чега он болује. Моја је обавеза да га причестим…“ Затим наводи три случаја. Први случај: треба да причести младића чија је усна дупља била сва у ранама. Болесник га замоли: „Оче, ако је могуће, причестите ме кашичицом која ће само сада бити употребљена!“ На уверавање оца Симеона да не треба да се плаши никакве заразе, младић му одговара: „Оче, ја ово тражим ради вас јер је моја болест озбиљна, а преноси се.“ На то му отац Симеон објасни да се не брине јер за свештеномученика који причешћује болесника нема опасности од заразе. Младић се тада прекрсти, прими свето Причешће, а отац Симеон употреби остатак, из истог путира и истом кашичицом. Други случај: један тежак болесник, уз то дементан, испљуне свето Причешће. Отац Симеон је учинио једино што је било могуће и исправно: сам је одмах употребио то Причешће. Трећи случај: позивају га да причести смртника, а један од лекара му прилази и шапатом каже: „Оче, он има сиду.Отац Симеон се само прексрсти, причести болесника и употреби остатак Причешћа, као и увек. У продужетку се позива и на свештенике и на лекаре као сведоке да је многима болесницама, чак и оним најтежим, било боље после светога Причешћа, а да су неки, чак и они са неизлечивом болешћу, на чудесан начин оздрављали. Понекад, кад би болесник био у коми или у таквом стању да не може да се причести, он би га крстообразно благсловио светим путиром и бивало би му лакше, а понеки би почињао и да се убрзано опоравља. „То сам, наглашава, гледао својим очима и пред многим сведоцима.“ За све то, као и за своје добро здравље, он пружа кратко, једноставно, али и богословски савршено објашњење: „… У светом Причешћу ми не користимо кашичицу већ свету ложицу, а не користимо ни чашу већ свети Путир, свету Чашу.“ Своју духовну зрелост показује овај часни свештенослужитељ и тиме што не осуђује оне који се боје да се болести преносе и причешћивањем. „Ја их апсолутно разумем јер они не верују и оправдам их јер свето Причешће јесте ствар вере, а не питање научног експеримента.“

/…/ Да не буде неспоразума: наш акценат није на томе да свештена лица нису умирала од куге, колере, шпанске грознице, САРС-а и других заразних болештина – јесу умирала – него на томе да нису умирала зато што су се причешћивала из исте Чаше и на исти начин као и тада неизлечиви болесници. Ни ти болесници нису умирали, по нашем најдубљем уверењу, због светога Причешћа него због других узрока и узрочника.

Епископ бачки Иринеј, СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ЛЕК БЕСМРТНОСТИ, Беседа, Нови Сад, 2020.

Новица Тадић, О ЗЛУ

Колико само наш народ има имена за тог тамног сподобила! Те проклетиња, те анатемњак, те саграило, те име му се не изговорило. Ђаво је многоимен и многолик. Нема бољег створа за сликаре и песнике. Једном сам читао неку студију о ђаволу, а аутор је био нешто као научник. Сцијентиста. Труди се да све дефинише, па и ђавола. А ђаво ко ђаво, измиче свакој дефиницији. Створила се смешна ситуација. Аутор и ђаво у игри. Аутор хоће да сатера ђавола у Појам, у дефиницију, па да завирши посао. А ђаво засмрди, па све сруши, и све оде до ђавола.

***

У сатанском свету све је дозвољено. Моја поезија је сатански реализам. У сатанском (нашем) свету врви од скотова; у мојој поезији такође. И нема божјег мира ту где живимо. Само грувања и тутањ, бол и патња.

***

Зло је у нама, у нашим страстима. А, ипак, чинимо заједницу, човечанство, свет. Људи, захваћени страстима, главни су покретачи у историји. Без страсти нема историје. Зло се разраста на хиљаду начина, прилагођава се, преживљава… Таман помислимо да смо учинили неко добро дело, кад оно, последице тог нашег доброг дела и нису баш добре. Нисмо ми преживели, већ наше зло. Урадили смо што смо хтели.

***

Зло потиче од људи, од свих нас. Из човекове слободе и њене лоше употребе. Као слобдна бића, ми грешимо. Много је људи на свету и много је зла. Зло је општепланетарна појава. Ми, српски песници,нашли смо се, у последњим годинама, у самом центру општесветског зла. Отуда потиче и величина савремене српске поезије. И осредња збирка неког српског песника сведочи о нечем потресном, болном. То је предност коју смо сви ми имали, а нисмо је тражили.

***

Лажи, залагивања и обмана, има сијасет. Све то потиче од оног непоменика лукавог, који нас, на све могуће начине, од Господа одваја и у своје работе уплиће. Господ је милостив и ништа нам није ускратио. Све нам је дао: а најпре, слободу да бирамо. А ми смо изабрали зло, привиде и лажне наде.

***

Кнез лажи влада нашим крајевима, духови злобе и њихове слуге облаче се у модерна одела и глуме европејце. Починиће они многа зла, а све говорећи ово је ради вашег добра. Увек су ђаволани преузимали понешто од ангела, злолики од добротвора.

***

Све је пало ниже, испод неке нормалне црте. Има посртања у животу, човек посрне, падне, па устане. Сада смо сви некако пали. Као што кажу, тавани су постали подруми. Стара, комунистичка скала вредности поремећена, а нова није истински успостављена. У стабилној комунистичкој скали, обичан, Н.Н. човек је могао да мирније живи уз редовно намиривање својих малих животних потреба, јер су га идеолози дефинисали као биће са скромним способностима и апетитима. А сада, људи живе ван нормалних скала вредности, нашли су се између неба и бездана.

***

Као песник, немам одоговр на свеприсутно зло, осим самог писања. Зло је, да тако кажем, нахранило новију светску књижевност у толикој мери да се она и не може ни замислити ни појмити без њега, без трулежи, празнине и бесмисла живота.

***

Дани страдања и мука. Наиђу насилници, кабадахије сваке врсте, осиони злотвори који за страх Божји не знају, ништа им није свето. Крстом се не крсте, речи не поштују, хуле и жалост нашу увећавају. Размножи се накот, ни зверињи ни људски. Испуни све, засити све. Свест нам помрачи – трпети више не можемо, а морамо.

***

Лирски субјект, у мојој књзи Ђаволов друг, у сталним невољама, у искушењима која не престају. Његове се снаге троше, таленти губе. Нејак, раслабљен, он постаје ђаволов друг. Пад је неминован. Ђаволов друг је сваки човек – има ли тога који није врагу понешто попустио? А најискренију молитву упућује покајани грешник.

Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (стр. 286-289), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012

Новица Тадић, О БОГУ

Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва.

***

Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.

***

Знање је престало бити познање Бога, мудрост је постала лудост. Научењаци измислише атомску бомбу, отрове, роботе, и триста других ђавола. Изгледа да нас још само молитве Светих држе, да се не отиснемо ка самом рубу понора.

***

Многа су истинска питања заборављена, заглушена буком световног живота. О томе размишљају ретки, углавном монаси и побожни људи. Мене је моја лична несрећа приближила онима који су „со земље“. Слава да је Господу на небесима.

***

Бреме будућности је страшно. Оно ће се развезивати и над нашим главама. Већ чујем хук стихија и плач племена. Али, било шта било, све излази на славу Божју.

***

Могу да говорим из себе, из очаја, стања које је хришћанско и православно. Често ових дана у глави имам један двостих Десанке Максимовић: „У правоме, дубоком очајању/Не помаже звезда сјај и неба лепота.“ И то је заиста тако. Све је затворено. Очајање је једино стање које је затомљено,које не може да се превазиђе и које цело биће доживљава. Овде можда једини излаз долази од онога што јесте небеска лепота, али не лепота звезда, гледање у небо и уздисање, већ небески благослов, осећање очаја и пакла, које отелотворује божију реч, божју промисао и у језику и у поезији. Да споменем само проклете песнике, који су описивали тешка осећања, али су имали ту димензију, рецимо Бодлер. Они су имали тај пролаз од пакла према небу. Јер, постоји нешто што је божија реч, што је Логос.

***

Мислим да онај који падне, ко се разгради, тај може кроз патњу доћи до аутентичне наде, или како се то каже, да „звезде угледа из мрака“. Ја мислим о аутентичној нади, егзистенцијалној, не идеолошкој. Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу се стиже до очишћења и вере. Некад проклињем свој живот, због оног што ми се све издогађало, а ипак, мислим да ми је то Господ послао да увдим своја огрешења. Имам свој пример, не морам да видим друге да бих то схватио. Патња није само негативна и нешто што затвара и осиромашује наше биће. Можда нема ниједног дубљег сазнања без патње.

***

Заборав је величанствен. Ја сам од оних који у себи као неку молитву и опомену понављају реченицу коју је изрекао руски боготражитељ Розанов: „Благо Анониму.“

***

Чини ми се да могу писати молитве само као покајани разбојник. Без наглашене наде у спасење, искрено, са дна огреховљене душе. Отуда су те молитве моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и молитве других људи.

***

Господ је милоств. Спасиће он и понеког разојника. Песме остају на земљи, неке као драч, неке као уређен врт са стазама које воде према небу.

Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012

Александар Мирковић, МОЛИТВА ПРОТИВ БРОЈЕВА И СЛОВА

„Све су наше ране да их Љубав вида.“
(Марија Јефтимијевић Михајловић, Поглед у време)

3 хиљаде, 5 хиљада, 68 хиљада, 83 хиљаде,
100 хиљада, 700 хиљада, милион… ДУША!

Господе, како су ужасне бројке!
Не чује се трава док пије крв дојке,
Ни шум кȁме кад утробом плови
И Нерођено у стомаку лови.

Господе, како су бројке ужасне!
Од њих се не виде пољане јасне
И не чује Луна што безгласно јеца,
Док челик и пупак и грло прeсеца.

Како су ужасне бројке, Господе!
Како Човека на безлик своде.
Док земља у недра Рођено скрива,
Рођено Заклано први сан снива.

Господе, бројеве и слова одузми
И власт над Душом нашом преузми:

Кроз тишину њену нек одјекну крици,
И нек кȁме кроз тело прострује,
Нека нам се тело згрчи у грозници,
Молитвена звона у глави забрује —

Из Сећања бола Љубав нек засија —
Да се роди Нерођена Србија!

август, 2019.

Александар Мирковић

Жарко Видовић, ЕПСКИ ОПТИМИЗАМ И ЛАКОВЕРНОСТ

Епски оптимизам није исто што и Косовски завет. Тај епски оптимизам налазимо у епској песми Српско Бадње вече коју је забележио Св. Петар Цетињски као епску песму о борби против потурица у време Бечког рата. Није се ту радило ни о каквој политичкој истрази потурица, већ о рату између Турака и Срба у католичкој војсци. Тај рат вођен је на нашем тлу и тада је Црна Гора, под вођством свог Владике, стала на страну Венеције, Аустрије, Пољске и Ватикана, док су потурице, природно, стале на страну Турака. У тај рат ступио је и Петар Велики 1685–1686, па је и он учествовао у Карловачком миру, 1699. године.

На другој страни, у Горском вијенцу изражена је заветна свест, и то не у лику Вука Мићуновића, него у ликовима Владике Данила и Игумана Стефана. Велика је разлика између епа и трагедије, као што је велика разлика између епске, трагедијске и заветне свести.

Епски оптимизам је чудна утопија, вера у то да нама нико ништа не може, јер је Бог на нашој страни, и ми имамо јунаке који „једним хицем копља – десет непријатеља могу да прободу“, „једним замахом сабље по три главе да одсеку“… И да Милошу Обилићу по изласку из Муратовог шатора нека баба није нешто подметнула под коња, он би сасекао неколико стотина Турака и све би било спасено. То је, у ствари, једна магијска вера у невероватну моћ племенског јунака. То је апсолутна ауторитарна потчињеност најхрабријим људима, племенским вођама. Код Црногораца тога има и данас. Они имају племенску свест, а не грађанско–националну. Епски оптимизам је опасан, јер се бави утопијама о немогућим победама над невероватно надмоћним непријатељима. А то је магијска вера и магијски страх.

У епском оптимизму нема представе ни о Цркви, ни о Богу. Мађутим, у оним песмама које имају Завет (ми имамо разних епских песама, песама са епским оптимизмом и епских песама које су заветне, тј. православне) – помињу се и Христово васкрсење, Богородица (чак и Игуман Стефан узима гусле да би славио Христа, крстећи се при томе и Бога молећи да му то опрости, јер зна да се уз гусле, обично, славе неке друге јуначке, епске вредности).

Завет је једини начин да се продре из нивоа епског оптимизма, преко трагедијске свести до – хришћанског превазилажења, поистовећења са присутним Христом, до ПРИЧЕШЋА.

У време југословенског просветитељства пре рата, заветна свест била је потпуно потиснута. Они који су наступали заветно, били су исмевани са становишта просветитељског, грађанског, европског.

У епском оптимизму најзначајнија је лаковерност, односно менталитет лаковерности, који се у српском народу задржао до данашњег дана. Тај менталитет је опасан по нас саме, јер нема свести о Злу. Албер Ками је рекао да сваки убица мора, да би задржао неки свој мир, да има метафизику којом жртву проглашава кривцем, а себе праведним доносиоцем и извршиоцем пресуде. Убица прво створи представу о томе да је он невин, а да је онај кога треба да убије – крив. Зато, осим покајањем, и нема друге борбе против Зла. Против Зла се не можемо борити оптуживањем, против Зла се боримо признањем своје кривице, свог греха. Међутим, у метафизици нема убиства без претходне предрасуде и оптужбе, тако да метафизика ствара један сасвим другачији систем вредности. У метафизици, ако неког треба напасти, прво га треба приказати као кривца, изазвати у нападачу „оправдану“ мржњу према жртви. Та метафизичка техника прављења кривца од жртве до изражаја долази у савременој србофобији, која је врхунац достигнућа метафизике.

То је хегелско схватање историје о којој он каже да има народа који су до самог престола Апсолута (за Хегела – Апсолут је Бог!), који су своју снагу развили до те мере да сваки онај ко им се противи и неће да им се подреди и призна њихово првенство – у ствари не схвата историју, и да такви народи који не схватају историју и не заслужују да опстану, да треба да се склоне са историјске сцене. То дословни стоји у Филозофији историје и права код Хегела! Хегел сматра државу највећим достигнућем цивилизације, и то државу која је у стању да се постави као универзална држава. То ће од Хегела прихватити Шпенглер и Тојнби, који цивилизације разматра по способности да створе универзалну државу, не водећи рачуна о националним државама. Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике.

Западна култура уопште није хришћанска, то је метафизичка култура. Ко се диви метафизици, тај и не зна чему се, у ствари, диви. Диви се наопаком схватању човека и антропологије. Највеће зло које данас влада светом је управо – метафизика, сатанско учење. Потпуно бездушно. Апсолутна моћ ума који презире човекову моћ осећања, саосећања, саживљавања, разумевања, саучешћа, солидарности. Метафизика презире осећања, о љубави говори са стидом и презиром, све своди на ниво разума, чистог разума.

Хрвати имају метафизику, они су ношени том метафизиком. Они су уверени у своју супериорност, уверени да су они праведни а ми криви, и ми не можемо да очекујемо од њих да они схвате свој грех. То је узалудан посао! Хрвати су метафизички народ! Хрватска национална идеја је метафизичка идеја уклопљена у западно схватање историје, уклопљена у универзалну светску државу. И то је највеће зло коме служи наша професорска филозофија, намерно негована овде, на нашим факултетима, под ужасним притисцима, нарочито од 1945. и 1948. до дана данашњег.

Наша лаковерност је у томе што ми немамо свест о Злу, а ко нема свест о Злу – нема ни потребу за спасењем, јер не осећа ни потребу за Христом. Од лаковерних не можемо ни да очекујемо друго него да Цркву схвате као политичку организацију. Лаковерни немају историјску свест јер су понесени вољом за моћ. Немају моћ трансценденције, моћ превазилажења свог временом ограниченог века. Лаковеран човек нема потребу за делом које ће га надживети. Он не сади винограде и маслине које ће брати потомци, већ једногодишње биљке које ће он сам да узбере и потроши. Он нема свест о Злу и увек је изненађен појавом Зла. Невероватно је да смо ми два пута у овом веку изненађени усташком агресијом. Бранко Ћопић је у роману Пролом дао једну велику сцену како хрватска власт сазива сељаке на скуп. Ту се нађе један православни човек који их опомиње да се чувају, а они му одговарају: „Ма где ће држава свој народ!“ Нису веровали и били су поклани. Тако почиње Пролом! Лаковерност је увек изненађена Злом.

У тој лаковерности чувено је и неумерено гостољубље. Лаковерни не разликују госта и странца од домаћина. Код Римљана је hostis био гост, а civis – домаћин. Hostis је могао да има права, али је у односу на домаћина морао да зна своје место. А ми имамо један магијски страх од госта. Таквог госта имамо у Варљивом сунцу. Он је дошао да хапси Михалкова, али он свира клавир са децом, ужива у забављању са члановима породице и ником не пада на памет да ће он да направи крај тој породици.

То свакако не значи да треба бити сумњичав, јер поверење ми морамо да ризикујемо. Односе поверења није могуће другачије изградити. Ми морамо да ризикујемо, али не смемо да будемо лаковерни. Ми поверење морамо да градимо спремношћу да ризикујемо поверење. Значи, не лаковерно, већ са ризиком. Та наша лаковерност произишла је из епског оптимизма. Племенског је карактера и није својствена заветној српској нацији. Заветна идеја је далеко изнад и виша од сваке метафизичке националне идеје западне нације, било да је она протестантска, револуционарна или крсташка, као што су хрватска, мађарска или пољска национална идеја.

Гесло лаковерности је „удри бригу на весеље“, „нема проблема“. То што су многи за 1. мај ове године играли на Ади Циганлији није никаква виталност, како многи мисле, већ је то страх од суочења са проблемом, страх од суочења са Злом, страх од суочења са истином битија (постојања). Да се суочи неће онај који нема храбрости. Кад би имао храбрости – суочио би се, а онда би том храброшћу добио крила, добио надахнуће од Бога, од Св. Духа – да се уздигне изнад себе самог, да себе превазиђе, да себе прелети. Тој лаковерности ми се често дивимо, а у тој лаковерности увек има кукавичлука.

Из епског оптимизма, култа јунаштва и лаковерности човек се „утапа“ у масу која чека свог лидера. Лидер у политичком животу – исто је што и јунак у племену. Он је тај који за све обавља посао, који за све мисли. То је једна масовна појава, оно што се назива ауторитарним режимом. Но, иза те лаковерности као менталитета, крије се безбожништво – кад немамо свести о Злу, о Сатани, јер Сатана постоји, и то као Лукави, не као убица (убица је Каин, човек заведен Сатаном!). Сатана је симпатичан Лукави, и Антихрист се јавља у лику Христа, осваја срца људи, лаковерних, наравно. Али, шта говори Христос о лаковернима – да су млаки и да ће их избљувати. То скривено безбожништво је заправо паганизам без потребе за спасењем, без осећања потребе за Христом. То је магијски страх од будућности и скривање главе у песак, као ној. То је страх од истине битија (постојања). А шта је истина битија, о томе довољно говоре Огледи о духовном искуству.1

Пошто избегава истину битија, лаковерност не тежи трансценденцији, па зато не тежи ни лепоти, пре свега лепоти Бога, не тежи лепоти Добра од које нема ништа лепше. Нема ништа лепше од иконе, лепоте Бога, божанске лепоте. Због тога је лаковерност – склоност кичу. Један наш сликар из Ваљева, Љуба Поповић, рекао је да ако нам ишта главе дође – биће то хрватска мржња и српски кич. Лаковерност нема смисао за дело које би га надживело. Нема ни визију будућности, јер не тежи трајању изнад времена. Зато је лаковерност највећа опасност која нам тренутно прети, опасност већа чак и од усташа. А та лаковерност, не треба заборавити, дошла је из просветитељства и одржана је страшним, тоталитарним, комунистичким притиском за протеклих пола века, управо под геслом „нема проблема“. Нема проблема спасења, јер нема Зла! И 1968. година проповедала је утопију („тражимо немогуће!“).

Жарко Видовић, ПРЕДАВАЊА, 1995.

Марија Јефтимијевић Михајловић, АРСЕНИЈЕ ТАРКОВСКИ У СРПСКОЈ ПРЕВОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Језичко и духовно сродство српског и руског народа има своју дугу историју која укључује и културне и духовне везе, а то значи да су њима обухваћени и књижевни и преводилачки рад. Те везе су засноване на генетској сродности руског и српског језика, фолклора, на припадности српског, руског, белоруског и украјинског народа истом моделу хришћанства, затим на неким подударностима међународног положаја, односно на сличности историјске судбине, као и на заједничком књижевном језику од почетне етапе развоја писмености и нове хришћанске културе (v. Sibinović 2015: 9–48). Српски народ је одавно имао прилике да се упозна са богатом руском књижевношћу и да са њом осети духовну сродност и блискост. Веома развијене катедре за руски језик и књижевност су постојале још у доба некадашње Југославије, а посебно треба нагласити она имена оних слависта, професора и преводилаца који су дали значајан допринос упознавању са руском књижевношћу и ширењу љубави према њој. Наводимо само нека од њих: Милосав Бабовић, Витомир Вулетић, Миливоје Јовановић, Миодраг Сибиновић, Мила Стојнић, Зоран Божовић, Богдан Терзић, Богољуб Станковић, Александар Терзић и многи други. Почев од Ристе Одавића који је превео и сачинио прву антологију руске поезије на српском језику пре једног века (Звуци руске лире, 1914), многи су заслужни за то што смо руску књижевност упознали преко добрих превода: Њ. Мицић, С. Винавер, П. Захаров, B. Илић Млађи, Б. Ковачевић, М. Пешић, Ј. Дучић, К. Тарановски, односно касније: М. Баћовић, Н. Бертолино, O. Влатковић, П. Вујичић, И. Грицкат, O. Давичо, М. Данојлић, М. Живанчевић, B. Јагличић, Д. Киш, 3. Костић, 3. Коцић, И. B. Лалић, Д. Максимовић, И. Мамузић, С Марковић, Б. Миљковић, B. Николић М. Павић, А. Петров, Д. и 3. Паунковић, С. Раичковић, Д. Рамадански, М. Сибиновић, Њ. Симовић, М. Стојнић, И. Хаџић, П. Чудић…

Захваљујући њиховном ангажману, преводилачком раду и критичким освртима, бројним антологијама руске поезије, али и појединачним студијама о стваралаштву изузетних руских књижевника, сваки заинтересовани појединац могао је макар да се информише, ако не и да добро упозна опус неког руског писца или песника. Одавно су готово сва велика дела руске књижевности преведена код нас, а многа су доживела и вишеструка издања. Класици руске књижевности одавно су постали основна лектира, од којих су многи пресудно утицали на профилисање уметничког и књижевног сензибилитета младих нараштаја. Такође, треба додати да се руски језик деценијама интензивно учио у основним и средњим школама, што је умногоме олакшавало позицију, ширило интересовање и љубав за књижевност ове велике земље, духовно врло блиске нашем народу. Осим тога, веома је снажан утицај руске књижевности на стваралаштво наших књижевника. Књижевна струја с краја XIX и почетка XX века, особена по снажном интелектуалном и духовном таласу који се очитовао у филозофији и поезији, позната као сребрни век, имала је утицаја и на стваралаштво књижевника са наших простора. Сви значајни руски песници, од Соловјова до Цветајеве, постали су изазов, како за превођење, тако и за тумачење, и за наше песнике (в. Нешовић 2015: 205).

Али, упркос томе, у српској преводној књижевности је до Првог светског рата превођено веома мало руских песника ХХ века. У књизи Множење светова: руски писци у српској преводној књижевности, један од највећих познавалаца, проучавалаца и преводилаца руске књижевности код нас, Миодраг Сибиновић, каже: „За рецепцију руске модерне поезије изузетно значајно је премошћење које је од православне концепције света и уметности ка савременим филозофским и уметничким преокупацијама, карактеристичним за нову књижевност ХХ века – у својим радовима, објављеним 1911. и 1912. године, образлагао тада млади српски богословски мислилац Николај Велимировић“ (Миодраг Сибиновић: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

Сибиновић сматра да су српски преводиоци своју активност доживљавали као допринос јачању и ширењу руско-српских веза, а које су у време балканских ратова и пред Први светски рат имале и веома конкретно политичко значење везивања за моћну словенску православну царевину; да су размишљали и сами водили  рачуна, пре свега, о могућем осмишљавању модерних појава савремене књижевности у контексту православне концепције света, живота и уметности. Због тога није изненађујуће што је српска преводна књижевност у руски симболизам почела да улази, пре свега, преко Димитрија Мерешковског и Константина Баљмонта. Исто тако, с обзиром на традицију веза поколења и истомишљеника Светозара Марковића са руском револуционарно-демократском мисли, разумљиво је што се у овом периоду преводе и у нашој периодици објављују песме у прози Максима Горког (Исто).

Но, без обзира на то што су политичка и друштвено-историјска превирања у Русији у првим деценијама прошлога века (пре свега Октобарска револуција) довеле и до промена у самој рецепцији руске књижевности код нас, књижевноисторијски материјал, међутим, показује да је руска књижевност, која је превођена и актуелизована у нашем књижевном животу средином ХХ века, и квантитативно и квалитетом била веома значајан чинилац у преображају српске књижевности, усмереном ка „враћању на магистралне правце развоја европске и светске литературе.“ О замаху рецепције руских песника ХХ века у српској култури можда најречитије сведочи објављивање током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година низа вишетомних издања изабраних, па чак и целокупних њихових дела на нашем језику: Јесењина (у пет и у шест књига), Мајаковског (у пет књига), Пастернака (у пет књига) и Цветајеве (у три књиге).

Без намере да дубље улазимо у историјат руске преводне књижевности у нас, будући да обимна и студиозна литература пружа довољно информација, али и сведочанства о томе, потребно је ипак кратко се осврнути на сам крај прошлога века, тачније последње две деценије које су донеле извесне новине у рецепцији руске преводне књижевности. Наиме, јасно је да је од краја претпоследње деценије ХХ века почела једна нова, слојевита фаза српске преводилачке рецепције руске модерне поезије, која се карактерише „попуњавањем празнина које су условљене ранијом другачијом друштвеном оријентацијом, или до којих је дошло због тога што стицајем других околности неки значајни песници дотле нису добили своје преводиоце“ (Миодраг Сибиновић, http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010).

У контексту проучавања веза руске и српске поезије и руске преводне књижевности уопште, нас је посебно занимао један сегмент тих веза, а тиче се рецепције поезије великог руског песника ХХ века, Арсенија Тарковског, у српској књижевности. Иако је од прве објављене антологије руске поезије на српском језику (Звуци руске лире, коју је приредио и превео Риста Одавић, 1914) до данас прошао читав један век, јасно је да су нека питања око избора и састављања антологија актуелнија него икад, нарочито ако се има у виду данашња доступност светске, а то значи и руске књижевности.  

Бројни антологијски избори руске поезије на српском језику, али и истраживање дела Арсенија Тарковског на руском језику (његова Сабрана дела штампана у три тома 1991. године у Москви, скенирана су електронски и доступна[2]), недвосмислено показују да овом руском песнику није дато онолико простора колико његово дело завређује, односно да су ти избори, као што и сами састављачи антологија истичу, условљени не само бројношћу руских песника и песама, него понајвише сензибилитетом и укусом самог антологичара, који су пресудно утицали да избор песама одређеног песника (у овом случају Арсенија Тарковског), не буде увек и репрезентативан. О томе сведоче и сами састављачи антологија у предговорима и изборима, па се на неке од њих заиста треба осврнути. Чини се посебно занимљивим запажање Александра Петрова, аутора двотомне двојезичне Антологије руске поезије (прво издање 1977, „Просвета“). Заједно са Антологијом руске модерне поезије из 1961. (коју су приредиле Милица Николић и Нана Богдановић) Петровљева Антологија, представља изузетно значајан догађај у историји српске преводилачке рецепције руске поезије ХХ века.[3] Такође, веома амбициозни преглед руске поезије од Х до XXI века под насловом Антологија руске лирике, у три тома, приредио је и највећим делом препевао Миодраг Сибиновић („Паидеиа“, 2008). Александар Петров је, 2011. године, објавио друго издање поменуте двотомне антологије из 1977. године допунивши га са тридесетак савремених песника. Овоме треба додати и избор поезије новијег датума коју је превео и начинио Радојица Нешовић (Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Академска књига, Нови Сад, 2015).[4]

У уводу поменуте Антологије руске поезије, приређивач Александар Петров каже:

„Оваква једна књига требало би да одговори на нека од сложених питања која пред себе поставља човек који чита поезију и који се одлучује да од неизбројивих песама једног народа и језика, или неког раздобља и школе, сачини књигу; да малим делом представи не сасвим одређену и тешко сагледиву целину. Али ако у својим теоријским расправама он излаже своје схватање песничког исказа и образлаже свој суд о песничкој вредности, антологијом он ништа не доказује већ показује; ево, читајте! У супротном, свакој антологији требало би да претходи студија о природи песништва и о песничкој вредности.

Истовремено, он поставља још једно, не мање значајно питање: Шта је поезија једног народа или језика, једног раздобља или школе? И питање: Како ту поезију представити да би се истакле вредности не само појединачних остварења већ и сагледала целина? И ту је пред искушењем да свој избор пропрати текстом који би заправо био историја песништва које представља.“ (Петров 1977: 5)

Иако у антологији Руске поезије ХХ вијека (избор и превод Божо Булатовић, Графички завод, Титоград, 1966), међу шездесетседам заступљених песника, нема Арсенија Тарковског, што донекле не изненађује с обзиром на годину издања ове књиге (а при том треба имати у виду да се на њој сигурно радило годинама, те да овај песник и није могао бити укључен), занимљива су запажања које приређивач односно састављач антологије износи у предговору књиге, јер се могу сматрати актуелним проблемом и данас приликом одабира песама које ће ући у једну антологију. Наиме он каже да је „готово непотребно наглашавати да преводилац у овакву врсту књига увршћује пре свега оно што се њему допада“ (Bulatović 1966: 6) и пита се: да ли је његов укус истовремено и укус песника који је преведен (ако је жив) и читаоца који песника чита у оригиналу? Такође, он јасно каже да „одсуство неког песника не треба узети као знак преводиочевог става према њему, већ као доказ да су другим песницима заступљени тонови и боје извесне поезије“ (Isto: 7). У том смислу, треба нагласити да је ситуација знатно тежа и сложенија ако је антологичар истовремено и преводилац, јер се преводилац сусреће и са новим проблемима. Један од њих јесте доступност материјала за превођење, за коју данас, пола века након овог записа, можемо да кажемо да знатно олакшана, ако не и превазиђена. С друге стране, Булатовић сматра да „у сваком народу постоји по неколико непреводивих песника“, односно да сваком преводиоцу не одговара сензибилитет одређеног песника, те је сигурно да ће према оствареном успеху у преводима неку песму или чак неког песника изоставити приликом састављања антологије. Не треба заборавити ни истину да руски језик, каже даље Булатовић, сам по себи, својом звучношћу и мелодичношћу, чини песму бољом и лепшом и мимо казаних мисли или исказаних осећања. „Многе дивне пјесме биле су због тога одбачене, јер би на нашем (и на сваком) језику звучале сиромашније“ (Isto: 7).

Узимајући у обзир све ове околности или прецизније тешкоће и дилеме са којима се суочавају антологичари, нарочито антологичари-преводиоци, постаје јасније и разумљивије зашто тако значајно дело, какво је дело Арсенија Тарковског (чији се животни и стваралачки век протезао кроз скоро читаво двадесето столеће (1907–1990)), није представљено у оном опсегу, квантитетом, а ни у избору, квалитетом, како се то можда очекује. Јер, Арсеније Тарковски песник није само „пејзажне лирике“ и песник израженог националног осећања, он је и дубоко религиознан и мистичан песник, о чему сведочи добар део његових песама, нарочито оних насталих у последњим деценијама његовог живота.

Његова поезија је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Иако је своје прве песме објавио у часописима још далеке 1928. године и био надалеко познат по својим књижевним преводима азербеџанске, грузијске, арменијске, пољске, туркменске и древноарапске поезије, А. Тарковски је и у Русији као песник био признат тек када је објавио своју прву збирку песама Уочи снега (1962, дакле тек у седмој деценији!), и то тек пошто је његов син Андреј, редитељ, постао славан по својим филмским остварењима. Након ове збирке, објавио је књиге: Земљи земаљско (1966), Гласник (1969), Песме (1974), Чаробне горе (1978), Зимски дан (1980), а током осамдесетих година штампао је четири различита издања својих изабраних и нових песама. Године 1991, као што је већ речено, изашла су његова Сабрана дела у три тома у којима су сакупљени његови преводи, поезија, прозни записи и интервјуи.  

Чињеница да се касно појавио на књижевној сцени као песник не значи да он као такав није био присутан и раније. Рођен у породици песника, у окружењу којима су књижевне теме биле свакодневне, касније превасходно познат као преводилац, он је својим изванредним препевима руском народу приближио културу источних народа, а ти препеви у најбољим својим издањима показују управо оне кључне карактеристике којима се и сам Тарковкски одликује као песник – а то је синтеза историјског, културног и духовног искуства руског народа, обогаћена личним доживљајем света и човека у њему. Због тога са сигурношћу можемо рећи да је утицај поезије песника које је преводио на његово стваралаштво значајан, али је далеко значајније и занимљивије његово друговање са великим песницима Русије, попут Заболоцког, Ахматове, Цветајеве. Тако се најчешће говори о овим песницима као „прецима“ од којих је учио следеће: Од Ахматове љубави према отаџбини и снази трпљења трагедије; од Цветајеве смео и буран језик и смелост да каже оно што мисли; од Заболоцког концепцију природе, бескрајну љубав према руској ибици, шуми и земљи и дубоку замишљеност пред природом и смрћу. Такође се као „учитељи“ помињу и Гаврил Державини и Велимир Хлебњиков (Јагличић 1995: 8).

Међутим, не сме се губити из вида чињеница да је на стваралаштво Арсенија Тарковског посебно утицало и учење руског православног философа Григорија Сковороде (1722–1794), који је стварао током друге половине XVIII века, а чије је стихове и промишљања Арсеније Тарковски у детињству често слушао од свог оца Александра Тарковског. Овај значајан филозоф, који се сматра претечом руске философије, чија је мисао била хришћанска с неоплатоничарским, мистичким и пантеистичким утицајима, има вероватно више утицаја на самог Тарковског него они са којима је друговао. Сковородина мисао о две врсте знања, од којих је прва површна, а друга знање „у Богу“, односно мисао по којој се даје примат чулном сазнању које треба да уздигне до духовног, јесте она концепција која је постала песникова и животна и стваралачка мудрост. Његова „вера у бесмртност душе“[5] потиче управо из учења Сковороде да је живот само пут за који не знамо куда иде и зашто иде, али да је најважније на том путу „сачувати душу“. Не треба се плашити, испитивати границе својих могућности, јер то поверење које је у нас дато, вера која се у нас улаже, не односи се на то да се оствари оно што је за човека уопште могуће, него да човек себе „реализује“ што је могуће савршеније. У песми посвећеној Г. Сковороди, Арсеније пева: „Живео сам, несвесно имитирајући / Григорија Сковороду“ (Тарковкский 1991а: 333). „Несвесно имитирање“ је „препознавање“ оних дубоких садржаја нас самих у учењу, делу или животу оних са којима осећамо духовно сродство. При томе, Тарковски, као и Сковорода, говори о највећој књизи, као тајни човечанства, јер је она душа створеног света, о Библији. Иако нема библијских цитата у самим Арсенијевим песмама, више је него јасно да је библијски подтекст веома значајан и снажно изражен у његовој поезији (в. Ефтимиевич-Михайлович 2017: 528–543).  

О томе, између осталог, говоре и многи проучаваоци дела Арсенија Тарковског у Русији, па су многе студије и монографије посвећене управо тумачењу хришћанске парадигме у његовом стваралаштву. Једна од најзначајнијих у том контексту јесте књига Наума Разниченка От земли до высокой звезды: Мифопоэтика Арсения Тарковского (Нежин – Киев, 2014), у којој је поезија А. Тарковског представљена као уметнички модел универзума, оснажен и потврђен начелима као што су  „космичко осећање“ и „пламена реч пророка“, које продиру у све „етаже битија“ – „од облака до земне дубине“. Аутор ове монографије истражује „поетогонијски“ мит Тарковског у широком спектру његових историјско-културних значења, у његовим везама са архетиповима митолошке свести, кључним сликама и библијским причама, делима руске и светске лирике.

Међутим, и без познавања оваквих студија о поетици Арсенија Тарковског, на српском или руском језику, сȃмо читање његове поезије у оригиналу показаће честу употребу хришћанских мотива (Христос, крст, распеће, преображење, Богојављење, вечност). Заправо, стиче се утисак, чак и са недовољним познавањем руског језика, да је његова поезија изворно религиозна, те да се ови мотиви не појављују као украс или као маниризам, већ да представљају срж његове филозофије свејединства, односно да је реч о особеном уметничком мишљењу, које се ретко среће у „чистом виду“, а то је тип мишљења које стреми ка скривеним метафизичким праизворима бића, ка његовим првобитним начелима.

Поезија Арсенија Тарковског по својој суштини је дубоко религиозна. Бројност хришћанских мотива, који су ретко када у првом плану, указује не толико на то да се ради о религиозном несвесном (које се дефинише као област интуиција о Богу, интуиција светог, дакле као подсвесна религиозност која се често суздржава од сваког свесног позивања на њу, да би је заштитила од огрубљивања и изопачивања (Епштејн 1998: 10), колико потврђује песничко и животно уверење А. Тарковског о смислу хришћанског пута.

Захвалност коју песник осећа за живот који му је дат, баш такав какав јесте, јесте поверење (у чијем је корену реч – вера), у пут који му је намењен, а то значи да све што се на том путу дешава, дешава се с разлогом и због човековог духовног развоја. То што „упорно избегава да именује трансцендентног адресата те захвалности“, како каже Јагличић (1995: 13), не значи да мање верује у њега. Напротив. „Бог се познаје у свим стварима и ван свих ствари“, као што је тврдио Дионисије Ареопагит, дакле, познаје се знањем и незнањем. Не покушавајући да именује Оно(г) што (који) се не може именовати, нити изрицати оно што је неизрециво (чија је суштина, као и сам Бог – божанска), песник се налази у једном парадоксалном положају „усред света“, дакле, распет, али та распетост није позиција очајника, него позиција искушеника, који ће са захвалношћу и вером прихватити своју позицију као најидеалније место за унутрашњи, духовни раст:

Ја сам човек, ја сам усред света,
Иза мене – безброј протозоа,
Испред мене – милијарде звезда.
Међу њима лежим целим својим растом –
Две обале што спаја их море,
Два космоса сједињена мостом.    

Тарковски је више пута истицао да је поезија уметност осећања које заступа разум, уметност мисли које заступа осећање: „Волео сам свој мучни труд, тај зид Речи, зидан сопственом светлошћу, загонетку Смутних осећања и једноставну одгонетку ума“ (Тарковкский 1991а: 13). Ако је на тасовима „разум – осећање“ један тас изнад другог – поезија је угушена, дисхармонија надјачава све што је песму смештено, и она се сама руши. Не слажући се са оним првенствено западним песницима, који су истицали и бранили своје право на ту дисхармонију, говорећи да је свет раздиран противречностима, да је цео искривљен, апсурдан, а данашњи песник – дете је данашњег света, Тарковски је сматрао да је песник дужан да се успротиви, да пружи отпор, а не само да „одражава“ стварност. Песник, убеђен је Тарковски, живи „због нечега“. А има ли смисла живети само зато да би се приказао хаос? (Тарковкский 1991а: 13)

Наш век заиста захтева од песника велики напор – спознаје света, пре свега. Никада човечанство у целни није достизало такву критичну тачку као данас. Шта може песник? Ипак, он не може много – у данашње време уз уметнички таленат и осетиљивост срца потребно је још и проникнути у дубине историје, науке, философије. Тарковском је било дато, да суштински споји у свом стваралаштву универзалну свест; праисконско поетско и научно-космичко (ово последње је безусловно повезано са необичним песниковим хобијем – читавог живота бавио астрономијом, усмеравајући мали, кућни телескоп у небо (Ковальджи 1991: 14). Песнику је, за разлику од уметника, дато да проникне „с оне стране стварности“, то јест у „другу димензију“ која је само њему потчињена:

Ја више од мртвих о смрти знам,
Од живога најживљи ја сам.
И – Боже мој – некакав лептирић
Девојчици налик, изнад мене
Смеје се, ко златне свиле комадић.

Који је то мудрац који ће надговорити, надвладати тог лептирића? И шта вреди било која формула без тог лептирића?

У дубоком и значајном чланку „Арсеније Тарковски: пут и свет“ (1982) Сергеј Чупринин је писао: „Односи које се стварају између песника и света у лирици Арсенија Тарковског, правилно би било – имајући на уму сву условност метафоре – назвати ʼсредњовековнимʼ. Такви су односи између сизерена и вазала, владике и парохијана, Прекрасне Даме из витешких легенди и путујућег барда. Ни о каквој узајамности, ни о каквој равноправности не може бити речи: сувише је велика хијерархијска дистанца која дели свет и човека, сувише су несамерљиви њихови удели“ (према: Ковальджи 1991: 14). Овде заправо није реч о „дистанци“ („Ја сам човек усред света…“), већ о тајанственој вези нимало страној средњовековном доживљају света, који трага за митолошким, религиозним или мистичким „моделом“ јединства човека и васелене. По Тарковском, човек је стављен у центар, он је „централна фигура простора и времена“, и због тога песник сматра неправедним „поглед на човека као на безначајно зрно песка у свемиру“. При томе, поезија је та која спаја два света, о чему сам песник каже: „Верујем у духовну суштину поезије. Верујем да она остварује најбољу везу између човекове душе и суштине (бића) света (…) Поезија, када је остварена, – представља стигмате људског духа“ (према Резниченко 2014: 7).

         Међутим, упркос тој човековој „незахвалној позицији“ усред света, песник Арсеније Тарковски не губи светлу узвишеност осећања захвалности. Управо у тој „тачки распећа“, песник осећа захвалност због могућности да из те и такве позиције сведочи себе као тачку у бескрају, односно као тренутак вечности, као Једно са свиме и Једно у свему, које нема почетка нити му се види крај, јер је несагледив:

За овај хлеб мој насушни, за сваку капљу воде,
Хвала ћу рећи.
За то, што Адамове понављам труде,
Хвала ћу рећи.
За ове дарове пророчке, бесмислене, што ме воде,
Хвала ћу рећи.
Зато што не могу
Ни речју, ни заклетвом птичјом, спасити се беде,
Хвала ћу рећи.
Зато, што ће ме тешка родна земља скрити
И што ћу са травом опет једно бити,
Зато, што је мој пут – од земље до звезде,
Хвала ћу рећи.

Ова ода животу која је израз најдубље религиозности, јер је у њу уграђена метафора о хришћанском доживљају живота као служења, садржи готово све битне одреднице поетике A. Тарковског, а оне се могу означити као: принцип свејединства, адамизам, пантеизам, доживљај вечности, песнички дар као дужност, однос према језику и однос према стварности. Такође, овде је више него очигледно позивање на псалме Давидове: „Боже! Ти си ме учио од младости, и до данас казујем чудеса твоја“ (Пс 70: 17–18). Тај „пут од земље до звезде“ је парадигма читаве животне и стваралачке филозофије Тарковског, у којој се налазе све поменуте поетичке тачке. Он означава меру човековог бескраја, односно изражава могућност његовог духовног развоја – од „земље“ (праха „нижег света“) до „звезде“ (праха „вишег света“). Али док се код већине песника тај пут „од – до“ манифестује као борба на свим нивоима, унутар бића, али и као сукоб са светом изван, дотле поезија Арсенија Тарковског, као поезија „позне зрелости“:

Није ли ми дата ова позна зрелост,
Да оплачем с рукама на срцу ноћу,
Сваке речи септембарску зрелост,
Тежину јабука, шипкову пуноћу,

Над шумском крчевином облак дима,
Усахло поље брусница црвених, и
Истине ради — вратити се стиховима,
Од којих су остали редови прецртани,

тежи обједињењу те две тачке, односно спајању супротности, јер почетна тачка („од“) није ни прва, нити је последња („до“) и коначна. Обе се супстанцијално и онтолошки „утапају“ у вечност, а Живот кога песник слави упркос његовој тежини, само је једна тачка дата човеку да осети меру своје бесконачности, односно да се осети делом вечности. Из овога произилази читава једна лична песничка космогонија А. Тарковског која се може означити као свејединство.

Своју философију свејединства Тарковски је често образлагао и у својим есејистичким записима, али и интервјуима које је давао, па они чине драгоцену допуну за разумевање његовог сложеног песничко-философског система који је сав у знаку тежње за превладавањем поларитета два света (материјалног и духовног, људског и божанског, пролазног и вечног, земаљског и небеског). При томе се поезија (или у ширем контексту, уметност) сматра мостом који обједињује та два света (односно превазилази, надвладава разлике међу њима – јер води човековом духовном развоју и расту). Тарковски као да следи мисао И. Иљина да је „неопходно обновити религиозну веру као тајанствени и живи извор духовног живота“ (Иљин 2015: 2015) [6]

Ово кратко представљање кључних тачака поезије и поетике Арсенија Тарковског има заправо за циљ да уведе у питање: шта је од свега овога што представља поезија Арсенија Тарковског пружено српској књижевној и читалачкој јавности? Каква је слика коју граде антологијски избори, а каква она коју сам песник даје на свом језику и у својој земљи? И, најважније, да ли су те слке подударне, односно комплементарне?

У поменутој Антологији руске поезије Александра Петрова Тарковски је представљен песмама „Лагано буди се тело“ и „Песник“. У тротомној Антологији руске лирике (X-XXI век) коју је саставио Миодраг Сибиновић, А. Тарковски је заступљен са две песме: „Јуродиви 1918“ и „Крај навигације“, а у најновијој антологији проф. Радојице Нешовића, Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, из 2015. године такође срећемо две песме Арсенија Тарковског: „Пре песме“ и „Кора“. Шта овај избор говори?

Уз сво разумевање тешкоћа приликом састављања једне антологије и уверења да једна или две песме не могу да представљају најбоље од стваралаштва једног песника, стиче се утисак да је према овом песнику учињена извесна неправда, јер његова поезија има далеко шире утемељење и шире исходиште од оног какво је представљено у овим антологијским изборима. Чак и оне песме које су ушле у антологије (а односе се на Арсенијево схватање песника и песништва) не могу се сматрати најбољим избором, јер не залазе у оне дубине његове поетике у којима је доминантна афирмација човекове бесмртности, изражена додиром са свиме што су саздали природа и људски ум. Сама песничка творевина разуме као стваралачки доказ ове бесмртности у духу Заболоцког (од кога је, како се сматра, „преузео“ концепцију природе) – и то су два основна правца у којима се креће песничка мисао Арсенија Тарковског, ослоњена на руску песничку традицију, античку културу, поуке Старог истока, Византије, ренесансе и мудрост Библије (Јовановић 1978: 460).  

Тачно је да Тарковски, као што тврди Александар Петров, ствара у традицији тзв. филозофске и тзв. пејзажне лирике и да су његовој поезији својствени „савремена тематика и став мисаоног и понекад ироничног посматрача“. Песник Арсеније Тарковски јесте све то, али и много више од тога. Он је „строги свештеник уметности“, чији је тон поезије повишен, драматичан, али узвишен, руковођен начелом да „дивно мора да буде величанствено“. Његова поезија има и снажан библијски подтекст и за њега је песничко искуство равно религијском искуству. О томе сведочи сама његова поезија, али и бројне студије које су у Русији објављене последњих деценија. Та истраживања углавном су била усмерена на проучавање елемената духовности у поезији А. Тарковског, на пантеистичку и библијску основу уграђену у његов доживљај света и човека.

Свакако, треба нагласити да је највећи допринос рецепцији поезије Арсенија Тарковског код нас дао преводилац Владимир Јагличић, који је 1995. године објавио књигу његових изабраних песама у издању Београдског графичког завода и насловио је именом једне од најбољих песма овога песника, која, рецимо, није ушла у поменуте антологије: Бити то што јеси. Јагличић је превео и у ову збирку уврстио тачно сто тридест пет песама и разврстао их у шест циклуса, а песмама претходи његов уводни текст „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“, у којем читаоца упознаје са животом и стваралаштвом овог великог руског песника: „Арсениј Тарковски је живео и певао тихо. Његов глас није се најбоље чуо у вреви руске и европске свакодневице двадесетога века. Он је чекао ону, речитију, тишину која наступа иза живота“ (Јагличић 1995: 7). Овде треба навести и једну важну напомену у вези са збирком, коју и сам преводилац истиче на крају књиге, а то је податак да је избор песама „сачињен према књизи изабраних песама А. Тарковског Бити то што јеси (Москва, 1987)“ (Јагличић 1995: 222), што значи да га заиста можемо сматрати релевантним, будући да представља најбоље од самог песника.

Осим тога, треба истаћи посебно појединачне преводе песама Арсенија Тарковског који се све чешће последњих година појављују у часописима, алманасима, али и на различитим интернет порталима и страницама, па се на неки начин може рећи да време поезије Арсенија Тарковског код нас тек долази. Свакако, његовој популарности доприноси и несмањено интересовање за врхунска кинематографска остварења његовог сина Андреја Тарковског, нарочито због тога што се у неким од филмова користе стихови Арсенијевих песама („Живот, живот“, „Први сусрети“, „Еуридика“, „Ето, и лето је прошло“, „Вид се гаси – снага моја“, „Чекао сам те од јутра до вечери“ итд.). Међу тим појединачним преводима, посебно се чине занимљивим и иновативним они које је начинио Ибрахим Хаџић и објавио у Руском алманаху 2006. године, као и они у часопису Сизиф, чији је аутор Александар Мирковић (2017). Интересантно је поменути да је избор ове двојице преводилаца јако сличан или прецизније „сродан“, будући да ослушкују најфинија треперења, нијансе, звучања и значења поезије А. Тарковског, настајале у једном широком временском луку и, по духу и крупним историјским превирањима, различитим епохама ХХ века. Међутим, оно што њихов избор чини посебно интересантним и значајним јесте то што се неке од песама које су они изабрали и превели, могу наћи у највећим антологијама руске поезије у самој Русији. Једна од тих, која је свакако међу најбољим песмама Арсенија Тарковског, јесте песма „Први сусрети“, коју преводе и Хаџић и Мирковић, а нема је у антологијама А. Петрова нити М. Сибиновића.[7]

Ибрахим Хаџић је превео и у Руском алманаху објавио следеће песме: „Први сусрет“, [„Игра пред звездом звезда“], [„У последњем месецу јесени“], „Стиховима“, [„Одавно сам се родио“] и „Живот, живот“ (Хаџић 2006: 103–107), а А. Мирковић: [„Тако давно сам се родио“], „Бели дан“, „Маслине“, „Ветар“ (Мирковић 2017: 94–100).[8] Овде свакако не можемо говорити о њиховој међусобној „условности“ него пре свега о дару да препознају оно што представља срж поетике овог великог песника, односно да читаоцу на најбољи начин покажу КО је песник Арсеније Тарковки и ШТА представља његова поезија.

Овим преводима треба додати и неколико превода песама које је сачинио Петар Шумски, потом Кристина Радовановић (иако је она превела са енгелског (!)), а који се могу наћи на неким интернет страницама посвећеним руској поезији.  

Ако бисмо покушали да одговоримо на питање: у чему је значај ових појединачних превода, одговор би гласио – у њиховом избору. Јер, о успеху превода једне песме такође се може дискутовати, будући да је превођење „истраживачка експедиција не само у страни језик и туђе земље него у други козмос“, као што је тврдио Бошко Петровић (и сȃм чувен по препевима песама Р. М. Рилкеа, на пример) (Петровић 1991: 66), па од успеха упловљавања у тај космос, виђења и представљања његовог „садржаја“ зависи добар и успео превод. Разуме се да задатак књижевног преводиоца успешно може остваривати „само онај ко, осим знања и вештине, има и дoвољно књижевног и стваралачког талента“ (Sibinović 2015: 61). Али, избор који један преводилац направи de facto утиче на формирање читаочевог доживљаја поезије неког песника, па и у рецепцији његове поезије међу читалачком публиком. Избор песама Арсенија Тарковског који се представља последњих деценија („Живот, живот“, „Позна зрелост“, „Први сусрети“, „Тако давно сам се родио“, „Од земље до високе звезде“, „Природа и језик“, „Стварност и речи“ и многе друге), с једне стране, међусобно је врло сличан, а с друге – потпуно различит од ранијих антологијских избора. Показавши далеко истанчанији укус за најдубље слојеве песничког света овог значајног руског песника, савремени преводиоци и приређивачи су на известан начин потврдили претходно изречену мисао да су антологије готово увек лични избор приређивача, те да је за довољно познавање неког песника недовољно и неправедно ослањати се само на антологијске изборе.  

  

ИЗВОРИ

Евтушенко 1995: Евгений Евтушенко, Строфы века (антология русской поэзии). Научний редактор Е. Витковский, Минск – Москва: „Полифакт“.

Јагличић 2015: Владимир Јагличић (прир.). Антологија руске поезије ХХ века (сребрни век), I. Сремски Карловци – Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно 2010: Москва: Фонд помощи хосписам вера.

Мирковић 2017: Александар Мирковић (избор и превод). „Арсеније Тарковки“. Сизиф, март–април 2017Краљево: Културни центар „Рибница“.

Нешовић 2015: Радојица Нешовић (превод и избор). Од Пушкина до Бродског (мала антологија руског песништва). Нови Сад: Акамемска књига.

Петров 1977: Александар Петров (прир.). Антологија руске поезије. Београд: Просвета.

Петров 2011: Александар Петров. Антологија руске поезије XVIIXXI век. Београд: Завод за уџбенике.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. Антологија руске лирике (XXXI век). Београд: Паидеа.

Тарковски 1995: Арсениј Тарковски. Бити то што јеси. Избор и превод Владимир Јагличић. Београд: Београдски издавачко-графички завод.

Тарковский 1991a: Арсений ТарковскийСтихотворенияСобрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991б: Арсений Тарковский. Поэмы, стихотворения разных лет, прозаСобрание сочинений в трех томах. Том II. Москва: Художественная литература.

Тарковский 1991в: Арсений Тарковский. Переводы. Том III. Переводы Москва: Художественная литература.

Тарковский 2015: Арсений Тарковский. „Жизнь как откровение“. У: Отрок: православний журнал для молодежи. Преузето са: http://otrok-ua.ru/sections/art/show/zhizn_kak_otkrovenie.html 

Хаџић 2006: Ибрахим Хаџић (избор и превод). „Арсениј Тарковски – песме“. Руски алманах, година XV, број 11, уредник Зорислав Паунковић, Земун: Књижевно друштво Писмо.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА

Bulatović 1966: Božo Bulatović (izbor i prevod). Ruska poezija XX vijeka. Titograd: Grafički zavod.

Епштејн 1998: Михаил Епштејн. Вера и лик: религиозно несвесно у руској култури XX века. Нови Сад: Матица српска.

Ефтимиевич-Михайлович 2017: Мария Ефтимиевич-Михайлович. „Традиционное и современное как вызовы поэтического искусства: влияние Арсения Тарковского на поэзию современного сербского поэта Желько Медича“. У: Международная научно-практическая конференция ‘Межкультурный диалог и вызовы современности’ (г. Орел, 19–21 апреля 2017. г.). Орел: Орловский государственный университет им. И. С. Тургенева, 528–543.  

Иљин 2015: Иван Иљин. „Када ће се обновити велика руска поезија“. Песници распете Русије (цветник руске боготражитељске поезије XX века)Прир. Владимир Димитријевић. Приштина: Народна и универзитетска библиотека у Приштини, 205–220.

Јагличић 1995: Владимир Јагличић. „Арсениј Тарковски или умеће тихе лире“. У: А. Тарковски, Бити то што јеси: изабране песме. Избор, превод и предговор Владимир Јагличић. Београд: Бигз, 7–17.

            Јовановић 1978: Миливоје Јовановић. „Руска совјетска књижевност“. Руска књижевност. Књ. II. [347]–384.

            Ковальджи 1991: Кирилл Ковальджи. „Загореться посмертно, как слово…“. У: СтихотворенияСобрание сочинений в трех томах. Том I. Москва: Художественная литература, 5–24. 

Нешовић 2015: Радојица Нешовић. „Токови руске поезије према Србима за последњих сто година“. У: Од Пушкина до Бродског: мала антологија руског песништва, Нови Сад: Академска књига, 201–207.

            Петровић 1991: Бошко Петровић. Усмена реч. Изабрао и приредио Љубисав Андрић. Нови Сад: Матица српска.

Резниченко 2014: Наум Резниченко. От земли до высокой звезды: мифопоэтика Арсения Тарковского, Киев: Нежин. Преузето са: http://www.litved.com/docs/Reznichenko-Tarkovsky.pdf

Sibinović 2015: Miodrag Sibinović. Množenje svetova: ruski pisci u srpskoj prevodnoj književnosti. Beograd: Clio.

Сибиновић 2007: Миодраг Сибиновић. „Руска поезија ХХ века у српској преводној књижевности“. Преузето са: http://www.rastko.rs/rastko-ru/delo/10010

[2] Сабрана дела Арсенија Тарковског, као и збирке његових изабраних песама, могу се пронаћи на сајту:   https://www.litmir.me/a/?id=57711

[3] Преводима двадесет и двоје старијих и младих преводилаца (Никола Бертолино, Олга Влатковић, Петар Вујичић, Оскар Давичо, Милован Данојлић, Лав/Евгеније Захаров, Миливоје Јовановић, Радослав Кавеxић, Данило Киш, Злата Коцић, Иван В. Лалић, Бранко Миљковић, Вера Николић – Бора Ћосић, Александар Петров, Миодраг Пешић, Стеван Раичковић, Миодраг Сибиновић, Љубомир Симовић, Милосава Стојнић, Ибрахим Хаxић – Петар Чудић) А. Петров је српској књижевној јавности дао свој избор из поезије преко тридесет руских песника чија су дела уграђена у руску поезију ХХ века.

[4] У раду нисмо наводили антологије руске поезије (или изборе који, по приређивачевим речима, нису претендовали да буду антологијски),  у којима није заступљен песник Арсеније Тарковски.

[5] За разумевање поетике Арсенија Тарковског веома су значајни и његови прозни записи и одломци из интервјуа, штампани у другом тому његових Сабраних дела. Наводимо само нека од њих:

„Човеку је дата слободна воља, и у исто време он није вољан да бира пут. То је опште место. Вероватно сам и ја, а не само спољашњи чиниоци, утицаo на формирање своје судбине. Чини ми се, за поезију је веома важно, да песник буде двојник својих стихова. Цветајева је песнике звала мајсторима живота, толико је сливена, толико је сједињена била, по њеном убеђењу, реалност света и реалност поезије. […] Судбина може згазити човека, и може постати подвиг њеног носиоца. Поезија је друга реалност, унутар њених граница одигравају се догађаји, паралелни са животним догађајима, она живи оним истим чиме и живот, а живот – то је чудо, чудо и поезија. Најчудесније у животу је способност виђења света и самоспознаја – најизразитија разлика између живе и мртве природе. Уметност живи овим принципом. Гледано из те тачке, поезија, и проза, и остали облици примене људског духа су једнако вредни. Не желим да понављам, али ћу свеједно рећи: поезија се односи према прози као чудо према физичком искуству. Разуме се само по себи, једино у случају када је аутентична.“

  1. (Тарковский 1991б: 223–224)

„Мени је додељен дуг живот; био сам сведок промена у самоспознаји човечанства, у карактеру његовог знања. Од оца, мајке и брата наследио сам интересовање према егзактним наукама и литератури. Васпитаван сам да поштујем законе људскости, да уважавам личност и достојанство човeково. Сматрам да је најважнија на свету – идеја добра. Идеја добра у свим њеним оваплоћењима.

[…]

Патња је вечна сапутница живота. Потпуно срећан био сам само у детињству. Али постоји некакав чудан начин акумулације снаге пре но што се досегну највише висине. Не знам да објасним како се то ради: да ли треба убеђивати себе, или научити видети себе, али потпуно срећан човек, вероватно, не може да пише стихове. Највише песама сам написао 1952. године. То је била јако тешка година. Моја жена се разболела, био сам веома уплашен њу, никоме нисам допуштао да јој приђе, сâм сам се старао о њој… Био сам ужасно узнемирен, мало сам спавао. Једном ме је позвала, потрчао сам, пао и изгубио свест… И те године сам много писао. Постојао је неки напон, напрегнутост свих духовних сила… Знате, то је као у љубави. Мене су увек привлачиле несрећне љубави, не знам зашто. У детињству сам веома волео Тристана и Изолду. Таква трагична љубав, чистота, наивност, све је то толико дивно, дражесно! Заљубљеност – осећаш се као да су те напили шампањцем… А љубав наводи на самопожртвовање. Неузвраћена, несрећна љубав није тако себична као срећна; то је – жртвена љубав. Нама су тако драга сећања на изгубљену љубав, на оно што смо некада волели, зато што свака љубав утиче на човека, јер на крају крајева, испоставља се да је и у томе смештена нека порција добра. Да ли треба покушати заборавити несрећну љубав? Не, не… Ту муку треба памтити, јер она чини човека бољим.

[…]

„О сећање срца, истинитије си…“ – то није сасвим тачно, зато што срце без разума и разум без срца нису могући. Од стихова, у којима се осећање не поверава разуму, а разум се не поверава осећању, ништа се не добија. Постоји маса примера за то.

Савремена поезија нам предлаже или разум без осећања, или осећања без разума.

[…]

Поезија долази у талaсима. Као неки временски ритмови – постоји време за поезију и време за прозу. Почетак деветнаестог и почетак двадесетог века – време је поезије. Час пад, час успон, пад, успон… Од чега то зависи – ко зна… Ако верујемо у сељење душе онда се у мене преселио неки од малих песника – Дељвиг, може бити… Ја бих радије да је Данте, али он се није преселио. Или Моцарт чак. До десете године учио сам музику, а онда се то прекинуло са револуцијом. А јако волим музику. Са поезијом су повезане све уметности које постоје на свету… И сликарство и музика. Али музика је највиша уметност, зато што ништа, осим саме себе, не изражава. Некако сам последњих година остарио. Чини ми се да живим на свету хиљаду година, страшно сам се уморио…. Тешко ми је са самим собом… да живим са собом. Но ја верујем у бесмртност душе.“

  1.  (Тарковский 1991б: 235-245)

Све наведене текстове и делове интервјуа Арсенија Тарковског, као и цитиране песме у самом раду, превео је Александар Мирковић, коме овом приликом срдачно захваљујем на помоћи и подстицајима за изучавање поезије овог великог руског песника.

Преводи преузети са сајта:   https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/арсеније-а-тарковски/

[6] Занимљиво је да је за мото једне од најсадржајних и најобимнијих антологија руске поезије (на руском језику) Строфы века (антология русской поэзии) Јевгенија Јевтушенка, узета мисао руског књижевника Анатолија Стрељанина: „Если чем и оправдается ХХ век перед Богом, так то русской поэзией“ („Ако се чиме ХХ век може и оправдати пред Богом, то ће бити руска поезија“) (Евтушенко 1995).

[7] Уз ову песму, у репрезентативној и обимној антологији Јевгенија Јевтушенка (на скоро хиљаду страна) Строфы века (антология русской поэзии), Арсеније Тарковски је заступљен и следећим песмама: „Кројач из Љвова, преправка и поправка“, „Елена Молоховец“, „Песник“, „Ко четрдесет лета уназад…“, „Као дечак сам, бежао у кино…“, „Вид се гаси, снага моја…“ (Евтушенко 1995: 475–477). У мањој антологији новијег датума: Книга, ради которой объединились поэты, объединить которых невазможно, Тарковски је заступљен једном песмом: „Лаская песня“ (2010: 241–242).

[8] На блогу „Сродство по избору“, посвећеном књижевности, чији је аутор Александар Мирковић, осим песама које су објављене у Сизифу, налазимо и препеве следећих песама Арсенија Тарковског: „Вид се очни гаси – моја сила“,„Речник“, „Хвала што висине премерих“, „Бели снови“, „Душу синулу у лету…“, „Позна зрелост“, „Кактус“, „Стварност и језик“, „У детињству разболех се…“, „Ја сам сен од оних сени“, „Опраштам се“, „Еуридика“, „Преше, плаче…“, „Природа и речи“, „Од земље до високе звезде“, „Ко Исус на крсту разапет“, „И то ми се снило…“, „Први сусрети“ и „Усред света“    (https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/арсеније-тарковски/)

Марија Јефтимијевић Михајловић

Преузето са блога аутора Марије Јефтимијевић Михајловић Santa Maria della Salute