Петер Хандке, САМО СИ КАО ПОМОЋ ПОТПУНО СТВАРАН

/…/ Не само да си неправедан него и незахвалан. Па зар се више не сећаш оних тренутака када си са улице ушао у радњу, као из хладноће у топло, из буке у тишину, из влажности у сувоћу, из твоје сопствене таме на свеопшту светлост, из дрхтаве секунде личног у мир столећа, из претећег Ничег у безбедан простор, из притиска немости у крепке облике купопродаје? Нису ли кабине за пробање одеће била места где си могао да се осећаш заштићен и где си налазио свежу слику себе? Зар си заборавио ону лепу жену у позадини, светлог округлог чела, седела је на хоклици и чекала, али не муштерију? А то је ипак био трговац, у магацину је бацао дете увис и викао: »Волим те.« Одакле то твоје убеђење да сам ја човек који може само зависити од других? Да, одувек си паћенике, судбоноснике, виђао у светлости преображења као истинске људе. Али ти и не знаш више како сам некада увече у башти после посла плачући ходала тамо-амо и само још хтела да ме нема? Зар се не сећаш како си се клео да ћеш ме извући из тог пакла? Зар си заборавио моје тако тихе одговоре на заповедничку рику шефа и шефовог заменика, која је одјекивала све до улице, зар си заборавио моје очи, округле од страха од свакодневних обрачуна на каси, моје биће-уза-зид-притиснуто од стране шефовог сина? Знај сада: моје постојање још увек није достојно човека – не зато што је то служба, него зато што није права служба – а твоја песма о преображењу, нама посвећена, за тебе је, што је неправедно, само испуњење обавезе. Али знам ја тебе: ниси ти сањар. Ти прозиреш људе, будан си као ретко ко. Већ кад си био дете није се само породица плашила твога погледа, него и читаво село. Многи су се код родитеља жалили на начин на који си људе гледао у пролазу. Ти уопште ниси слеп за друге. Одмах сагледаш сваку беду. Твој проблем је што туђу беду осећаш као своју. А како ти не биваш свој господар, нити, опет, због тога страдаш, долази, на твоју срећу, до тог преображаја, при чему ти и нас видиш спашене. Имаш поглед без капака, истовремено и снагу преображења. Да, није твоја слабост да ојадиш, него поседујеш да преобразиш. Ти си, као што каже наша пословица, запахнут добром вољом за сјајем. Али то није довољно. И ти си помоћно особље. Ипак би увек прискочио да неком помогнеш. Бивало је то код тебе увек тако нормално, увек си остајао сасвим неприметан. Истина, по правилу си неколико тренутака одуговлачио – али ниси ли после бивао слободан? Не одуговлачи тако и сада. Да, можеш да помогнеш, и тек ти то даје право да помогнеш. Јер увек си, пак, остајао укочен. Од тебе се тражио само један потез, али ти си остајао непомичан, бивао си крив. И следећи пут си поново остајао укочен, од кривице. Помоћ, то си ти – само то. Само си као помоћ потпуно стваран. Ако то сада упропастиш, постаћеш после неспособан за преображај. Твој најбољи посао неће бити више посао, твој ће живот постати безвољност, постаћеш аждаја. Рећи ћу ти: нећу те оставити на миру. Помоћи ћеш, или нећеш више ништа бити, Све што чиниш, биће нестварно, а ја ћу постати твоја тамна сестра. 

Петер Хандке, КРОЗ СЕЛА, Дечје новине, Горњи Милановац, 1990.

превео с немачког: Жарко Радаковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s