Новица Тадић, О БОГУ

Апостол Павле је рекао: Молите се непрестано. Ја, откад знам за себе, као да непрестано плачем. Можда је мој непрестани плач моја непрестана молитва.

***

Хвала Богу на свему. Када смо у истини, онда се и сачувамо, и све имамо, и мали смо цареви. Јов је Бога славио и са ђубришта, и кад су му штале биле пуне, и кад су му биле празне. У свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут.

***

Знање је престало бити познање Бога, мудрост је постала лудост. Научењаци измислише атомску бомбу, отрове, роботе, и триста других ђавола. Изгледа да нас још само молитве Светих држе, да се не отиснемо ка самом рубу понора.

***

Многа су истинска питања заборављена, заглушена буком световног живота. О томе размишљају ретки, углавном монаси и побожни људи. Мене је моја лична несрећа приближила онима који су „со земље“. Слава да је Господу на небесима.

***

Бреме будућности је страшно. Оно ће се развезивати и над нашим главама. Већ чујем хук стихија и плач племена. Али, било шта било, све излази на славу Божју.

***

Могу да говорим из себе, из очаја, стања које је хришћанско и православно. Често ових дана у глави имам један двостих Десанке Максимовић: „У правоме, дубоком очајању/Не помаже звезда сјај и неба лепота.“ И то је заиста тако. Све је затворено. Очајање је једино стање које је затомљено,које не може да се превазиђе и које цело биће доживљава. Овде можда једини излаз долази од онога што јесте небеска лепота, али не лепота звезда, гледање у небо и уздисање, већ небески благослов, осећање очаја и пакла, које отелотворује божију реч, божју промисао и у језику и у поезији. Да споменем само проклете песнике, који су описивали тешка осећања, али су имали ту димензију, рецимо Бодлер. Они су имали тај пролаз од пакла према небу. Јер, постоји нешто што је божија реч, што је Логос.

***

Мислим да онај који падне, ко се разгради, тај може кроз патњу доћи до аутентичне наде, или како се то каже, да „звезде угледа из мрака“. Ја мислим о аутентичној нади, егзистенцијалној, не идеолошкој. Идеолошке наде су крваве магле над народима. Кроз патњу се стиже до очишћења и вере. Некад проклињем свој живот, због оног што ми се све издогађало, а ипак, мислим да ми је то Господ послао да увдим своја огрешења. Имам свој пример, не морам да видим друге да бих то схватио. Патња није само негативна и нешто што затвара и осиромашује наше биће. Можда нема ниједног дубљег сазнања без патње.

***

Заборав је величанствен. Ја сам од оних који у себи као неку молитву и опомену понављају реченицу коју је изрекао руски боготражитељ Розанов: „Благо Анониму.“

***

Чини ми се да могу писати молитве само као покајани разбојник. Без наглашене наде у спасење, искрено, са дна огреховљене душе. Отуда су те молитве моје молитве. Ако су искрене, оне могу постати и молитве других људи.

***

Господ је милоств. Спасиће он и понеког разојника. Песме остају на земљи, неке као драч, неке као уређен врт са стазама које воде према небу.

Новица Тадић, САБРАНЕ ПЕСМЕ IV, (стр. 290-292), МАТИЦА СРПСКА Друштво чланова у Црној Гори, 2012

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s