Свети Симеон Нови Богослов, ХИМНЕ БОЖАНСКЕ ЉУБАВИ

ХИМНА I

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити!

И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?!

Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују!

Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно.

А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове.

Самуил Маршак, ЛИРСКИ ЕПИГРАМИ

Нека јуре и после нас,
Смењујући се, век за веком, —
Свет умире сваки час
Са умрлим човеком.

***

Све умире на земљи и у мору,
Но, човек је суровије осуђен —
Он зна за своју смртну покору
Написану још када је рођен.

Схватајући живота брзотечност,
Живи он тако — упркос свему —
Ко да је живети — рачунати на вечност,
И као да свет припада њему.

(1964)

Самуил Маршак
Препевао: Александар Мирковић

ПАКAО ЈЕ НЕМОГУЋНОСТ ДА СЕ ВИДИ ЛИЦЕ ДРУГОГ ЧОВЕКА

38. Рекао је ава Макарије: Пролазећи једанпут пустињом, наиђем на лобању некога мртваца бачену на земљу, па када је померих палмовим штапом, лобања поче да ми говори. Ја јој рекох: — Ко си ти? Одговори ми лобања: — Ја сам првосвештеник идола и идолопоклоника који су били на овоме месту; а ти си Макарије духоносац; када се ти смилујеш онима који се налазе у паклу и када се помолиш за њих, мало се утеше. Старац му вели: — У чему је утеха, а у чему је казна? Рече он: — Колико је удаљено небо од земље, толика је и ватра испод нас, док стојимо усред ватре од ногу до главе; И НЕ МОЖЕ СЕ НИКО ВИДЕТИ ЛИЦЕМ У ЛИЦЕ, ВЕЋ ЈЕ ЛИЦЕ СВАКОГА ЗАКЛОЊЕНО ЛЕЂИМА ДРУГОГА. А КАДА СЕ ТИ МОЛИШ ЗА НАС, ТАДА СЕ МАЛО ВИДИ ЛИЦЕ ДРУГОГА. У ТОМЕ ЈЕ УТЕХА… Заплакавши, старац рече: — Тешко дану у који се роди човек, ако је у томе утеха од казне. Упита га старац: — Има ли друге веће муке? Рече му лобања: — Ми смо бар мало поштеђени јер нисмо знали за Бога; док они који су сазнали за Бога па су Га се одрекли, они су испод нас. И узевши лобању, старац је закопа.

СТАРЕЧНИК (одломак)

Небојша М. Крстић, ЕТНОС, ЛАОС И ДЕМОС

/…/ Без обзира што у политичкој теорији постоји мноштво различитих одређења демократије и што сви који исповедају култ демократије не служе истом политичком идолу, ипак се може наћи једно умесно и подстицајно дефиницијско полазиште и упориште. Међу најпознатије, најпопуларније и етимолошком значењу речи најближе дефиниције спада, свакако и она чувена Линколнова, по којој је демократија „владавина народа од народа и за народ„.

Али ствар више није баш тако саморазумљива ако се упитамо о којем и каквом народу је реч? А пре свега, шта о народу може рећи теологија Православне Цркве? У том смислу, због пружања драгоцене богословске помоћи, више су него илустративне следеће речи владике Атанасије Јевтића:У свом односу према Богу сваки се народ мери и процењује. Јер, основна истина физичке и духовне карактерологије једнога народа јесте однос према Богу, у овом случају – према Христу као према Богочовеку. Библијски народ, Израиљ, свакако је на посебан начин изабрани народ Божији, али то не значи да и сваки други народ на земљи није Божији и да није на свој — богопромисаони — начин изабрани народ. Јер ми верујемо у Божије промишљање о историјском животу и путу сваког народа, верујемо у Божији спасоносни план-домострој (икономију) — за сваки народ и свако људско биће. О томе нам сведочи Свето Откривење, особито реч Апостола Павла изговорена многобожачком народу грчком у Атини. „Бог који је створио свет и све што је у њему, који сам даје свима живот и дисање и све, Он је из једнога човека створио сваки народ људски да живи по свему лицу земаљском, и одредио је напред назначена времена и границе њиховог живљења – да траже Бога, не били Га се дотакли и нашли Га, мада није далеко ни од једног од нас; јер Њиме живимо и крећемо се и јесмо, јер смо и род Његов“ (Дап 17,24-29).

Сваки је, дакле, народ „позван“ и „изабран“ народ Божији, јер је створен од Бога и позван у историјско биће и живот да тражи Бога и да му, у своме историјском времену и на своме географском простору, доноси своје плодове. Јер, како је рекао Владимир Соловјев, идеја једног народа није оно што он сам о себи мисли у времену, него оно што Бог мисли о њему у вечности.

Дубокоумност и теолошка подстицајност овог увида јесте пре свега у његовом снажном позиву на озбиљнију контекстуализацију и тематизацију нашег проблема. Јер прецизно смисленим разлучивањем са православног становишта, о једном народу се може и мора говорити као етносу, лаосу или демосу, сходно конкректним стањима његовог историјског бића, то јест сходно његовом конкретном односу према Богу Живом и Истинитом. Оно што наши вајни гласноговорници демократизације не знају, или пак губе из својег духовног вида, јесте да се појмом демос адекватно именује само једно — и то најгоре — стање односа неког народа према Богу. Погледајмо како грчки изрази етнос, лаос и демос у најјезгровитијем значењу исказују стања историјски конректних односа једног народа према Богу:

Етнос означава стање паганства, незнабоштва, непознавања Бога Живог и Истинитог. Много је старозаветних и новозаветних примера који говоре о овом стању, али довољно је погледати само Посланицу Римљанима Апостола Павла, нарочито њену петнаесту главу, у којој се говори о облаговештавању незнабожаца (грч. етни): 11,25; 15, 9.10.11.12.16.27.

Лаос је крштени етнос (Мт 28,19; Лк 24,47), свети народ, освештани етнос (етносагион-1 Пт2,9), народ Божији, литургијска заједница људи са Богом, народ који је свој идентитет утемељио у Цркви. Ево једног еванђелског примера: „А приступивши Исус рече им говорећи: Идите и научите све народе (панта та етни) крстећи их у Име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28, 18-19). А Апостол Петар у својој Првој посланици објашњава хришђанима шта је у ствари лаос као истински народ Божији: „А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ (етнос) свети, народ (лаос) задобијен, да објавите врлине Онога Који вас дозва из таме на чудесну светлост Своју; који некад не бејасте народ (лаос), а сада сте народ (лаос) Божији; који не бејасте помиловани, а сада сте помиловани“ (1, Пт 2,9).

Демос је репаганизован и секуларизован народ Божији, народ који је крштењем упознао Бога али га више не признаје; демос је обезбожен, то јест обесцрковљен и расцрковљен народ, народ који је насилно изведен из Цркве и лишен светотајинске заједнице са Богом. Веома је важно знати да се грчка именица демос у Светом Писму Новог Завета појављује свега четири пута, и то увек у најнегативнијем значењском контексту (Дап 12,22; 17,5; 19,30.33). Демос је бесловесна руља која обожава антихришћанског крволока цара Ирода Агрипу I, ђавоиманог богоборца који је, да би се додворио Јеврејима, прогонио хришћане, затворио Апостола Петра и мачем погубио Светог Апостола Јакова, сина Зеведејевог (Дап 12, 20- 23). Демос је светина коју су Јудејци у Солуну нахушкали против благочестивог хришћанина Јасона, пријатеља Апостола Павла (Дап 17,5). Демос је, такође, неразумна распомамљена руља којом без потешкоћа манипулишу лихварски демагози на челу са ефеским златаром Димитријем који демонском мржњом мрзи Господа Исуса Христа и све хришћане (Дап 19, 23-40).

Небојша М. Крстић, Победити или нестати (одломак из есеја „Православље и демократија“)

Иван Буњин, НИКАДА НЕЋЕТЕ ВАСКРСНУТИ…

Никада нећете васкрснти, устати
Из гњилих својих гробова!
И никада Божји лик угледати
Јер нема устајања робова —
Тамних слугу лажи, злобе, јарости,
Страха, похоте и освете,
Дебелих тела, прљаве старости:

Закопани сте — и лезите!
(21. јун 2016)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, НЕБО ВЕЧЕРЊЕ, ЗАШТО СИ ТАКО ТУЖНО?

Небо вечерње, зашто си тако тужно?
Да л’ што земље жао ми је,
Што кроз маглу плáви бескрајно море нежно
И сунце се у даљини крије?


Небо вечерње, зашто си тако прекрасно?
Зато што је земља далеко,
Што с праштајућом тугом сунце се јасно
На јарболу гаси меко


И вечерњи валови шуме шумом тихим
И песме своје бајукају
Усамљеном срцу и мислима тужним
У безграничном несмирају?

(1897)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, СРП ЈЕ ЛУНИН ПОД ОБЛАКОМ…

Срп је лунин под облаком
Блед, лије ноћна светла,
Над долином утихнулом —
Тамне цркве силуета.

Срп у облак луна крије —
Пливајући гасне он.
И са зв
ȍна посвуд лије
Замирући, снени звȏн.

Срп луне у облацима
С тугом тихо гледа,
И под тужним врбацима
Воду злати светлост бледа.

И у реци, ту у сени
Предјутарње тишине,
Тихо гасне усамљени —
Двојник златне луне.

(1894)

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Иван Буњин, ХОДАЛИ СМО ЗАЈЕДНО…

Ходали смо заједно, но мене
Да погледаш ниси се усудила,
У ветровите мартовске сене,
Наша пуста реч лако се губила.

А са облака белео се мраз
Кроз врт, малене су капи падале,
И сасвим блед је био твој образ,
Као цветови очи плавеле.

Већ полуотворених усана
Склањао сам поглед узалудно,
И још је била пуста и блажена
Земља којом смо ходали заједно.

1917.

Иван Буњин
Препевао: Александар Мирковић

Слободан Антонић, ВРЕМЕ БЕЗВЕРЈА

/…/ Бог је, такође, био присутан у колективном и спонтаном искуству читаве човекове заједнице. То присуство је било онај начин на који је заједница функционисала, начин на који су људи били повезани у друштво. Религија није само регулисала друштво, она је заправо конституисала друштвено биће. Појединац је управо кроз заједницу много јасније и јаче доживљавао Бога: не само кроз богослужење већ и кроз живот целог друштва и путем његовог односа спрам Творца…

Међутим, са материјалним напретком у друштвима Запада, оствареним нарочито у другој половини 20. века, започела су два процеса која су поткопала дотадашње хришћанске заједнице. На једној страни, одсуство глади, продужење дужине живота и благостања за већи део становништва, довели су до хипертрофије индивидуалног и групног самопоуздања, које је сада постало колективна ароганција, инфантилно самољубље и осионост. Такође, дошло је до потискивања културе скромности, свести о крхкости и пролазности добра, као и осећаја захвалности за блага која су нам (често и без наше заслуге) дата на уживање. Са друге пак стране, дошло је и до хипертрофије атомизованог индивидуалзима и доминације морала који почива на хладној прорачунатости и на свесној нехуманости („компетитивност“, тржишна утакмица, борба за преживљавање итд.), при чему је заједништво као морална вредност потиснута на саму маргину друштвене хијерархије добра.

/…/ Тако је у САД дошло до парадоксалне инверзије некадашњег приватног и јавног. Сексуалност, које је била првенствено ствар приватности, постала је јавна ствар — изграђено је право појединца (укључив и моралну подршку околине) да јавно обзнањује који тип сексуалне праксе упражњава, право да формира јавни идентитет управо на основу своје сексуалне праксе, право да јавно манифестује такву врсту идентитета, право да захтева да се о том идентитету инфромишу деца у јавним школама итд. Насупрот томе, религија, која је некада била јавна ствар, гурнута је у апсолутну приватност, избачена је из јавног простора, протерана из установа и школа, па се чак сматра и неприличним (са становишта јавног морала), да појединац истиче свој верски идентитет, укључив и саму побожност.

/…/ Нормативни естаблишмент, идући за својим уским интересом започео је са нормализацијом социјалие патологије, и са наметањем императива о „лажном греху и стиду чиме је код дела становништва успешно уклањан прави осећај за грех и стид. Масовна култура је претворена у стални позив да се грех чини, чак у непрекидну заповест на грех, у заповест на преступ, а ништа боље прилике нису успостављене ни у високој култури. Јавни, а посебно културни живот друштава Запада некада нам се чини чак као непрестано колективно ругање, понижавање и срамоћење не само традиционалних вредности већ и сваког оног ко одбије да изврши те нове, застрашујућe заповести („модерни мушкарац или жена немају чега да се стиде“ ), а „уметнички живот елите“ добија изглед бестидног кола безбожника и ругача сваке врсте, које обиграва око оних преосталих јавних личности или заједница који су наставили да се још држе хришћанских вредности.

Но сада се поставља питање како се yопште и може бити хришћанин у свету/друштву у коме се готово све врсте греха нормализују (Напомена: На пример, од професора се тражи да предаје студентима или ђацима о хомосексуалности као „нормалном варијетету људске сексуалности“, те да афирмише «истополни брак“ као нешто што је једнако вредно правом браку мушкарца и жене, итд. Видети моју књигу Моћ и сексуалност, исто, стр. 147-184), у коме порок све више постаје друштвена норма, готово ствар пристојности, и то не само улазница за естаблишмент већ и предуслов пуког „социјалног прихватања“? За хришћане, то више није само традиционално питање како водити побожни живот и како се спасити већ и како свакодневно функционисати у непријатељском окружењу: како се, рецимо, придржавати поста у заједници у којој се свакодневно слави и намеће свака врста телесног разврата, укључив и облапорност у јелу и пићу; како се уздржавати од рада, не само недељом већ и о великим празницима, у свету у коме готово сви наши претпостављени то од нас захтевају, или у коме то очекују наши клијенти, наше комшије, па и наши пријатељи; како својој деци омогућити хришћанску социјализацију у окружењу антихришћанског школства и масовне културе; како се изборити за очување аутентичне хришһанске културе- од система вредности (укључив морал и традицију), до елементарног права на вршење хришћанских обреда у јавности?

Ма колико такав поглед изгледао песимистичан, можда заиста главно питање за хришћанина у друштвима Запада и jесте: како хришћанска мањина може да живи и духовно опстане у непријатеьском окружењу? Чак и у друштвима која се нису сасвим интегрисала у структуре Запада (попут Србије), није далеко дан када ће хришћани и даље бити само номинална већина, али суштинска мањина. Али, није ли спасење и заједничко дело, не само индивидуално (на чему толико инсистирају поједине протестантске деноминације)?/Напомена: Вебер указује да је реформација довела до раскида с идејом колективног спасавања душе, односно до напуштање идеје религиозног братства живота и литургије (Mакс Вебер, Прошестантска етика и дух капитализма [превод с немачког Ника Милићевић], Београд: Филип Вишьић“, 2013, стр. 218 и даље)/ Ако је било тешко спасити се у етносу — паганском, безбожном народу, те су, онда, Апостоли и радили да се он облаговести у лаос, дакле у крштени (освештани) етнос, народ Божији, свети народ шта — сад чинити када смо сведоци наопаког светскоисторијског кретања, односно процеса репаганизације и дехристијанизације лаоса у демосдакле у обезбожени и обесцрковљени народ?

Било је и раније времена раста безверја, али никада се није десило да друштва која су вековима била хришћанска, захвати толико раширено безверје, незаинтересованости малодушност да она готово потпуно изгубе свој карактер хришћанске заједнице. Ако је претварање лаоса у демос, у суштинском смислу, светскоисторијски новум, онда је неопходно трагати и за новим средствима очувања хришћанске културе и хришћaнског живота. Вероватно да је погрешно пасторално уверење да ћe cе и у Србији, Русији и другим посткомунистичким земљама моћи jош дуго наставити рехристијанизација по моделу: изградити што више нових цркви, обухватити што више деце веронауком, обновити изворне елементе богослужења, итд. У околностима светске доминације масовне културе и система вредности САД-ЕУ, односно западне нормативне хегемоније, такво пасторално решење свакако да је недовољно (а у појединим својим деловима вероватно и погрешно). Такође, руски модел који подразумева свесну, од стране државе вођену, изградњу хришћанске (контра) цивилизације“, као особеног државног, културног и религијског пројекта није примењив, рецимо, и на Србију, која има слабу (малу и периферијску) државу и компрадорску (полуколонијалну) власт, Ако је, у догледно време, немогуће променити карактер власти и укључити Србију у руски пројекат хрићанске цивилизације, можда је потребно трагати за мање офанзивним и (дословце) конзервативнијим решевима. Рецимо, можда је спас у изградњи и јачану хришћанског поддруштва, мреже институција која би омогућила нормалан хришћански живот и елементарну хришћанску социјализацију. Та мрежа би, у једном све непријатељскијем окружењу, могла укључивати хиршћанска обданишта, хришћанске школе, гимназије и универзитете, хришћанске болнице, хришћанске медије, хришћанска добротворна (милосрдна) друштва, хришћанске пословнеи потрошачке задруге, хришћанске банке…

Наравно да и овакво решење има својих мана — једна од главних је опасност од самогетоизације. Али, у смутним временима, утврђивање на положајима који се могу бранити можда је најбоља стратегија опстанка, као што је вероватно и најважнија претпоставка сваке будуће офанзиве за поновно задобијање земљишта које се морало напустити.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, (стр. 11, 24-27) CATENA MUNDI, Београд, 2020.

Милосав Тешић, ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА: ДУД СВЕТОГА САВЕ

Дуд црквењак, а и црква, молитве је и појања
у ластаре уљуљкало.
Шум печалан, тихожалка: била звезда врх орања,
био ветар – свилу ткао.

Зрело сунце метохијско по васцелом греје крају.
(Изгрејао Христос с фреске.)
А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају
као сузе калуђерске.

Молитвени Дуд шумори (шумор чују жалне врбе):
да купачи са Бистрице
не наврате, не наврате; дрвосеци, листотрге
да не хрупе са литице.

Бежи биљко, у трн-гору! (Пропух жмарци из Ругова
по Дудовом лишћу бају.)
Може ћукац у свирајку да ћурликне, могу сова
и секира да залају.

Ушушкај се, Дуде брате, у заборав месечине,
у Божије невидело.
Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине
буничице што је јело.

Милосав Тешић, НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ, Просвета, Београд, 2002.