Слободан Антонић, ВРЕМЕ БЕЗВЕРЈА

/…/ Бог је, такође, био присутан у колективном и спонтаном искуству читаве човекове заједнице. То присуство је било онај начин на који је заједница функционисала, начин на који су људи били повезани у друштво. Религија није само регулисала друштво, она је заправо конституисала друштвено биће. Појединац је управо кроз заједницу много јасније и јаче доживљавао Бога: не само кроз богослужење већ и кроз живот целог друштва и путем његовог односа спрам Творца…

Међутим, са материјалним напретком у друштвима Запада, оствареним нарочито у другој половини 20. века, започела су два процеса која су поткопала дотадашње хришћанске заједнице. На једној страни, одсуство глади, продужење дужине живота и благостања за већи део становништва, довели су до хипертрофије индивидуалног и групног самопоуздања, које је сада постало колективна ароганција, инфантилно самољубље и осионост. Такође, дошло је до потискивања културе скромности, свести о крхкости и пролазности добра, као и осећаја захвалности за блага која су нам (често и без наше заслуге) дата на уживање. Са друге пак стране, дошло је и до хипертрофије атомизованог индивидуалзима и доминације морала који почива на хладној прорачунатости и на свесној нехуманости („компетитивност“, тржишна утакмица, борба за преживљавање итд.), при чему је заједништво као морална вредност потиснута на саму маргину друштвене хијерархије добра.

/…/ Тако је у САД дошло до парадоксалне инверзије некадашњег приватног и јавног. Сексуалност, које је била првенствено ствар приватности, постала је јавна ствар — изграђено је право појединца (укључив и моралну подршку околине) да јавно обзнањује који тип сексуалне праксе упражњава, право да формира јавни идентитет управо на основу своје сексуалне праксе, право да јавно манифестује такву врсту идентитета, право да захтева да се о том идентитету инфромишу деца у јавним школама итд. Насупрот томе, религија, која је некада била јавна ствар, гурнута је у апсолутну приватност, избачена је из јавног простора, протерана из установа и школа, па се чак сматра и неприличним (са становишта јавног морала), да појединац истиче свој верски идентитет, укључив и саму побожност.

/…/ Нормативни естаблишмент, идући за својим уским интересом започео је са нормализацијом социјалие патологије, и са наметањем императива о „лажном греху и стиду чиме је код дела становништва успешно уклањан прави осећај за грех и стид. Масовна култура је претворена у стални позив да се грех чини, чак у непрекидну заповест на грех, у заповест на преступ, а ништа боље прилике нису успостављене ни у високој култури. Јавни, а посебно културни живот друштава Запада некада нам се чини чак као непрестано колективно ругање, понижавање и срамоћење не само традиционалних вредности већ и сваког оног ко одбије да изврши те нове, застрашујућe заповести („модерни мушкарац или жена немају чега да се стиде“ ), а „уметнички живот елите“ добија изглед бестидног кола безбожника и ругача сваке врсте, које обиграва око оних преосталих јавних личности или заједница који су наставили да се још држе хришћанских вредности.

Но сада се поставља питање како се yопште и може бити хришћанин у свету/друштву у коме се готово све врсте греха нормализују (Напомена: На пример, од професора се тражи да предаје студентима или ђацима о хомосексуалности као „нормалном варијетету људске сексуалности“, те да афирмише «истополни брак“ као нешто што је једнако вредно правом браку мушкарца и жене, итд. Видети моју књигу Моћ и сексуалност, исто, стр. 147-184), у коме порок све више постаје друштвена норма, готово ствар пристојности, и то не само улазница за естаблишмент већ и предуслов пуког „социјалног прихватања“? За хришћане, то више није само традиционално питање како водити побожни живот и како се спасити већ и како свакодневно функционисати у непријатељском окружењу: како се, рецимо, придржавати поста у заједници у којој се свакодневно слави и намеће свака врста телесног разврата, укључив и облапорност у јелу и пићу; како се уздржавати од рада, не само недељом већ и о великим празницима, у свету у коме готово сви наши претпостављени то од нас захтевају, или у коме то очекују наши клијенти, наше комшије, па и наши пријатељи; како својој деци омогућити хришћанску социјализацију у окружењу антихришћанског школства и масовне културе; како се изборити за очување аутентичне хришһанске културе- од система вредности (укључив морал и традицију), до елементарног права на вршење хришћанских обреда у јавности?

Ма колико такав поглед изгледао песимистичан, можда заиста главно питање за хришћанина у друштвима Запада и jесте: како хришћанска мањина може да живи и духовно опстане у непријатеьском окружењу? Чак и у друштвима која се нису сасвим интегрисала у структуре Запада (попут Србије), није далеко дан када ће хришћани и даље бити само номинална већина, али суштинска мањина. Али, није ли спасење и заједничко дело, не само индивидуално (на чему толико инсистирају поједине протестантске деноминације)?/Напомена: Вебер указује да је реформација довела до раскида с идејом колективног спасавања душе, односно до напуштање идеје религиозног братства живота и литургије (Mакс Вебер, Прошестантска етика и дух капитализма [превод с немачког Ника Милићевић], Београд: Филип Вишьић“, 2013, стр. 218 и даље)/ Ако је било тешко спасити се у етносу — паганском, безбожном народу, те су, онда, Апостоли и радили да се он облаговести у лаос, дакле у крштени (освештани) етнос, народ Божији, свети народ шта — сад чинити када смо сведоци наопаког светскоисторијског кретања, односно процеса репаганизације и дехристијанизације лаоса у демосдакле у обезбожени и обесцрковљени народ?

Било је и раније времена раста безверја, али никада се није десило да друштва која су вековима била хришћанска, захвати толико раширено безверје, незаинтересованости малодушност да она готово потпуно изгубе свој карактер хришћанске заједнице. Ако је претварање лаоса у демос, у суштинском смислу, светскоисторијски новум, онда је неопходно трагати и за новим средствима очувања хришћанске културе и хришћaнског живота. Вероватно да је погрешно пасторално уверење да ћe cе и у Србији, Русији и другим посткомунистичким земљама моћи jош дуго наставити рехристијанизација по моделу: изградити што више нових цркви, обухватити што више деце веронауком, обновити изворне елементе богослужења, итд. У околностима светске доминације масовне културе и система вредности САД-ЕУ, односно западне нормативне хегемоније, такво пасторално решење свакако да је недовољно (а у појединим својим деловима вероватно и погрешно). Такође, руски модел који подразумева свесну, од стране државе вођену, изградњу хришћанске (контра) цивилизације“, као особеног државног, културног и религијског пројекта није примењив, рецимо, и на Србију, која има слабу (малу и периферијску) државу и компрадорску (полуколонијалну) власт, Ако је, у догледно време, немогуће променити карактер власти и укључити Србију у руски пројекат хрићанске цивилизације, можда је потребно трагати за мање офанзивним и (дословце) конзервативнијим решевима. Рецимо, можда је спас у изградњи и јачану хришћанског поддруштва, мреже институција која би омогућила нормалан хришћански живот и елементарну хришћанску социјализацију. Та мрежа би, у једном све непријатељскијем окружењу, могла укључивати хиршћанска обданишта, хришћанске школе, гимназије и универзитете, хришћанске болнице, хришћанске медије, хришћанска добротворна (милосрдна) друштва, хришћанске пословнеи потрошачке задруге, хришћанске банке…

Наравно да и овакво решење има својих мана — једна од главних је опасност од самогетоизације. Али, у смутним временима, утврђивање на положајима који се могу бранити можда је најбоља стратегија опстанка, као што је вероватно и најважнија претпоставка сваке будуће офанзиве за поновно задобијање земљишта које се морало напустити.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, (стр. 11, 24-27) CATENA MUNDI, Београд, 2020.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s