Павле Флоренски, О ЉУБОМОРИ

(…) Дакле, шта је љубомора?

У уобичајеној, колоквијалној употреби љубомора се схвата као порок или, у мањој мери, као неоспорни морални недостатак, нешто срамно и достојно једино подсмеха. У основи љубоморе интелектуалци обично запажају и гордост, и таштину, и самољубље, и сумњичавост, и неповерење, и бојажљивост, речју, шта год пожеле, само не било какву моралну предност. Овако схватање љубоморе је посебно карактеристично за онај век који је понајвише био револуционарно-рационалистички, за ХVIII век; и љубомора се осуђује посебно на оном месту где је просветитељска рационалност најнетрпељивије владала, у Паризу.

„Гордост и таштина чине људе љубоморнима исто онолико, колико и љубав“ — рекао је Боас. — „Љубав љубоморних личи на мржњу“ — сведочи Молијер. — „Љубомора потиче више од таштине него од љубави“ — признаје Мадам де Стал. — У љубомори често има више самољубља него љубави“ — упозорава Ла Рошфуко.  „Груба љубомора, то је неповерење према предмету љубави; фина љубомора, то је неповерење према самом себи“ — размишља неко. „Најљубоморнији од свих љубавника су они који воле славу“ — анализира Трибле. „Љубоморни, то је дете које се плаши чудовишта које у тами ствара његова фантазија“ — мисли Боас. — „Љубоморни проводи живот у проналажењу тајне чије откривање разара његову срећу“ — примећује Оксенштирн. Ту мисао у игру речи заодевају Шлајермахер или Гилипарцер: „ Die Eifursuscht mit Eifer sucht, was Leiden schafft“, тј.  „љубомора љубоморно тражи оно што доноси патњу“ или: „шта је страст“, јер се у изговору чује „Leidenschaft“; каламбур који се приближно може превести као „љубомора љубоморно тражи шта је страст“. — „Од душевних патњи љубомора је она коју храни највећи број ствари а лечи најмањи“ — дефинише Ноел. „Љубомора гаси љубав исто као што пепео гаси ватру“, пише краљица Наварска, „Јака страсти превазилазе љубомору“ — читамо код Ла Рошфукоа. 

Ово помало неодређено, свакодневно схватање љубоморе, добило је коначан и психолошки-мотивисан облик у филигранској дефиницији љубоморе коју је дао Барух де Спиноза. Љубав пуна мржње према вољеном предмету и мржња према другоме, који ужива у љубави онога првога, јесте — по Спинози — љубомора. Спиноза ту изузетно успешно користи слику мешања две течности, када се оне, продирући једна у другу, колебају и замућују — што се означава термином fluctuatio. Тако је и код љубоморе: љубав и мржња, мешајући се, стварају fluctuatio, „колебање“ душе, услед чега се свест мути и постаје непрозирна.

Љубомора је, по Спинози, управо такво „колебање душе“, проистекло истовремено из љубави и мржње, и праћено идејом другога, коме се завиди. … Ево каквим судовима Спиноза долази до те своје класичне дефиниције љубоморе:

Љубав, каже он, тежи узајамности и, при том, потпуној узајамности. Свако ускраћивање и сваки недостатак, који ми осећамо у томе односу, доживљавамо као само-ускраћивање, тј. наноси нам највећу бол. Најсавршенија узајамна љубав јесте љубав која највише испуњава; ми желимо да је потпуно поседујемо, она је наша највиша срећа, коју ни са ким не желимо да делимо и никоме не желимо да препустимо. Ако вољено биће воли било кога другог више него нас, ми смо онда бескрајно несрећни. Узрок наше несреће јесте предмет наше мржње; према томе, ми ћемо мрзети онога кога волимо јер нас он лишава своје узајамности, и завидећемо ономе ко користи ту узајамност. Тако настаје љубав која истовремено мрзи и завиди — љубомора. Та страст је посебно јака ако је нашу срећу освојио други; и, што је јача била срећа, то ће интензивније планути љубомора, јер ће она, ако је не укроти некаква друга сила, помрачити читаву нашу душу: мржња према вољеном предмету утолико је већа што је раније била љубав.
………………………………………………………
Према свакодневном схватању, љубомора је штетан и наказан паразит љубави; узроци љубоморе су туђи суштини љубави и зато се љубомора обично проглашава за непожељну у љубави. Спиноза запажа тешњу везу између љубави и љубоморе; за њега, љубомора није случајни сапутник љубави, него верна сена, која се на екрану духовног живота појављује сваки пут када је љубав изложена превари вољеног; или, прецизније, љубомора је, према Спинози, нужни еквивалент љубави који настаје када однос крене на горе. Љубав не нестаје него се преображава у љубомору. Али, свеједно, и ту, на основу спинозијанске анализе, љубав је — уз апсолутну узајаност — замислива без љубомре тако да љубомора — иако је психолошки нужна у одређеним условима — добија у Спинозиним очима негативну оцену, као animi fluctutatio — као помрачење свести, као неукротива страст. Љубомора у љубави, за Спинозу, није љубав; и зато — као различита од љубави, као не-љубав, иако се с љубављу налази у узрочном односу, у односу еквиваленције остаје уз опште прихваћено схватање љубоморе. А зашто се то догодило?

Да би се одговорило на постављено питање, присетимо се беживотног и предметног карактера читаве Спинозине философије. Пошто не поседује категорије личности, Спиноза не може да разликује љубав према личности и жудњу према ствари, меша љубав и жудњу или, прецизније речено, замењује прву оном последњом. Свуда код њега читамо res amata — што се мора превести као „ствар жудње“, јер ствар никада не може бити вољена; да, „res amata“ — али нигде нема ни говора о вољеној особи, о особи на коју се једино и може односити епитет „вољена“. Истина, у модерном друштву се често може чути нешто попут „вољена (омиљена) храна“, „волим цигарете“, „заволео сам карте“, и сл., али је сваком нормалном човеку јасно да је то или деформација и помрачење свести, или, пак, насиље над језиком „Храну“, „цигаре“, „карте“, итд. није могуће волети, већ се те ствари могу само желети. Али корелат жудње је мржња са завишћу; управо зато код Спинозе, у полазном појму љубави, такав нагласак добија тај неприлични моменат мржње са завишћу. Па ипак, као што љубав није жудња, исто тако ни мржња са завишћу није љубомора, иако се она  заиста односи према ономе што Спиноза подразумева под љубомором као права љубав према жудњи. Да би се љубомора разумела у њеној правој природи, треба је још тешње повезати с љубављу, увести је у само срце љубави и, нагласивши личну природу љубави, открити да љубомора јесте сама љубав, али у свом „друго-бићу“; треба да покажемо да је љубомора нужан услов и обавезан аспект љубави, али окренут према тузи, тако да би онај ко жели да уништи љубомору уништио и љубав. На потпуно исти начин, у жудњи увек постоји мржња са завишћу.

Да би се то показало, пре свега треба с љубоморе скинути моменат осуде која је притиска. Љубомора се тако често бркала с одређеним необавезним облицима њеног манифестовања да су саме речи: „љубомора“, „бити љубоморан“, „љубоморни“, а да се и не говори о „љубоморној особи“, постале речи осуде.

Па ипак, видети у сумњичавости, ситном самољубљу, неповерењу, злурадости, пакости, мржњи са завишћу и сл. суштину љубоморе, исто је тако погрешно као и сматрати недавање слободе, необјективност, неправедност и сл. за суштину љубави, или видети у хладноћи, тврдоћи срца, његовој суровости и немилосрдности, суштину праведности. Сумњичавост, мржња уз завист, итд. — све су то лоше, необавезне егоистичке манифестације љубоморе које настају мешањем љубави са жудњом. Међутим, два низа историјских чињеница упућују на непостојање неприличности, па чак не само на непостојање неприличности, него директно на пожељност, обавезност љубоморе. У ствари, прво, народ са најјаснијом савешћу о Богу, изабрани јеврејски народ, који је тачније него било који други знао и разумео љубав Божију, упорно, непрекидно, без колебања понавља о љубомори божијој. Читава Библије је испуњна и прожета љубомором Божијом и немогуће је не узети то у обзир. А потом, као друго, народ најчистије људскости, генијални јелински народ који је боље од свих других познавао и разумевао људску љубав у свим њеним облицима, свеједно особину љубоморе има у свему као основну особину, као најкарактеристичнију и неодвојиву од њега. Фридрих Ниче у својим успутним „размишљањима“ — „Ми филозофи“, међу три  „одабране тачке из старине“ назначава за развијање „Оплемењивање љубоморе, Грци су најљубоморнији народ“. И с тим се, поново, морамо сложити. Ако нам и најочигледнија генијалност и најчистија вера објављују љубомору као силу која је позитивна и нужна у сушаству љубави, како људске тако и божанске, онда, дакле, она и јесте таква и, према томе, она уопште није оно што су споредне страсти које је прате.

Па шта је, у том случају, сама љубомора? Она је један од момената љубави, основа љубави, фон љубави, исконска тама коју обасјава зрак љубави. Љубав је слободан избор из мноштва особа, Ја, чином унутарњег само-одређење, бира једну и с њом — једном из мноштва — успоставља однос као с једином, духовно се стапајући с њом. Њу — обичну — Ја жели да посматра као необичну; њу — сиву — као блиставу; њу — свакодневну — као светковину. Она се налази у гомили, али Ја је позива и са трга је води у припремљену одају свога срца. Ја слика њену слику на основи обрађеној златом. И то је оправдано, јер та слика није карикатруа, какву људи сликају у највећем броју случајева; то чак није ни портрет — какав сликају мудри. То је лик лика Божијег — икона. Ја, нарушавајући „исправност“ закона идентитет, метафизичким чином само-одређивања — не разумом — читавим својим бићем одлучује да у одабраној — једној од многих — личности види ону изузетну, која се издваја из низа осталих; једном речју, постаје у односу према одабраној такав да та личност за њега постаје Ти. Пријатељство је, понављам, искуључиво, као што је искључива и брачна љубав. Много“ је знак несавршенства објеката љубави као таквог, знак недовршености Ти као Ти. И полигамија и пријатељство са многима, лажни су по самој својој идеји и неминовно морају или да пређу у нешто лично — прва у моногамију, а друго у пријатељство са једним — или да се уопште расточе и пропадну.Немогуће је — каже Аристотел — бити пријатељ многима, ако се мисли на савршено пријатељство, баш као што је немогуће истовремено бити заљубљен у многе. Такво пријатељство изгледа као савршенство и, као такво, може бити упућено само на једног човека.“

Али, ако се чак овде каже да таквих вољених Ти има „много“, ипак је, свеједно, према свакоме у љубави однос као према једином. Свака љубав, у својој суштини, има одабирајућу силу, силу која бира, постоји dilectio и зато и зато је вољени увек изабрани, одабрани, једини. Управо се у томе и састоји лична природа љубави,  без које бисмо имали посла с предметном  жудњом и с индиферентношћу код замене жељене ствари неком другом ствари која је првој једнака. Захтев за нумеричким идентитетом вољене особе, макар и уз недостатак генерчког, спољашњег, тј. верност особи и поред њене промене — карактерише љубав и, истовремено, њено нарушавање закона идентитета; док је захтев за генеричким, спољашњим идентитетом предмета жудње — уз индиферентност према нумеричком идентитету, чак и уз његово несхватање, и зато — испуњавање закона идентитета — карактеристичан за жудњу. Свест о јединствености — то је услов љубави, чак и у њеном најнесавршенијим манифестацијама; и не само то, чак је и за илузију љубави потребна ако не јединственост, онда макар илузија јединствености, непоновљивости, изузетности — иако он, заљубљени, замишља да је вољено биће једино, замишља исто онако неоправдано као што свака прва љубав увек замишља себе једином у свету и историји, као што погрешно сматра себе јединим сваки од „једино легитимних“ наследника и тумача Канта, и то онако лажно као што, коначно, за себе тврди да је једини Штирнеров „Једини“. Иначе — апсолутно је немогућа чак и илузија љубави и у односима ће постојати само себичност, подлост и смрт. Сама мисао о замени једне особе другом, која се ослања на признање омиусије, тј. стварствености, јесте грешна мисао која води у смрт.

Непојмљивим чином избора личност је учињена јединственом, позвана је ка узвишеном, ка царском здању. Она се сложила с тим избором. Она је рекал „Да“ и ставила на себе круну узвишености. И шта сада жели Ја? Само једно: оно што је пожелело, своју љубав. Ја потврђује чин своје љубави као по вредности вечан и захтева, дакле, његову трајност, његову бесконачност. Ова унутрашња потврда се изражава као страст или ревност да се у времену оваплоти свој вечни чин избора вољеног Ти. Ја жели да му Ти не смета у његовој љубави, тј. да оно у односу према њему заиста буде Ти. Нека се вољено Ти понаша као једино; нека не силази са свог пиједестала посебности, издвојености, изабраништва. Није важно ако одабрано Ти буде најобичније у гомили и за гомилу. Али за Ја, за онога који бира оно мора бити управо Ти, и и ништа осим Ти: иначе је немогућа сама љубав, иначе у времену не може бити оваплоћен сам чин избора. Иначе, „време“ љубави неће бити „покретна слика вечности“, избора. Ти се, у односу према Ја, мора и понашати као Ти, а не као један од многих, мора бити с царском круном, а не у ноћној капици. Свест о нужности овога, од Ти, ради саме могућности љубави, повлачи за собом жељу да се оствари то изабраништво, а, потом, да се потврди и сачува. Све то заједно и биће љубомора. 

А ако Ти не пожели то? Ако оно упорно нарушава свој чин и високи положај који је слободно прихватило? Ако оно, пошто каже „Да“ на предлог нове суштине – Ти – ако оно из лакомислености, или тврдоглавости, или из недостатка искрености у прихватању узвишеног усуда, својим животом показује да за њега Ја – није Ја? Ако желећи да буде Ти, оно неће да прихвата Ја као Ја? Тада Ја не може и не треба да остане без реакције. Та реакција је манифестација љубоморе – љубоморе због своје љубави, тј. бриге за чистоту, за изворност, коначно, за очување своје љубави. Захтевање тога од Ти у име саме могућности љубави има за последицу жељу да се оствари то изабраништво, да се ојача и заштити. Све ће то, заједно – понављам – бити љубомора. Нешто од овога. Или Ти мора да призна ову реакцију на себе, ову борбу за љубав, ову љубомору и да се промени, или, пак, оно мора да се одрекне свога звања, да сматра себе само обичним, да се врати с престола у сиву гомилу, са светковине у свакодневницу. За Ја је немогуће да не воли и не буде љубоморно кад Ти фактички престаје да буде Ти, тј. немогуће је да се не труди да од њега поново начини Ти. Зато, ако њему не признају права и дужности љубоморе, онда му не остаје ништа него да збаци Ти с његовог престола. Ја мора да заборави на Ти, да престане да га воли, јер је само тим путем могуће спасти Ти од захтева за узвраћеном љубави. Али Ти је урасло у Ја, постало његов део. Прекинути љубав, то значи остати без дела себе. Заборавити, то значи одсећи од себе део живог тела. То се и дешава, када се, поштујући туђу слободу, љубав мора истргнути из груди заједно са самим срцем.

Љубав је безгранична; она није ограничена ни местом ни временом, она је универзална. Али ова универзалност љубави не само да не искључује, него чак претпоставља издвојеност, одвојеност, изолацију. Јер љубав има у свом темељу светињу душе и могућа је само утолико, уколико постоји та светиња. Сачувати бисер душе значи сачувати саму љубав; не старати се о својој светињи значи не старати се о љубави. Љубав није само универзална , него је и упосебљена, није сам безгранична, неко је у уконачена. Говор, који је о овоме одржао Господ, данас се не прихвата и сматра се оштрим и суровим; али, што је најзначајније, у „мајци свих књига“ – у Јеванђељу – он се налази непосредно после приче о неосуђивању ближњега и алегорије о брвну и труну у оку. „Лицемерје! извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега“ (Мт. 7,6). И антитетички се среће с том мишљу, као да усмерава оштрицу против њене оштрице: „Не дајте светиње псима; нити мећите бисера својега пред свиње, да га не погазе ногама својим и вративши се не растргну вас“ (Мт. 7,6). Како објашњава овај став, преподобни Ссерафим Саровски нас поучава: „Што је најбоље у срцу, то без потребе не треба да показујемо, не откривај свима тајне свога срца“.

Дакле, с једне стране – „не осуђуј“, али, с друге – „сматрај псима и свињама“ оне који нису достојни да им откриваш тајне срца. Откривај их само некима, изабранима, који су одвојени од крда свињског. То је антиномија, и та антиномија је приближно једна антиномији љубав – љубомора. 

Павле Флоренски, СТРУБ И ТВРЂАВА ИСТИНЕ, (одломак, стр. 331-338), Логос, Београд, 1997.

Превели: Људимла Јоксимовић и Небојша Ковачевић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s