Павле Флоренски, ЈЕСЕН… ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ УМИРУ ДРАГИ ЉУДИ…

Изашао сам на ивицу шуме.

Један за другим, један за другим падали су листови. Као умирући лептири лагано су кружили ваздухом слећући на земљу. На полеглој трави ветар се играо „прозрачним сенкама“ грана. Како је лепо, радосно и тужно! О, мој далеки, мој тихи Брате! У теби је – пролеће, а у мени – јесен, вечита јесен. Као да се цела душа шири у слаткој малаксалости док гледа лепршаве листове и удише „мирис увелих јасика“.

Као да се душа проналази гледајући ову смрт, – предосећајући, у дрхтају, васкрсење. Гледајући смрт! Јер, она ме окружује. И сада не говорим о својим мислима, нити о смрти уопште, већ о смрти мени драгих. Колико, колико сам их изгубио последњих година. Један за другим, један за другим, као пожутели листови, умирали су драги људи. У њима сам додирнуо своју душу, у њима је, у магновењима, блистало Небо. Осим добра од њих ништа друго нисам имао. Али моја савест се комеша: „А шта си ти учинио за њих?“ Ето, нема их, између њих и мене легао је бездан.

Један за другим, један за другим, као јесење лишће које кружи над провалијом у магли, они са којима се моје срце заувек стопило, падају – бесповратно, и више никада нећу моћи да обгрлим њихове ноге. Не могу више сузе да облију моје лице, да молим за опроштај, – да молим за опроштај пред целим светом.

Опет и опет, с неизбрисивом јасношћу помаљају се у свести сви греси, све „ситне“ нискости. Све дубље, као огњеним словима, уписују се у душу те „ситне“ непажње, себичност, хладноћа, и мало по мало сакате душу. Никада ничег отворено лошег. Никада ничег очигледног, опипљиво грешног. Но, увек (увек Господе!) по нека ситнице. Од ситница – гомила. И када се осврнеш уназад, осим блата не видиш ништа. Ничег доброг… О, Господе!

Јесење лишће непрестано пада; један за другим листови описују кругове над земљом. Тихо светлуца неугасиво кандило, и један за другим умиру ближњи. „Знам да ће васкрснути у недељу, последњег дана“. Па ипак, са неком смиреном патњом, понављам пред нашим крстом, који си ти направио од обичног штапа, који је освештао наш добри Старац: „Господе! да си био овде не би умро брат мој“.

Све кружи, све клизи у мртви бездан. Само Један остаје, само је у Њему непромењивост, живот и спокој. „Ка Њему тече поток догађаја, као периферја ка центру, у Њему се сусрећу све зраке круга времена“. Не говорим то ја из свог оскудног искуства, не, тако сведочи човек који је целог себе утопио у стихију Једног Центра, еп. Теофан Затворник.

И насупрот, ван тог Јединог Центра „једино је поуздано – да нема ничег поузданог и ничег – несрећнијег или надменијег од човека; – solum certum nihil esse certi et homine nihil miserius aut superbius», сведочи један од најблагороднијих пагана, који се потпуно предао задовољењу своје безграничне радозналости – Плиније Старији. Да, у животу се све колеба, мењају се облици опсене. А из дубине душе се подиже неподношљива потреба за ослањањем на „Стуб и тврђаву Истине“, на στῦλος καὶ ἐδραίωμα τῆς ἀληθείας (1Тим.3:15) τῆς ἀληθείας, а не просто ἀληθείας, – не на једну од истина, не на делимичне и раздробљене људске истине, колебљиве, које се распрше као прах који са врха планине гони дах ветра, већ Истину све-целу и веко-вечну, – Истину једну и Божанску, светлу-пресветлу Истину, – Оне „Правде“, која је, по речима древног поете „сунце свету“.

(ПИСМО ПРВО: ДВА СВЕТА, одломак)

Павел Александрович Флоренский «Столп и утверждение истины»
Превео: Александар Мирковић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s