Слободан Антонић, КУЛТУРНИ РАТ КАО РАТ ЗА ИДЕНТИТЕТ

Појам културног рата може бити уклопљен и у појмовље културног обрасца и/или обрасца културе (Антонић, 2013б: 446). Појам културног обрасца је код нас увео Слободан Јовановић (1957; прештампано у Јовановић, 1991), али га је Бојан Јовановић (2008: 59–63), подстакнут књигом Рут Бенедикт Обрасци културе (Ruth Benedict, Patterns of Culture; 1934; срп. изд. 1976), утаначио тако да је направио разлику између: обрасца културе – доминантног система вредности (духовних и материјалних) који одређује понашање у некој заједници; и културног обрасца – пројекта система вредности, првенствено у области културе, који се примењује и развија кроз културну политику. Ово разликовање, поједностављено речено, између актуелног вредносног система друштва и културне политике (екслицитне или имплицитне) коју воде делови елите, прихватају данас и неки други аутори (Илић, 2014).

Уколико, дакле, имамо сукобљавање више културних образаца, односно фракција елите које стоје иза њих; или уколико имамо велику разлику између доминантног културног обрасца и обрасца културе, што такође мора водити конфликту доминантне фракције елите с остатком друштва – онда је на делу културни рат. Пошто сам о прво случају већ писао (Антонић, 2013б; 2008), сада бих се нешто више усредсредио на други облик рата у култури.

У томе ће ми помоћи Кара-Мурза и његова књига Демонтажа народа. Ту он износи три важне и, по мом мишљењу, тачне поставке.

Прва поставка је да конкретни народи нису природни (спонтано изникли) ентитети, већ да су их створили (произвели, конструисали) конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Такође, као што су народи створени, они могу бити и разграђени (деконструисани, демонтирани), а то такође раде конкретни људи – политичари, војници, трговци или духовници (интелектуалци). Историја се, заправо, и састоји из непрестаних стварања и разградњи народа, из обликовања, млевења и поновног формирања народа – некада под истим, а некад под нови именом.

Друга главна Кара-Мурзина поставка јесте да се сам појам народ суштински односи првенствено на носећу структуру неког друштва. Народ чине одређени људи, повезани идејама и интересима, али не нужно и сви људи, нити све идеје (или интереси) које постоје на територији неке земље. Рецимо, у Пољској 18. века народ су чинили само племић и интелигенција – они су били повезани „пољском идејом” и сталешким интересима, и управљали остатком друштва. У СССР пак појам народа је био шири, и обухватао је раднике, сељаке и службеник (укључив и интелигенцију). Они су били повезани идејом социјализма, руском културом и језиком, али и интересима који су почивали на заједничком власништву над целом земљом и заједничким уживањем њених плодова. (Наравно, нису сви они једнако добијали, али су сви добијали).

Данашњи пак појам народа у многим земљама поново је узак као у Пољској 18. века и обухвата првенствено власнике и одлучиоце. Остали чланови друштва – пре свега човек-из-масе, који је читавим системом сведен на аргатовање-и-забављање – могу и по сто пута бити држављани, али они нису народ. Јер они нису чланови политичке заједнице, републике грађана – поседника и одлучиоца, попут, рецимо, слободних грађана-и-сељака ратника, у класичној Атини, већ су само део економског подсистема – нешто попут робова и странаца у Атини, који раде и служе, али не одлучују ни о чему друштвено битном (па ни о култури). У том смислу, данашњу реалну републику у многим глобално интегрисаним друштвима чине само они који поседују и одлучују, а то је, социјално све дистанциранија, горња класа, односно елита друштва.

Трећа Кара-Мурзина поставка из ове књиге односи се на савремену Русију. У њој је на делу процес демонтаже русијског (1) народа, који је био обликован на начелима заједништва (тј. опште својине) и традиционалне културе (тј. руске и хришћанске). Тај процес има две стране: 1.социјалну – одузимање народу његове заједничке имовине (денационализација, приватизација, колонијализација); и 2. културну – одвајање народа од претходних вредности и наметање нових културних образаца (атомизовани индивидуализам, материјализам, конзумеризам, итд.).

Кара-Мурза упозорава да није реч ни о каквом спонтаном или неумитном процесу (који се подразумева када се користе речи као што су „транзиција” или „модернизација”), већ да је реч о пројекту иза ког стоје конкретне групе људи, како у Русији, тако и ван ње. Коначни циљ тог пројекта јесте да се направи нови руски народ. Тај нови народ ће имати не само слабу или далеко мању државу (са полуколонијалним статусом), већ ће га чинити и далеко ужи круг људи него раније – првенствено власници, администратори и опслужујућа интелигенција. Остали људи ће бити маса, необразовани послужитељи у економском подсистему и конзументи примитивне мас-културе, гомила која повремено на изборима гласа, али заправо ништа не одлучује.

Кара-Мурза се, насупрот том пројекту, залаже за одржање и јачање русијског народа, јачање заједништва (и у економском, и у социјалном, и у међуетничком аспекту), јачање традиционалног (руског) систем свенародног и квалитетног образовања, те јачање традиционалних (хришћанских, општечовечанских) вредности у свакодневном животу (породици, животној култури, народној уметности итд.).

За српског читаоца посебно су занимљиви они делови Кара-Мурзине књиге у којима се анализирају ставови карактеристични за пројекат деконструкције руског народа. У српској јавности влада уверење да су наше националне и друштвене прилике по много чему нарочите, те да само код нас постоји феномен каква је „друга Србија”. Међутим, из Кара-Мурзиног штива лепо се види да је реч о глобалном феномену, односно да се иста метода разградње националног идентитета и поновног склапања новог (једино дозвољеног) идентитета примењује према свим „непослушним” и „неприлагођеним” народима, поготово на (полу)периферији светског капиталистичког система.

Кара-Мурза, рецимо, описује како у савременој Русији, у последњих четврт века, неолибералне и компрадорске снаге воде „хладни грађански рат” (Кара-Мурза, 2007: 9; 24; 371; 445) против огромне већине становништва, настојећи да све своје сиромашније или не-Западно оријентисане суграђане просто избаце из народа. Кара-Мурза цитира поједине изјаве неолибералних бојовника као што су: „Рат је објављен, приговора више нема. […] Земља мора проћи кроз искушења. […] Бориће се две нације: нови Руси и стари Руси. Они који ће моћи да се навикну на нову епоху и они којима то није дато. И премда говоримо истим језиком, фактички смо две нације” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007:438). То је исто оно што слушамо и од наших борбених „другосрбијанаца”: „Србија није имала свој грађански рат, као срећније нације, који би допринео појашњењу основних недоумица”; „Неће у Србији бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције”; „У Србији не можете постепено да преваспитавате друштво да би оно нешто схватило, […] Србију можете да промените једино кроз конфликт” (за изворе видети: Антонић, 2011: 132).

Такође, Кара-Мурза наводи бројне изјаве типа: „Ја сам русофоб” или „Не свиђа ми се руски народ” (за извор видети: Кара-Мурза, 2007: 438), које сасвим одговарају изјавама наших другосрбијанских „антинационалиста”, типа: „Тај народ (Срби – С. А) је необразован, примитиван, он се не купа, народ је често луд, манијакалан, ништа не памти, не зна за кога да гласа и кад гласа увек гласа за погрешног, не уме да чита (…). Одвратно ми је, одвратно ми је кад видим овај народ”; или (исто о народу): „Тај смрад крезуби, безпари, без посла, без ичега, он не воли ни паре, јер зна да их нема, а не воли ни Србију, јер ни ње нема, те велике Србије, он воли само свог Путина. Марш бре у пичку материну!” (за изворе видети: Антонић, 2011: 94; 95).

И многе друге методе разарања народа зачуђујуће су сличне. Исто је, рецимо, систематско подривање националног самопоуздања (као претпоставке „убеђености у своје колективно право на постојање”; Карамурза, 2007: 470) непрестаним набијањем комплекса кривице, кроз форму „суочавања са прошлошћу” (видети: Карамурза, 2007: 470–482); рецимо, Русија се приказује као вечита „тамница народа”, „легло антисемитизма”, „оличење великодржавног насиља”, непрестано се у јавности отварају теме као што је „погубност савеза Хитлера и Стаљина”, „масовно силовање Немица у Другом светском рату”, „депортација читавих народа”, „милиони стрељаних у доба Стаљина”, итд. (Исто); наравно, примећује Кара-Мурза (2007: 471), Американци или Британци, у својим масовним медијима, никада се неће „суочавати са прошлошћу”, то јест никада себе неће кињити много озбиљнијим питањима као што су: геноцид над староседеоцима, масовни злочини над цивилним становништвом у колонијалним и другим ратовима, бацање атомских, касетних или напалм бомби на цивиле итд.

Иста је и пропагандна метода хистерије о идеалу егзодуса, односно о томе да целокупно становништво хоће да побегне из Русије, као некада мојсијевски Јевреји из ропства фараонског Египта (Кара-Мурза, 2007: 444–445); наравно да је и у Србији јавни топос исказ да „сви нормални људи хоће да побегну одавде”, који је недавно овако формулисала уредница Пешчаника (4) : „Као што знате, када човек оде из Србије, ма где, има јак порив да се више никада тамо не врати” (обратите пажњу на реч „тамо”, која се односи на земљу у којој ауторка живи и ради, али од које се том речју више него јасно дистанцира). Исти су и непрекидни захтеви за коренитим преумљењем; типични пример је исказ: „Русија се може сачувати једино ако постане део западне цивилизације, једино ако промени цивилизацијски кôд” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 464); српске примере нема потребе наводити, јер су они постали опште место у изјавама наше елите.

Иста је и пропагандна техника наношења културне трауме (Кара- Мурза, 2007: 446. и даље) односно масовног и јавног медијског електрошока становништву, и то различитим квазиуметничким провокацијама, скрнављењима, десакрализацијом, исмевањима, ругањима, са циљем уништавања или компромитовања свих основних (традиционалних), културних и друштвених вредности – од значајних места (цркве, Црвени трг, стратишта), преко значајних догађаја (Великог отаџбинског рата), до значајних историјских личности (Александар Невски, Пушкин, итд.; Кара-Мурза, 2007: 500–522).

Исто је и моментално одбацивање „демократије” кад год је резултат избора „погрешан”; рецимо: „Већина Русијана (россиян) је гласала за Путина и његову странку. […] Али, ми нећемо просто демократију већине, већ либералну демократију” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 452). Ово сасвим одговара оном што и код нас слушамо: „У Србији одлучују милиони неписмених”, због чега „није мала вероватноћа да на њима победе они који у ланцу исхране једва да стоје неку степеницу изнад змије и пацова”, па зато „та већина није демократска, та већина није онаква каква мора бити да бисмо ми поштовали вољу те већине”; тачне изворе видети у Антонић, 2011: 162).

Иста је „генетска” фразеологија која се јавља у доказивању потребе деконструкције постојећег и стварања „новог” народа; у Русији: „генетско изрођавање”, „срозавање на ступањ биолошког човека” (извор у: Кара-Мурза, 2007: 439; 481. и даље), док код нас томе одговарају оне чувене изјаве о Србима као „биолошком отпаду” и „смећу” које само може да „загади Европску унију”, као и о „српским политичким сподобама прикупљеним са дна генетског талога” (тачне изворе видети у: Антонић, 2011: 167)(3) .

Исте су тврдње о „фашизацији друштва”, „дубинском фашизму”, „култури натопљеној фашизмом” итд.; у једној „поеми”, рецимо, стоји: „Зато што се у Москви/ већ разуларила свастика/ на рукаву униформе“ (видети у: Кара-Мурза, 2007: 489); и код нас је развијена права идеологија, праћена одговарајућом „уметничком праксом” (сликама и перформансима), која почива на тврдњама да је у Србији фашизам „аутохтон”, да се непрестано „регенерише” и да је на делу „обнова идеологије фашизма и нацизма (које су дошле) до нивоа претензија да постану владајућа идеологија” (видети изворе, као и анализу ове типичне другосрбијанске идеолошке матрице, у: Антонић, 2011: 134–139; 158–163).

Иста је и резервна тактика: уколико народ пружи већи отпор, креће се са стварањем од њега мноштва нових, малих народа (видети у: Кара-Мурза, 2007: 444), итд.

Демонтажа народа који је већ стекао националну самосвест представља једну од најболнијих варијанти грађанског рата, премда се тај рат слабо распознаје”, каже Кара-Мурза (2007: 371; моје подвлачење). Реч је о офанзиви „нових Руса” као „револуцијом рођеног народа” (438; револуција је, наравно, време Перестројке и Јељцинове транзиције) на „старе Русе”, тачније на „бивши народ” (448). Циљ је да се изврши „политичко, идеолошко и морално разоружање већине, и њено претварање у пасивно-ненаоружан објекат туђе воље” (445). Од неких 10 посто становништва треба створити нови демос (439), који би, затим, „преузео на себе функцију контроле над становништвом и ’цивилизованог’ предавања националног блага глобалним газдама” (443).

Припадници тог „новог народа” који се, кроз класно дистанцирање и самоконституисање елите у демос, ствара на територији Русије, искрено и дубински мрзе већински, стари народ (438). Није реч само о томе да већинско становништво и даље пружа известан отпор амбицијама да буде сведено на „теглећу марву” (исто), већ се читава ова игра, ради одржања илузије, мора задржати у оквиру „демократије”. Наиме, да би систем био стабилан, људи морају сами себи изгласати нове господаре, заправо, они морају сами себи ставити јарам око врата. Но, уз све разрађене механизме манипулације (које Кара-Мурза исцрпно описује у својој њкизи Манипулација свешћу; видети Кара-Мурза, 2011), то не иде увек баш сасвим глатко. Тако долази до погрешног гласања старог демоса, што онда рађа ерупцију беса и мржње „нових Руса” према „заосталом народу”. Ипак, систем ради своје, кроз нове и нове таласе врше се „реформе механизама којима се ’репродукује’ народ – школе, јавна гласила, култура” (452), постепено се слабе и разарају основне идентитетске претпоставке културе руског народа као „језгра грађанске нације” (436), те се полако „ствара квази-народ (’нови Руси’), средствима социјалног инжењеринга, бесплодан, лишен стваралачког потенцијала и неспособан за изградњу у социјалној и културној сфери” (452).

И тако, ако не дође до неког политичког преокрета, убрзо наступа стање у коме „и власништво, и реална власт у потпуности припадају представницима другог народа” (448) у односу на већинско домаће становништво, које губи уопште и статус народа. Пошто се успостављеним системом, који је чврсто повезан са другим деловима светског капиталистичког система, униште све могућности социјалне, политичке, па и културне алтернативе, већинско домаће становништво се више „не може изборити за своја права, ни заштитити их, и осуђено је на изумирање. Чињеница да у бројчаном погледу тај ’бивши’ народ представља већину, у западној врсти демократије нема значаја – као што ни за Англосаксонце у САД није имала значаја бројност Индијанаца приликом расподеле власништва и политичких права” (исто).

Уопште, „нови Руси” – баш као и све друге елите на истоку Европе које себе, у процесу „транзиције”, самоконституишу у једини (ексклузивни) народ на својој територији – не раде ништа друго него настоје да историјски понове идеални и „најчистији” модел стварања „народа” на Западу – САД (457). „Искуство САД је изванредно по томе што је то био малтене чист експеримент. Ту је уз помоћ великог ’етничког чишћења’ створен простор без историје, на коме би се могла реализовати утопија европске Просвећености, изградивши на празном месту идеалну државу, конструисану сасвим у складу са Њутновим моделом свемира, и населивши га састављеним народом, чије колективно памћење не би било помућено вредностима традиционалног, сталешког друштва. Такав ’чисти лист’ није могла пружити ниједна земља протестантске Европе” (Кара-Мурза, 2007: 50).

Уколико се, дакле, старо домаће становништво не може интегрисати у систем „новог народа” – заправо, уколико не жели да се сведе само на економски подсистем, на статус опслужујуће, помоћне радне снаге (а што, својевремено, амерички Индијанци нису хтели, или пак нису могли) – то становништво просто ће бити збрисано са лица земље, а на његово место ће бити доведено неко друго становништво, погодније за ту функцију. То је управо иста она светско-историјска идеја коју је прегнантно изразио један од представника „друге Србије”, знаменитим диктумом: „Србија ће бити модерна, са Србима или без њих.” (4) Ако се неки народ не може уклопити у систем, он ће једноставно бити почишћен. И то ће бити кривица само тих, „неприлагођених” људи, а не било кога другог.


Кара-Мурзина концепција о „демонтажи народа” само је другим речником испричана прича о компрадорској буржоазији и њеној идеолошкој фракцији – компрадорској интелигенцији, чији је задатак да, у земљама (полу)периферије светског капиталистичког система, успостави колонијалну управу и обезбеди стабилност експлоатације. Посматрајући Србију из угла компрадорске парадигме, у својој књизи Лоша бесконачност (Антонић, 2012) идентификовао сам основне социјалне носиоце компрадорске идеологије која код нас има било заоштрени облик „другосрбијанства”, било нешто умеренији облик „евроентузијазма”.
Њени носиоци су првенствено припадници наше културне, медијске и академске елите који имају аспирацију да уђу у идеократски стратум транснационалне капиталистичке класе (ТНКК), те настоје да се докопају одговарајућег дела системске ренте, како би достигли стандард идеократа у САД и ЕУ (Антонић, 2012: 11–118).

Кара-Мурзина концепција је корисна управо зато што нагласак ставља на култур-идентитеско питање, показујући да компрадорска буржоазија врши суштинску реконцептуализацију чак и саме идеје „народа”. Она га редефинише у економском, политичком и културном смислу на један редуковани социјални ентитет, па се „народ”, у фактичком смислу, на крају своди на локалну групацију компрадорске буржоазије. Све остало становништво пак гура се у статус унутрашњих варвара (фактичких странаца) и ставља пред индивидуалан избор: или ће прихватити улогу културно искорењеног светско-капиталистичког гастарбајтера, или ће различитим техникама маргинализације бити постепено избрисано са територије на којој живи, те замењено другим становништвом.

Иако сам о другосрбијанској верзији компардорске идеологије у Србији већ исрцрпно писао (Антонић, 2011; 2008), овде ћу се ближе позабавити само њеном идентитетско-културном страном. Убрзо након петооктобарског преврата, већ у мају 2001. године, у уводнику „Хелсиншке повеље” (бр. 40, стр. 3), објављено је да у Србији живе и „евро-Срби”. Они, према ауторки овог текста, Соњи Бисерко, насељавају углавном Војводину и Београд, а карактеристични су по томе што играју „главну улогу” у интеграцији Србије у ЕУ (исто).

Овим уводником је незграпно, али сасвим тачно изражена намера наше компрадорске интелигенције да у Србији „демонтира” постојећи народ, и да, од једног његовог дела, образује „нови” и „бољи” народ. Таква намера је дубински присутна и у већини публикација компрадорске интелигенције писаних са теоријским амбицијама. Једна од таквих публикација је, рецимо, зборник групе аутора, Национални и државни интерес модерне Србије (Вујадиновић и др. 2007). У њему се, поред осталог, излаже типична неолиберална концепција, по којој основ државе није народ, већ слободни појединац који се удружује са другим слободним појединцем, склапајући уговор у виду устава као „повеље слободе” (Вујадиновић и др. 2007: 20). Функција конкретне државе, зато, није да штити народ, његову имовину и слободу. Њена је улога првенствено „одбрана слободе јединке”, тако да постоји „примат индивидуалних права” (2) у односу на све друге интересе.

Наравно, класно посматрано, „повељу слободе” не потписују – у фантазији наших компрадорских неолиберала – никакви конкретни радници и сељаци (шта они знају шта је то „примат индивидуалних права”?), већ само поседници и одлучиоци – то јест, они сами. Из те визуре, онда, и сам појам „националног интереса”, некако нестаје. Јер, ако је цео „слободни свет”, заправо, конфедерација поседника и одлучилаца који су, на локалном нивоу, потписали своје „повеље слободе” – у чему је онда специфични интерес „повељаша” са једне територије у односу на људе који су склопили повељу са друге? О ту теоријску дилему заплели су се аутори овог зборника, па један од њих, Војин Димитријевић, свој текст завршава чак неверицом да се појам „национални интерес” уопште може применити на Србију(5).

Такође, друга основна идеја изнета у овом зборнику – о редефинисању Србије у „заједницу индивидуума” која је етнички неутрална – заплиће се о локални глобалистички императив, који се примењује на недовољно кооперативне државе, да се морају неговати „мањинске етничке зајенице”. Тако онда, по ауторима ове књиге, етничка равнодушност српске државе мора да постоји једино у односу на Србе. Осталим етничким заједницама, напротив, држава треба да обезбеди посебне колективне привилегије: да им уставом зајамчи 20 посто места у скупштини и да им да уставно право вета на свако питање које додируј њихове етничке интересе (Вујадиновић и др. 2007: 90). Дакле, само Срби, као недовољно кооперативна нација, морају што пре да постану искључиво грађани, док чланови кооперативнијих етничких група у Србији још једно време могу да остану и део свог колективитета.

Али, не само да српска држава треба да буде равнодушна према националним интересима Срба у Србији, она мора да ради и на њиховом преумљењу, односно на суштинској промени националног идентитета.

Тако, једна од ауторки ове књиге, Весна Пешић, захтева „реконструкцију (промену) система вредности, колективног и индивидуалног идентитета” (164), затим успостављање „новог идентита заједнице” (165), односно „мењање идентитета Србије” (170). То ће се, између осталог, постићи и успостављањем „режима ’једне истине’” (166) у односу на злочине из деведесетих: наметањем једне квалификације догађаја у прошлости, Срби ће морати да прихвате „колективну моралну одговорност” као „припадника те нације чији су циљеви остваривани злочином огромних размера”, па када схвате погубност српског национализма, коначно ће да одбаце „косовски мит” и престану да буду „заробљеници националистичке идеологије” (сви наводи су са стр. 175).

Тако се, у овој књизи, сасвим лепо манифестују основне црте „демонтаже народа”: 1. кида се веза између народа и државе; 2. држава фактички постаје само акционарско друштво компрадорске буржоазије за експлоатацију и пацификацију локалног становништва; 3. народ се избацује из државе, разграђује му се дотадашњи идентитет и мења историјска самосвест („косовски мит”), 4. тиме нестају елементи народне свести и смањује се групни делатни потенцијал становништва, а некадашњи народ се своди на агрегацију атомизованих индивидуума који су мобилна или помоћна радна снага у светском систему.

Слободан Антонић, ДЕМОНТАЖА КУЛТУРЕ, („Културни рат за идентитет“, одломак, стр. 71-82), CATENA MUNDI, Београд, 2020.

ТЕКСТ У ЦЕЛИНИ НА АДРЕСИ – file:///F:/E-KNJIGE/Slobodan%20Antoni%C4%87/Politika%20identitet%20tradicija%20Zbornik_filozofa_.pdf

НАПОМЕНЕ:

1. Кара-Мурза се држи разлике између придева „руски” (русский) који се односи на етничке Русе, и „русијски” (российский) који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло.

2. Светлана Лукић, „Срђин облак”, Пешчаник, 3. новембар 2013, http://pescanik.net/2013/11/srdin-oblak/.

3. Такође, знамените су и изјаве о Србима из Бањалуке као „људима чудних физиономија и неартикулисаног језика”, којима ће у будућности, ако се довољно не помешају са Хрватима или Муслиманима, „ноге бити све краће, а погледи све тупљи” (Динко Грухоњић, „За телевизијски дом – спремни!”, сајт Е-новина, мај 2010, http://www.e-novine.com/stav/37057-televizijski-dom—spremni.html).

4. Ненад Прокић, на Оснивачкој скупштини Либерално-демократске партије, Београд, 5. новембар 2005

5. „Остаје јака сумња да је концепт ’националног интереса’ као државног интерса који – како смо видели – преовладава у светској теорији, уопште применљив на Србију” (Вујадиновић и др. 2007: 42).

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s