Павел Евдокимов, О МОДЕРНОЈ УМЕТНОСТИ

/…/ Крајем 18. века, уметност видљиво губи органску везу између садржаја и форме и понире у ноћ раскида. На срећу, уметност остаје сложена, она успева да сачува све токове, али извесне тенденције доминирају мењајући њено лице…

Када „познати“ није више став обожења, једна молитвена заједница, знање се одваја од контемплације, сазерцања. Одустаје се од продубљивања унутрашњег духовног живота, идући чак до сусрета са Трансцендентним и преко њега са сваком животном стварношћу, да би се постигло „знање за моћ“ и повећање ове моћи над стварима овог света. Али се онда биће празни губећи свој суштински садржај, свој небески корен, постаје неприродно, десакрализује се, и свест открива dassein биће које је ту, само да би се објавило као „биће за смрт“ притегнуто ништавилом. Уништава се стварно рашчлањивање његових елемената изазивајући непремостиве дисконтинуитете. Човеку још само остаје духовност душе што је потпуно акосмичко, или морализам воље, али и једно и друго забрањују му преображено дејствовање на материју. Есенцијалистичка философија, са њеним затвореним супстанцама, вођена принципима узрочности, или егзистенцијалистичка мисао са њеним трансценденцијама без онтолошке дубине, не могу да се отворе ка енергетском динамизму сличности и партиципацијама које истинито обожују. Нема више песника за космичку литургију јер тама тела није засејана таворском светлошћу, и слава не цвета више у запуштеној природи.

Уметност је под „доминантним“ утицајем света и његове мудрости. Уметник, усамљен више него икада, тражи неку врсту „над-предмета“, „над-реалности“, јер за њега једноставну стварност није више могуће директно изразити. Јуначки, али безнадежно, он се труди да поново пронађе заборављену тајанствену страну ствари овог света. Тражећи да упозна секуларизовани предмет, заборавља његову тајну; насупрот томе, истраживачки рад кроз реакцију, кроз безнадежност саме те тајне, чини да се ствар губи и тако води у апстракцију докетиста, ка фантасмагоричној игри сенки без тела.

/…/ За модерну испарчану свест предмет не постоји у свом јединственом облику већ се облачи у многобројне видове. Пре него што ће нестати, предмет се опире у последњој агонији, појављује се искривљен и у грчу. Садржај ствари, и покожица лица се распада, све је раздељено, атомизовани, дезинтегрисано. Стварност тако схваћена одсликава свест која је сама по себи расцепана и њом се напаја. Човек више није господар рушилачких настројења природе. Он више њима не командује својим духом, већ их региструје и још их погоршава својим одбијањем да интервенише. Некада су ствари постављале питање, а уметник им је одговарао, чинећи да живе у пуноћи под његовим стваралачким погледом, враћајући им њихову девичанску невиност, враћајући их „себи“, њиховој безазленост, благости, искрености. Модерни уметник пре него што почне да гледа свет пита своју душу и примењује на ствари своју „рушилачку“ визију, постаје саучесник првобитног одметништва које хоће да се ослободи, пре свега смисла и сваког нормативног начела. Један такав повратак ка првобитном хаосу убрзава пропадање времена и сужава биће до ништавног сиромаштава. Материја се раствара губећи своје облике, она се посматра у временском атому из кога су избацили трајање, и дрхтање живог лица, поверење погледа. Сваки од њених делова живи свој посебан живот. Славни Гојин Сатурн глође човечју супстанцу. У тренуцима превирања пред крај средњег века, кроз отворе тада настале, надиру суморна испарења и гамижу ослобођене жудње, вечно разливање похота. Ирационалне демонске снаге избијају на површину и шире се по свету. Гојин човек је опседнут чудовиштима која избијају из његове подсвести; код Боша је чак и рајски пут у форми дугачког бесконачног тунела који ће инспирисати Кафку и Фројда. Пут је мрачан, угушујући, потпуно неизвестан када се ради о крајњем исходу. Али ни човек с пикасовске тачке гледишта и његове „сурове линије“ не охрабрује сувише. Вероватно тако ђаволи виде свет у окултној оптици, из које је избачена недокучива слика Бога.

Универзално изједначавање разједињује Једино, Идеју, Тајанствено и замењује их магијом покрета који се врти око себе самог. То више није вечност коју је грех исецкао на време, већ време исецкано на ништавило. Није ли пакао исечак субјективног, продуженог и вечно заустављеног времена, сан без сањара, последње уточиште непостојећег? Ултра-модерно постојање не познаје уздизање бића ка вишем достојанству, ни његово узрастање, као ни прогресивно смењивање догађаја, већ коегзистенцију цепања, одсјаје који се проналазе без повезаности и последичног поретка. Усмерено трајање уступа место симултаном, тренутности, футурном. На крају крајева, леш се не креће, он се простире. Још је Достојевски пророковао да би човек изгубио свој спољашњи облик ако би изгубио веру у божанску целовитост. Некада су велики мајстори, дотичући се био ког делића бића, имали осећај да држе у рукама живи свет у његовој целини. Данас на огромним паноима, свет се своди на сиромаштво извесних фрагмената.

ПРАВОСЛАВЉЕ И УМЕТНОСТ (зборник, приредио Јован Србуљ), (Павле Евдокимов, „Модерна уметност у светлости иконе“, 208-211, превод Јован Цветић), Неаника, Беогрд, 2004.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s