Х.Л. Борхес, ОБУЗЕТОСТ ПРОШЛОШЋУ

Знам да сам изгубио толико ствари да их не бих могао избројати и да су ти губици, сада, оно што је моје. Знам да сам изгубио жуто и црно и мислим у тим немогућим бојама како не мисле они који виде. Мој отац је умро, а увек је поред мене. Када хоћу да рецитујем Свинбернове стихове, ја то чиним, кажу ми, његовим гласом. Само је онај који је умро наш, наше је само оно што смо изгубили. Илион траје у хексаметру који га оплакује. Израел је постојао када је био древна чежња. Свака песма, временом, постаје елегије. Наше су жене које су нас напустиле, када нас не мучи ишчекивање које доноси стрепњу, нити немир и муке надања. Нема других рајева осим изгубљених.

Х.Л. Борхес, ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ И КРАТКЕ ПРОЗЕ, Паидеиа, Београд, 2005.

Превод: Радивоје Константиновић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s