Александар Мирковић, ПРВИ МАЧ

Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима,
и с властима, и с управитељима таме овога света…


Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши
се у оклоп правде… и кацигу спасења узмите, и мач Духа
који је реч Божја. (Еф. 6:12-18)1

А ваши црвени барјаци
Саткани су од наше крви.
Не, нисте ви храбри курјаци
Већ на лешу народа – црви!

И цркве, пацови, ријете!
Из преораних гробова – храна!
Крви би да се напијете –
Вампири! – из наших рана.

А ми Мач о појас пашемо,
Не гвоздени, већ онај Први,
И када до Слова сташемо –
Бежаћете од наше Крви!

јануар 2021.

Александар Мирковић

НАПОМЕНА: (1) 12. Јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварима, и с властима, и с управитељима таме овога света, с духовима пакости испод неба. 13. Тога ради узмите све оружје Божије, да бисте се могли бранити у зли дан, и свршивши све одржати се. 14. Станите дакле опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, 15. И обувши ноге у приправност за јеванђеља мира; 16. А сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога; 17. И кацигу спасења узмите, и мач Духа који је реч Божија. 18. И сваком молитвом и прозбом молите се у Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете… (ЕФЕСЦИМА ПОСЛАНИЦА СВЕТОГ АПОСТОЛА ПАВЛА, 6, 12-18)


Арсеније Савин, Сећање на Сусрет

Молим Те: дај ми да осетим онај Трен,
Кад се моје са молитвама звéзда сложе,
Кад нестане плот, и кад нестане с
ȅн —
Док сам на Земљи — дај ми још једном Боже!

1942.

Арсеније Савин

Олга Четверикова, НЕОПХОДАН ЈЕ ПРЕЛАЗАК НА ИСТИНСКО ХРИШЋАНСТВО ‒ СВЕ ЗАВИСИ ОД СВАКОГ ВЕРУЈУЋЕГ ЧОВЕКА

Питање: Олга Николајевна, РПЦ се по оценама многих, појављује као инфромативно-идеолошка послуга буржоазије која влада на постсовјетском простору. Да ли сте сагласни са том тврдњом и да ли је данашња РПЦ у складу са хришћанском вером?

Олга Четверикова: То је опасна замка у коју покушавају да нас утерају и из које нема излаза. Јер, постоји Црква као тело Христово, као заједница људи који верују у Христа и који су повезани на мистичком нивоу. Тој Цркви, као што знамо, врата ада неће одолети. И на том плану наша Руска православна црква је заправо Црква. Но, постоји и институција која се бави управљањем и те ствари не треба никада да мешамо.

Данас се, свакако, намеће представа о нашој Цркви, као искључиво институцији, којом управљају јерарси, архијереји и, сагласно томе, све што раде они – приписује се Цркви као таквој. То јест, они се стапају у једну целину. То је озбиљна замка која фактички омогућава да се наш народ завади, да се поједине групе хушкају једна на другу, то јест, да се напујдају неверујући на верујуће и да се направи још један чвор веома озбиљних противречности који је потребан за изазивање потпуног хаоса. И ми видимо како се људи сукобљавају на свим нивоима: политичком, социјалном, етничком, религијском.

Пошто једна група олигарха хоће да се реваншира другој групи, ми запажамо политичку борбу која је повезана са делатношћу, такозване опозиције, коју смо недавно видели на Тверској.

Последњи догађаји су чист спектакл, који, потпуно је очигледно, разиграва владајућа врхушка да би створила привид некакве опозиције. А заправо, све то раде да би уклонили неколико непотребних политичара и заменили их ефикаснијим а све под видом мале револуције. Зато, у овим условима, користе и црквено питање.

И треба рећи да та агентура унутар Цркве ради веома дуго, зато што је, фактички, наша Црква прво ослабљена споља, од стране државне власти. Но, вера људи због тога само је ојачала, а када су олигархијске снаге почеле да користе своју унутрашњу агентуру, то је, испоставило се, било много ефикасније.

Ето шта се активно ради. Нећу ићи далеко у историју, јер је то врло сложено питање, но наша Црква је преживела револуцију. Најважније, она је сачувала све компоненте религиозног живота: догматику, етику и Тајну.

СОВЈЕТСКИ ЧОВЕК И ЊЕГОВ МОРАЛ

Морал совјетског човека био је веома близак моралу верника, јер се њиме хранио. Друга је ствар што светска држава не прихвата догматику, ту смо видели противречности.

Совјетски човек, не знајући за догматику, не познајући Литургију, свеједно је живео у складу са хришћанским моралом. То је био морални стуб који је држао наше друштво.

ХРУШЧОВ И ЦРКВА

А када је на власт дошао Хрушчов (тј. оне снаге које су стајале иза њега ‒ неотроцкистичка варијанта), одлучили су да активно и отворено користе црквене институције за реализацију својих спољнополитичких планова.

Хрушчов се отварао према Западу, желео је да оствари снажну сарадњу и успостави везе са нашим геополитичким противником. И Црква је постала инструмент, монета за размену, јер ми знамо да су у доба Хрушчова отпочели најозбиљнији прогони Цркве. Руководству Цркве је постављен услов – или идете на дијалог или Цркве у СССР-у неће бити.

САВЕЗ РПЦ СА СВЕТСКОМ ВЛАШЋУ

И руководство Цркве је пошло за Никодимом Ротовом,1 који је учинио све да започне дијалог не само са католичком црквом, већ са свим светским црквама, такву политику је наставио да утврђује и јача.

Даље, седамдесетих година, дошло је до малог смиривања, а са перестројком је почела нова етапа отварања. Услови су сада били другачији. Ако је раније била реч о преживљавању Цркве у земљи, сада су црквену паству почели да притискају обећавајући велике привилегије, велику помоћ и потпуну слободу. У то време донет је и донет Закон о религиозним слободама.

Ово је деловало много боље и тада су све снаге РПЦ, које су одраније прихватиле позицију Ротова, његови наследници, подигли, постали веома активни и можемо рећи да они данас управљају Руском православном црквом у савезу са светским властима.

Међутим, ове ствари су недопустиве, јер верујући човек увек живи по заповестима Христовим, а те заповести се не уклапају у друштвено-политички систем, а такође, очигледна је неприкривена агресивна експлоатација у свим сферама.

РПЦ У САВЕЗУ СА ОЛИГАРХИЈОМ

И либерали, и демократи који су грмели на Стаљинов режим због његовог богоборства, данас заузимају ризичне антихришћанске позиције, критикујући црквено руководство због помирења са олигарсима, и тако они, заправо, ударају на Цркву.

А у ствари јерарси, који су у савезу са олигархијским режимом, не представљају Руску православну цркву, јер РПЦ живи по својим заповестима, она живи онако како Христ заповеда.

Но, захваљујући осамдесетим и деведесетим година, када је перестројка тек почела, људи су се оцрковили, изучавали су и читали Јеванђеље, старали се да живе по заповестима. Али, крајем деведесетих, а посебно почетком девехиљадитих, православље је постало помодарство.

ПОМОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ ДВЕХИЉАДИТИТИХ У РУСИЈИ

Почело је да јача такозвано „ружичасто православље“ ‒ када људи поштују све потребне ритуале, али садржина не постоји – не живе по Божјим заповестима, јер је за руководство Цркве постало важније свештенство од Светог учења. Почели су да служе свештеници који су се формирали у периоду либералне перестројке и који су већ направили компромис са новим принципима неспојивим са православним учењем.

И када је је део тих свештеника заузео водеће позиције, почели су да одређују понашање верујућих, а за власт је то било врло угодно, као и за агресивно-капиталистичко експлоататорско уређење.

Зато морамо разумети да ће РПЦ остати каква је и била – Црква Христова, и да Она не представља оправдање за стварање овог олигархијског режима.

Питање: Шта мислите, да ли је могуће очистити РПЦ од агената, колумниста и других перосона које је изнутра уништавају? Или је у праву пуковник Квачков који тврди да данашњу РПЦ није могуће реформисати, већ уништити и створити нову руску васељенску православну цркву?

Олга Четверикова: Ставар је у следећем: Руска православна црква је жива чак и ако остане само један верујући, један свештеник, чак ако остану само мирјани, Црква ће, свеједно ‒ живети. Зато она не може да нестане.

Морамо поћи од тога да постоје верујући мирјани и верујући свештеници. И ми не знамо како ће се то десити, и када ће се то десити, но ситуација ће се развијати на тај начин да ће бити неопходно да се чује њихова реч. И биће речена и Црква ће играти водећу улогу у духовном јачању народа. А што се тиче оних који унутар цркве воде антицрквену политику ‒ ко је напустио православно учење, већ је ван Цркве.

Питање: А фактички они се налазе у руководству Цркве.

Олга Четверикова: Црква није световна институција. Ми све време оцењујемо РПЦ са секуларне или државне позиције. Посматрамо је као институт министарства, а Црква је мистичко тело. Због тога, све што је са овим повезано, треба посматрати са другог нивоа.

Зато је, када се поставило питање педесетих година о уласку РПЦ у светски савет цркава, на архијерејском Сабору који је створен крајем четрдесетих, речено следеће: Црква је тело Христово, и ми не можемо учествовати у неким међународним структурама, које представљају политичке или друштвене институције. Како ми, заједница верујућих, можемо учествовати у некаквој политичкој институцији?

Питање о недопустивости овога постављено је веома јасно, и зато је тада на Сабору, прихваћено решење да се категорички одбија разматрање такве могућности. А управо у доба Хрушчова је постала доминантна представа о нашој Цркви као институцији, политичкој институцији, која може улазити у некакве организације, која може доносити политичке одлуке.

На пример, митрополит Иларион, износећи политичка решења, осуђујући Стаљина и стаљинизам, говори, због нечега, у име читаве Цркве. Али он не може да представља целу Цркву. То је његова позиција као митрополита Илариона. Јер, Црква – није институција. За управљање је потребна нека организациона структура али не више од тога.

Наша Црква данас живи у Руској православној Цркви. Зато се не може говорити о потреби стварања неке нове цркве јер опет говоримо о томе да треба створити нову институцију. Али, променивши организациону структуру, променивши форму, можете ли изменити садржину? То показује неразумевање живота Цркве. А шта ће тада бити са богословљем? Да ли ће се променити и богословље?

ГЛАВАНА ДИВЕРЗИЈА – УКЉУЧЕЊЕ У РПЦ ЗАПАДНИХ ТЕОЛОШКИХ УЧЕЊА

А ми знамо да се сада главни ударац наноси управо богословском образовању. Јер, од када је руководство РПЦ ушло у активни дијалог са католицима и протестантима, та сарадња се проширила и на богословље. А богословске идеје католицизма и идеје протестантизма сада се активно уводе и у православно богословље у образовању.

Најозбиљнија диверзија је измена самог православног богословља, које је дефинисано као теологија, а она је дефинисана као наука. Иако богословље не може бити наука, јер је засновано на Откровењу које су добили Свети Оци; читава дисциплина је на томе заснована и она не може бити наука.

Но, богословље су претворили у научну дисциплину, укључили у систем ВАК,2 прешли на принципе Болоње. И то сматрам најстрашнијом диверзијом, зато што су почели активно да уводе западна теолошка учења. И на тим западним теолошким учењима васпитавају нова поколења свештеника.

Митрополит Иларион је о томе пуно говорио ‒ да је наш задатак да припремимо ново поколење свештеника. Заправо, ради се о томе да се подривање Цркве врши изнутра, подрива се учење уношењем новина у Литургију, подрива се променом моралног приступа.

Данас је веома тешко живети по Христовим заповестима, можда зато треба основати неки нови институт? Али шта ће то променити? Зар ће људи почети да живе по заповестима Христовим?

ГЛАВНИ ЗАДАТАК – ДУХОВНО СЕ РАЗВИЈАТИ

Зато је данас наш главни задатак – усредсредити се на очување православне вере у њеној пуној чистоти. А то се не може постићи некаквим институционалним решењима, то се постиже искључиво у сфери духовног живота. Зато, данас све зависи од сваког верујућег човека. Да ли он прихвата хришћанско учење у његовој чистоти, или ће покушати да га прилагоди духу времена. То је језуитски појам ‒ „дух времена“, они га прилагођавајући изопачују.

Мислим да ће ово бити јако тешко, јер питање је да ли ће људи, који данс живе у комфору, хтети да изађу из тог комфора. А хришћанске заповести захтевају веома строгу аскезу, захтевају веома озбиљан духовни рад, на који савремени човек није спреман, пошто је навикао, током свих ових година, да живи према потрошачким вредностима. То је веома озбиљна ствар. Због тога је пре свега потребно духовну еволуцију остварити ‒ у себи.

Потрошачки однос према животу данас имају и богати и сиромашни. И када сиромашни проклињу богате то чине, у значајној мери, и зато што желе да живе исто тако богато као и олигарси, такозвани – изабрани. Овде треба озбиљно радити. И обрнуто, ако се богати лише свог богатства и постану сиромашни, они се због тога неће променити. Њихове вредности ће остати исте и покушаваће да поврате своје богатство.

Мислим да морамо нагласак ставити на нешто друго – на васпитање, на промену погледа на живот, на људе. Неопходан је прелазак на истинско хришћанство. То је велики и интензиван рад, верујући човек схвата да он ка томе иде цео живот, да је само на путу.

Чак и они који живе у складу са хришћанским заповестима, чак и праведници сматрају да не заслужују да се сматрају праведницима.

То је пут којим идемо током целог живота.

06.09.2019.

Олга Четверикова
Превео: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. Митрополит Никодим (световно име Борис Геогиевич Ротов, 1929 – 1978) — јерарх Руске православне цркве, од 1963. године митрополит Лењинградски и Ладошки. Председник одсека за спољне црквене односе Московске патријашије од 1960 – 1972. Егзарх Патријаршије у Западној Европи од 1974-1978. Прим. прев.

2. Виша сертификациона комисија, државни орган који додељује дипломе, научне степенове, сертификује научне раднике; врши анализу научних радова и прави сопствену листу препоручених научних радова; обавља контролу и проверу са врло строгим захтевима према уредницима, ауторима и рецензентима свих рецензираних часописа. Прим.прев.

Извор: https://monomah.org/archives/18711?fbclid=IwAR1c4q7Kx7jM8qjX2klc5MNOZsV7Lirv5BuoU7g9HmwfGZeV2jxiayPG67Q

Арсеније Савин, МАРИЈА

Оставите је, што јој сметате? Она чини
добро дело на мени.“1 (Мк. 14,6)

Они хоће чуда да докажем моћ,
— Нема веће моћи од смирења свог.
Они хоће чуда, да укинем ноћ,
Смрти да не буде, да их спаси Бог.
Они хоће чуда да докажем Љубав,
— А чудо је највеће Волети човека.
Они хоће чуда кад је човек губав,
— А спасава Љубав, без Ње нема лека.

Они ће ме волети ко Бога довека,
И сутра ће дати за Бога живот свој.
Ал Волети једнако — Бога и човека…

Такву Љубав нађох једино у Њој!

1942.

Арсеније Савин

НАПОМЕНА: 1 – 3. И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоцјеног нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. 4. А бијаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? 5. Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. 6. А Исус рече: Оставите је; што јој сметате? Она чини добро дјело на мени. 7. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а мене немате свагда. 8. Она је учинила што је могла; помазала је унапријед тијело моје за погреб. 9. Заиста вам кажем: Гдје се год буде проповиједало јеванђеље ово по свему свијету, казаће се за спомен њезин и ово што она учини. 10. А Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. (Мк. 14, 3-10)

Иван Иљин, ЋОРСОКАК ПОЛУОБРАЗОВАЊА

/…/Како је већина људи у својим одговорима лакомислена! Каткад се чини да они, као аутомати, носе у себи обим спремних знања и тумачења: довољно је да стисну потребно дугме – и одговор поскакује брзином вртуљка. Тај јефтини одговор, лишен садржаја, често није ништа друго него тужна измишљотина. Један измишља, други се хвата за измишљено и преноси даље. А кад погледаш поближе – то је само опште место, празна фраза, производ савременог свезнања, достојан сажаљења. Из таквих општих места, из таквог конгломерата pђавштине, формира се савремени свет – страшно је рећи! – читави „светоназори“, који имају своје поклонике, који се примају озбиљно и добијају похвале…

Данашње човечанство је зашло у ћopcокак полуобразовања и сада убира своје плодове. Полуобразовање означава смрт истинске културе: оно „зна“ то што, стварно, не зна, притом чак и не слутећи о томе што не зна, претпостављајући да за њу недостижног нема. Баш ту и долази крај истинском знању. Човек постаје претенциозан, сигуран у себе, самоуверен, не примећујyћи да црпи своје мишљења из туђеr извора, да сам yoпште није приближен познању, да се претворио у вергл који понавља туђи мотив. Полуобразовање живи од беживотне баналности, лишене конкретне дубине спољашњег и унутрашњег света; пада у самовласност; постаје приврженик празних идеја умишљене културе. Њој измичу воља за истином и тачност знања. И каква је тада цена одговору, ако је он остао без те воље, и без те тачности?.. Одговор је позван да изрази истину или, у сваком случају, потрагу за истином и њено часно излагање, по савести.

Одговор који пренебрегава све то, јесте једна умишљеност, а не одговор. Озбиљно неприхваћено питање не заслужује ни озбиљно име: њему недостаје жар истинске мисли и истинске речи. Ко постави озбиљно питање, тај жуди светлост; светлост, пак, происходи из пламена. Зато и сваки озбиљан одговор мора да светли својим унутрашњим жаром; он мора да буде подобан оку које у себи носи зрак очигледности ког штедро шаље и другима.

Озбиљно питање се бори за истину; последично, њему ће бити адекватан онај одговор који се, такође, озбиљно бори за њу. И на њега треба да одговара само онај ко је и сам изучавао питање, и ко може сам да одговори на њега. Умеће питања претпоставља мајсторство одговора. Коме је све, без напора, јасно, тај никада не може да савлада ни то умеће, ни мајсторство.

Иван Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ, (одломак из есеја Одговор) Бернар, Стари Бановци, 2010.
Превео: Радослав Божић

Иван Иљин, О ЛЕКАРСКОМ ПОЗИВУ

Некада се цела наша наша породица у Москви лечила код лекара којег смо сви волели као најбољег пријатеља. Имали смо у њега безгранично поверење, па, ипак, сад видим да га нисмо довољно ценили… Касније је тешка судбина, која је растрзала Русију, раздвојила и нас од њега; и живот ми је пружио нова искуства у другим земљама. Што је време даље одмицало и што је богатије и разноврсније постајало моје животно искуство пацијента, тим више сам ценио нашег старог пријатеља, тим више је он растао у мојим очима. Он је своје пацијенте лечио другачије од иностраних доктора, лечио их је боље, проницљивије, дубље, нежније… И увек са великим успехом. А једном, кад ме је задесила дуготрајна и, наизглед, „безнадежна“ болест, ја сам му написао писмо у којем сам му рекао све што ми је лежало на срцу. Нисам се ја њему у том писму само „жалио“, нити сам га се само „присећао“ с осeћањем захвалности и поштовања, него сам му, такође, поставио и неколико питања. Питао сам га у чему се састоји начин дијагнозе и лечења коje он примењује? И да ли је тај начин својствен само њему, као лична особеност (таленат, умеће, искуство?) или је, пак, то усавршени терапеутски метод? И ако то јесте метод, у чему се он, заправо, састоји? Да ли је њега могуће утврдити, формулисати и сачувати за будућа поколења? Зато што „метод“ значи „истинити пут“, а ко је једном открио истинити пут, тај је дужан да га покаже и другима.

Тек после неколико месеци добио сам од њега одговор, али је тај одговор био драгоцени документ који је неизоставно требало сачувати. Био је то својеврсни људски и лекарски „credo“, исповедање вере, које је написао племенит и изузетан човек. Уз то, он ме је замолио у случају да га надживим да објавим то писмо, али да не помињем његово име. И ево, ја сада испуњавам његову молбу као жељу покојног пријатеља и износим његово писмо у јавност. А ево шта ми је он писао.

„Драги пријатељу! Ваше писмо било је за мене права радост. И ја сматрам својом дужношћу да на њега одговорим. Али, рећи ћу искрено: то није било нимало лако. Ја сам већ стар и, као и увек, имам мало времена. Отуд оволико кашњење; али ја се надам да ћете ми опростити што сте толико дуго чекали на мој одговор. Понекад имам осећај да бих заиста понешто могао рећи о суштини лекарске праксе. Али спас није у многоглагољивости… А мој отац ми је увек говорио: „Ако си нешто запазио, схватио онда кажи кратко: а ако не можеш кратко, онда још малчице поћути!“.

Ипак, пређимо на ствар.

То што сте Ви тако љубазно окарактерисали као моју „личну лекарску особеност“, према мом мишљењу, спада у саму суштину практичне медицине. У сваком случају, тај начин лечења у складу је са чврстом и свесном руском медицинском традицијом.

Према овој традицији, делатност лекара је ствар служења, а не ствар стицања дохотка; а у опхођењу с болесником – то није yопштено већ индивидуално разматрање и ми у дијагнози нисмо позвани на апстрактну, „конструкцију“ болести, већ на сазрцавање њене специфичности. Лекарска заклетва коју су полагали сви руски лекари и за коју сви имамо да захвалимо руском Православљу, изговарала се код нас с дубоким поштовањем и с пуном озбиљношћу (чак и од стране људи који нису верујући): лекар се обавезивао на самопожртвовано служење; он се заветовао да ћe бити човекољубив и спреман да укаже активну помоћ оболелим људима свих звања; он се обавезивао да ће се предусретљиво одазивати на позив и да ћe по савести помагати свакоме који пати; а 13. том 3борника Закона (стр. 89, 132, 149, и др.) сводио је његов хонорар на скромну меру и стављао га под контролу.

Али, овим још није речено најважније, најглавније оно што се прећутно претпостављало као несумњиво. А то је – љубав. Служење лекара је служење љубави и сапатништва: лекар је позван да се с љубављу опходи с болесницима. Ако тога нема, онда нема главног покретача, нема „душе“ и „срца“. У том случају све се дегенерише и лекарска пракса постаје апстрактно „подвођење“ болесника под апстрактне појмове болести (mоbus) и лека (medicamentum). Пацијент, међутим, нипошто није апстрактан појам који се састоји од апстрактних симптома: он је живо биће, душевно-духовно биће које пати; он је потпуно индивидуалан по свом телесно-душевном саставу и сасвим специфичан по својој болести. Управо тако лекар треба да гледа на њега, да га схвата и да га лечи. Управо на то нас позива наша лекарска савест. Управо таквог ми треба да га заволимо, као брата који пати и коjи нас призива.

Драги пријатељу, није преувеличавање нити парадокс када тврдим да ми морамо да волимо наше пацијенте. Ја увек оcећам да ми – уколико ми је пацијент несимпатичан и у мени не изазива саосећање већ одбојност – не успева да се уживим у његову личност и да нисам кадар да га лечим како ваља. Ову одбојност ја неизоставно морам да превладам. Jа морам да осетим мога пацијента, морам да допрем до њега и да га примим у себе. Ја, такорeћи, треба да га узмем за руку, да заједно с њим уђем у његов „животни дом“ и да изазовем у њему стваралачки, исцелитељски полет снага. Но, уколико ми је ово успело, онда сам ја њега већ заволео. А у случајевима кад ми ово није успевало, лечење је текло несигурно и усиљено.

Лечење, исцељивање је заједничка ствар лекара и самог пацијента. У сваком индивидуалном случају, мора бити створено неко лекарско-исцелитељско „ми“: он и ја, ја и он, заједно, морамо да руководимо његовим лечењем. А то је могуће постићи само уз узајамну симпатију. Психијатри и неуропатолози наших дана признали су то сада као нешто несумњиво. При томе, пацијент који пати, који губи снагу, који не разуме своју болест, зове ме у помоћ; прво што му је од мене потребно, то је саоceћaње, симпатија, уживљавање а управо то и jесте жива љубав. А мени је с његове стране неопходна искрена прича и у описивању болести, и у анамнези, мени је преко потребна његова искреност; ја тражим његово поверење – и не само у то да ја „знам“, „разумем, „помажем“, него поготово у то да ja осећам његову болест и његову душу. А управо то и јесте Његова љубав према мени, коју ја морам да заслужим и стекнем. Он ће ми утолико лакше и утолико више веровати, уколико у њему живље буде осећање да ја стварно на себе примам бреме његове болести, да делим његове стрепње и надања и да сам одлучио да предузмем све што је у мојој моћи како бих га избавио. Лекар који не воли своје пацијенте… шта je он у ствари? Хладни доктринер, љубопитиви испитивач, шпијун симптома, аутомат за рецепте….А лекар којег пацијенти не воле, у којег немају поверење, личи на „ходочасника“ којег не пуштају у светилиште, или на војсковођу који на јуриш треба да освоји потпуно неприступачну тврђаву…

Тo je прво. А затим морам да установим да ли је пацијент стварно болестан и да ли стварно жели да оздрави: будући да постоје тобожњи пацијенти, умишљени болесници, који уживају у својим,болестима“ и које ваља лечити сасвим другачије. Потребно је, као неоспорно, установити да он пати и да хоће да ce oслободи своје патње. Он мора бити спреман и способан за самоисцељење. Ја ћy, дакле, морати да се обратим његовом унутарњем, скривеном „самолекару“, мораћу да га пробудим, да с њим успоставим креативни контакт, да учврстим успостављену везу и да помогнем „самолекару“ да се активира. Пошто је, на крају крајева, свако лечење, у ствари, самолечење, a свако здравље је самостална равнотежа коју одржавају инстинкт и целокупни организам…

Да, свако од нас има свог личног „самолекара“, који осећа опасности и болести, и ћутке, не изговарајући ни реч, потајно предузима неопходне мере: или тера у шетњу, или затвара рану која крвари, или гаси апетит (кад је неопходна дијета), или шале неочекивани сан, или, пак, прекида пренапрегнути рад мигреном. Али постоје људи код којих је овај тајанствени „самолекар занемарен и потцењен: они не живе инстинктивно него „разборито“, самовољно или, пак, удовољавајући pђавим страстима – и не слушају га, престају да примају његова тиха, мудра упутства; и он у њима тавори у некаквој чудној биолошкој немоћи, искључен, занемарен, потцењен…

Без креативног контакта са овом самоисцељујућом снагом организма, човеку је једино могућно преписивати корисне отрове и одстрањивати некакве лаке симптоме, али се пут ка истинском оздрављењу тако не може наћи. Право здравље је стваралачка функција инстинкта самоодржања; у њему се одмах испољавају и воља, и уметност, и непрекидно деловање индивидуалног, „самолекара“. А контакт с тим лекаром остварује се управо кроз уживљавање, кроз исправне савете, кроз оптимистичко бодрење болесника и нежну сугестију (своjеврсну „наводећу сугестију“).

Отуда је јасно да је свако лечење савршено индивидуалан процес. На свету не постоје jеднаки људи; идеја једнакости је празна и штетна измишљотина. Ниједан лекар никада није имао посла са два идентична пацијента или, тим пре, са двема jеднаким болестима. Сваки пацијент је на свој начин јединствени непоновљив. И не само то: у ствари, не постоје такве „болести“ о којима говоре уџбеници и малограђани: постоје само болесни људи и свако од њих болује на свој начин. Сви нефритичари су различити; сви реуматичари су специфични; ниједан једини неурастеник не личи на неког другог неурастеника. Само се у уџбеницима говори о „болестима“ уопште, и о „симптомима“ уопште; у стварном животу, постоје само „појединачни болесници“, то јест, индивидуални организми (који су изгубили своју равнотежу) и људи који пате. Зато смо ми, лекари, позвани да сваког пацијента сагледамо у његовој) индивидуалности и у свој његовој особености, и да га стално сазрцавамо као неки „уникум“.

Tо значи да ја у себи морам да изградим посматрањем и интелектуалном уобразиљом – за сваког пацијента нешто као посебан „препарат“, као посебан специфичан „облик“ њeговог организма, верни „imago“ брата који пати. Ја морам да посматрам и тумачим његова стања, патње и симптоме кроз овај „облик“; ја морам да полазим од њега приликом доношења судова и да увек будем спреман да у нега унесем неопходне исправке, поправке и допуне. Мени се чини да овај процес има у себи нешто уметничко, да има везе са естетским стваралаштвом; мени се чини да добар лекар, до одређене мере, мора да постане „уметник“ својих пацијената да ми, лекари, непрестано морамо да се бринемо о томе да наша перцепција пацијената буде довољно суптилна и тачна. Нама jе стављено у задатак „уживљавање“, сазрцавајућа „идентификација“ с нашим пацијентима: и то не може бити замењено ни апстрактним мишљењем, ни конструктивистичким фантазирањем.

Сваки болесник налик је ,“живом острву“. А то острво има своју историју и своју „предисторију“. Та историја се не поклапа са анамнезом пацијента, то јест, са оним чега он успева да се сети и да исприча из своје прошлости; свака анамнеза има своје природне границе; она се прекида, постаје нетачна и проблематична, чак и онда кад је пацијент потпуно искрен и отворен (што се ретко дешава) и кад поседује добро памћење. Стога грађа коју пружа анамнеза мора бити потврђена и допуњена на основу података, сазнања, запажања и сазрцања самог лекара. Он то мора да постигне посредством пажљивог испитивања и унутарњег посматрања, али, неизоставно, у дубоком и опрезном ћутању („у себи“). Такозвана „историја болести“ (historia morbi), у ствари, није ништа друго до целокупна животна историја самог пацијента. Ја морам да caгледам болесника из његове прошлости; ако ми то успе, имам шансу да нађем кључ за његову садашњу болест и врата за његово будуће здравље. Тада ћe cе његова болест појавити преда мном као најнижа тачка његовог живота, од које може отпочети успон ка оздрављењу.

Људски организам, као жива индивидуалност, јесте тајанствени систем самоодржавања, самоисхране, самообнове некаква целина у којој све једно другом припада и једно друго подржава. Зато се ми не смемо ограничавати само на симптоме и оријентисати само по њима. Симптоми, наизглед једнаки, могу имати различито порекло и потпуно различито значење у целовитом животу организма. Симптом је само површна исходишна тачка; он истраживачу само отвара врата, нешто као улаз у рударско окно. Он мора бити стављен у контекст индивидуалног организма како би га расветлио и како би и сам из њега био расветљен.

У животу сам често размишљао о томе да филолози, који разматрају реч у њеној апстрактној форми, одвојено од њеног смисла, као празан звук – убијају и губе свој предмет. Слично ствари стоје и код нас лекара. Све живи у контексту овог индивидуалног, Богом сазданог, органско-уметничког споја, у живом контексту ове људске личности, с њеним индивидуалним наслеђеним бременом, с њеном субјективном прошлошћу, садашњошћу и органским окружењем. Упоредна анатомија нас учи да путем синтетичког сазрцања – на основу јeдне кости реконструишемо цео организам. Лекарска дијагноза захтева од нас да на основу једног поуздано запаженог симптома – додиром и њухом, истражујући и посматрајући, постепено – реконструишемо цео индивидуални систем дисања, исхране, крвотока, рефлекса, унутарње секреције, нервног тонуса и свакодневног живота нашeг пацијента. Ово органско сазрцање , морамо све време у ходу да дограђујемо и исправљамо свим могућим методама: проницљивим питањима, која се постављају узгредно, без нарочитог наглашавања и која уопште не плаше болесника, ћутљивим запажањима о његовим наизглед безначајним манифестацијама, покретима и исказима, ћутљивим прогнозама о којима болесник не треба да нагађа, тумачењем његовог хода, анализом његове крви и других излучевина итд. Све ово немогућe je без уживљавања, а уживљавање је не могућe без љубави. Све ово доступно је једино уметничком сазрцању. И лекар, заиста, може бити упоређен са „идеографским“ историчарем, који истражује једну, у својој врсти јединствену „историјску појаву“ која га је посебно заинтересовала.

Човек, уопштено говорећи, постаје ,“оно“ што свакодневно ради или не ради. Нека он само проба да се не крећe или да прекине исцељујући сан – и због ових свакодневно пропуштених , „ситница“, ускоро ће се појавити болест. Напротив, уколико он свакодневно, макар малчице, буде веслао, или уколико се навикне да одрема макар и пет минута усред свакодневне вреве он ће брзо, уз помоћ ових оздрављујућих вежби, стећи извесну залиху здравља.

Стога здрав, хигијенски „дневни програм“, који је у стању да постепено васпостави изгубљену равнотежу организма, сваком од нас обећава исцељење и здравље. Право лечење не настоји да једноставно лековима одстрани извесне непријатне и болне симптоме; не, оно подстиче организам да сам превлада ове симптоме и да их више не производи. Исто тако, ствар није само у томе да се отклони смртна опасност, већ и у томе да се изгради индивидуално исправан начин живота и да се пацијент научи да у њему ужива. Следеће речи тачно преносе главну мисао: прави „лек“ није горак, већ сладак; њега лекар посебно проналази за конкретног пацијента, и то га проналази заједно са пацијентом; он код пацијента мора да подстакне жељу за животом, да му пружи животни оптимизам и да уздигне његове стваралачке снаге. Здравље је равнотежа и ужитак. Лечење је пут који води од патње ка радости.

Постоји изрека: „Не бирај Сењку по капи, него капу по Сењки“. Исто важи и за одећy и обућу. А применљиво је и на лекове и на начин живота. Нe постоје свеисцељујућа средства; „панацеја“ је штетна илузија. Не постоји таква „инјекција“, нити постоји такав начин живота који би свима био од користи. Уколико лекар проналази ново средство, или нов начин живота (на пример, режим Кнајпа, или вегетаријанство) и почиње да га примењује на све пацијенте – инсистирајући, експериментишући, сугеришући и тријумфујући он поступа ружно и штетно. Овакво лечење ја зовем „Прокрустовим лечењем“, по легендарном разбојнику који је све људе стављао на једну исту постељу: дугајлијама би онда скраћивао „вишкове“, кратке би истезао до „потребне“ мере. Такви лекари увек су се могли срести, а срећу се и данас. Такав лекар „воли“ оне пацијенте којима његово ново средство „помаже“, пошто они угађају његовој таштини и среброљубљу, док се према онима, којима његова тобожња „панацеја“ не помаже, односи хладно, грубо, па, чак, непријатељски.

Тврдећи све ово, ја се уопште не одричем свих наших лабораторија, анализа, рентгенских снимака, наших мерења и пребројавања. Али, сва ова аритметичка и механичка помоћна средства наше праксе, добијају своје право значење захваљујући правилној примени: све су ово само почетна слова нашег лекарског текста, ово је природно-научна азбука наших дијагноза, али нипошто не још и сама дијагноза. Дијагноза се остварује у живом уметничко-љубавном сазрцавању брата који пати, и лекарска пракса је индивидуално-примењено истраживање које тражи пут који би у њему поново успоставио изгубљену органску равнотежу.

Али, то још није све. Тешко оном међу нама, ко у лечењу занемари духовну проблематику свога пацијента и ко с њом не уме да се носи! Лекар и пацијент су духовна бића која морају заједнички да усмере судбину духовног човека који пати. Само уз овакво схватање, они ће наћи прави пут. Човек није ни печурка, ни жаба: енергија његовог телесног организма, његовог „соматског Ја“, дата му је зато да би он трошио и сaгоревао његове материјалне залихе у духовном раду. Taкo постоје људи који сагоревају превише своје енергије и својих материја у духовном раду и због тога пате, а постоје и други људи који покушавају да истроше сву залиху својих телесних снага и материја кроз тело, а дух занемарују и због овога доживљавају крах. Постоје болести уздржавања (аскеза) и болести разузданости (претераног трошења). Постоје болести занемареног и стога онемоћалог тела; и постоје болести занемареног и стога немоћног духа. Лекар све ово мора да установи, одмери и нађе индивидуално-правилно решење, и то тако да пацијент то не примети. Не може се лечити тело, а да се при томе у обзир не узму душа и дух, али дух врло често неће да зна да га „лече“. Зато сваки од нас лекара мора до танчина да познаје душевне болести; лекар увек мора да има при себи „наочаре“ стручњака за нервне болести, које ћe примењивати пажљиво и ћутке…

Само идући овим путем, ми можемо остварити синтетичко, стваралачки живо дијагностичко сазрцање и лечење. Само тако, ми ћемо схватити патњу нашег пацијента у његовој органској целовитости и умећемо, на прави начин, да му олакшамо његову тајанствену болест.

Драги пријатељу! Ја бих желео да Вам поверим ова фрагментарна запажања као својеврсну „исповест“ старог руског лекара. Ово нисам ја измислио, Ја сам само цео живот примењивао ова правила и сад сам их исказао. Она су укорењена у традицијама руске духовне и медицинске културе и треба да буду по могућности предата новим поколењима руских лекара. А како ћy ja, највероватније, свој земаљски пут окончати пре Вас, то Вас молим да ми учините следећу услугу: сачувајтe моје писмо и објавите га након моје смрти онде и онда, где икада Ви будете сматрали да је то сврсисходно. Али, том приликом не помињите моје име зато што, уистину, ствар није у имену, већ у културној традицији руског лекара. А и времена су сада таква, да свако неопрезно помињање имена, неког може да одведе у пропаст“.

Писмо се завршавало пријатељским поздравом и пуним потписом. А мени је само остало да испуним молбу мог старог пријатеља, што ја, ево, овде и чиним.

Иван Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ, Бернар, Стари Бановци, 2010.
Превео: Радослав Божић

јеромонах Роман, МОНАХ И ПЕСНИК

Откуда међу великим светим оцима толики број песника? Отуда што је песништво у природи сваког дубоког религиозног осећања. Однос према Богу је емотиван однос, и душа која воли Христовом љубављу, као и сваком великом љубављу, лако се распева. Емоција љубави увек је покретач песничког стварања. Велика, узбудљива сазнања исто тако. Спој осећања љубави и лепоте у религиозном доживљају света јесте, заправо, његов песнички тренутак. Зато разговор са Богом постаје кроз мољење — песма, и свака надахнута молитва — химна певање. Уосталом, религиозном сећању одувек је била потребна музика. Како да не буде изражено и стихом, музиком говора?“ (Димитрије Богдановић, ЛИКОВИ СВЕТИТЕЉА) 

Питање: Монах и песник – овај спој збуњује многе православне. Послушање и стваралаштво – како се то може ускладити?

Јеромонах Роман: Кад желимо да се човеку обратимо оштрим питањем, потребно је да пре тога себи разјаснимо ‒ шта нам треба? Људи који постављају питања су различити: једни траже истину, други хоће нешто унапред да докажу, траже грешке код других а своје не виде.

Према мом стваралаштву се односе на различите начине, но то доноси велику утеху; који чамац не осећа притисак таласа? Онај који лежи преврнут на обали. Но, ако чамац плови, важно је још знати да ли држи правилан курс. Слава Богу, мој духовник ме је благословио да пишем стихове.

Страшно је оцењивати човека, чак и позитивно. На пример, често чујем фазу: „Он се попео на врх богомислија“. А зар богомислије има врх? Или је писац већ боравио тамо?

Може се помпезно говорити о Премудрости Божјој, богословским терминима украсити језик, но све ће то бити само жалосно паметовање, мехур од сапунице, а не богословље.

Моје песме су мој врхунац као писца. Друга је ствар што сам – и монах и свештеник. То је већ друга област.

Питање: о. Романа окривљују што је „својом лаком руком“, захваљујући слици „монаха са гитаром“ коју је створио, омогућио појаву разноразних сумњивих извођача духовних песама. Како се према томе односите?

Јеромонах Роман: Нипошто не желим да се нови правац, на било који начин, повезује са мојим именом. Ниједно извођење песме нема смисла без узвишене поезије, без осећања за речи. Лоши стихови сметају оцрковљењу људи.

Естрадни стил извођења је недопустив за монаха. Слатки глас, хармоника, појачала, бубњеви – све то гуши духовну страну, а јача душевну.

Поимање песничког стваралаштва зависи од унутрашњег стања, од духовног искуства.

Понекад се на сцени, у естрадном маниру, изводе чак и строруски напеви. Авај, то је профанација. Посебно је тужно слушати на сцени извођење песама које имају чисто литургијску, богослужебену сврху. Светогрђе је и слушати, заваљен у фотељи, „Литургију“ Чајковског, „Пролећно бдење“ Рахмањинова. Ако певачи не могу у себи да пронађу снагу да се зауставе, нека то барем слушаоци учине.

Питање: Како ускладити стваралаштво са старањем о спасењу?

Без смирења – то је немогуће. Без смирења, уопште, ништа није могуће. А дешава се да даровитост човека опије, занесе, но он, кад у то стање упадне, ништа лоше на себи не примећује.

Старци ходају пред Богом. Одраз су Божји, роса Божја, у идеалном случају и поезија треба да буде управо таква.

Питање: Може ли поезија да буде одраз Бога?

Јеромонах Роман: Шта или ко може да одрази Бога савршено? Код нас је све устројено на принципу лествице. Постоје различити степеници, разне мере. Постоји нешто што ће до краја времена бити штетно.

Човек треба да говори само о ономе што разуме. Реч је само опница која преноси дух. Реч може бити и мртва и жива. Неки говоре: „Децо моја вољена!“ Но, да ли си дорастао до очинства, стекао љубав, ако си однедавно свештеник? Многи од нас су тек започели своје оцрковљење и умногоме нису дорасли.

„Моје су песме од Бога“… Страшно је када човек говори овако о себи. Не може се све што је написано сматрати Божјим откровењем. Као и сви други песници и ја имам различите стихове. Неки од њих одражавају борбу са палим човеком, „старим Адамом“, а надам се да сам се у приближио „обновљеном човеку“.

Често они који се баве уметношћу не брину о својој души, већ имену. Када добију, чак и малу похвалу, почињу из себе да избацују оно што ћеш касније морати дуго и тешко да сапирају.

Почео сам врло жестоко – само Псалтир и Исусова молитва. Какве, тамо неке, песме! Ишао сам ка светости тако што сам свакога ко ми смета у молитви био спреман да збришем са лица земље. Није ли то безумље – ићи ка светости а не ка својим гресима! Од нас се не тражи ништа друго – до да спознамо своје грехе, смиримо се, а остало је – дело Божје. Не, да није било старца – мало је вероватно да бих се вратио стиховима.

Раније, у свету, писање песама је готово увек било одраз борбе са страстима. Не прочишћујући палу природу, ронио сам у њу, извртао сам и вадио своју нездраву нутрину, дајући јој мелодичну, римовану форму, и све то штедро делио са другима, и тако живео. Јасно је да сам без молитве, без оцрковљења само уништавао себе. Душа је гладовала, дух унинија ме није напуштао. Велика је милост Божја што сам отишао у манастир. Тамо сам схватио да је служење „музама“ погубно. Но, не желим да понављам – сви знају животне путеве познатих песника.

Сада није тако. За уздизање на највиши ниво треба се молити. Зато што у молитви додирујеш Спокој, пуниш се Благодарношћу, а онда то желиш да поделиш. И када од „изобиља срца глагољају уста“ ‒ тада зазвуче стихови благодарности.

Радост је већ и само рођење речи. Ми не можемо све време да се молимо, не можемо све време да се пењемо ка врху. Потребан је одмор, предах. А стихови су предах, они су, може се рећи, складан, течан прелазак од молитве ка молитви. Велика је милост Божја – додирнути Божје. Човек који ствара је као водоинсталатер ‒ он мора знати какву воду доводи, јер није свака вода лековита. Да би преживели неопходно је да се прикључимо на изворску воду, а на отровну канализацију цивилизације. Но, до извора треба ходати и ходати, а локве су увек под ногом; да и памет су тако помутили људима да не разликују више локве од извора. Тако и песник заборавља на своју мисију – да буде Божји проводник.

Питање: Оче Романе, живите у самоћи, …. Међутим, судећи по Вашим стиховима, Ваше мисли, осећања и молитве нераскидиво си везана за судбину руског народа. Из који извора добијате информацију?

Јеромонах Роман: Из писама, православних новина и часописа које ми шаљу верујући. Веома је много тужних писама. Свако има свој бол. Покушавам да на та писма одговорим бар са пар речи.

Питање: По учењу светих отаца жалост се шаље ради спасења, али и за грехе. По правилима за многе тешке грехе следи одлучење од причешћа. Како Ви, као свештеник, поступате у таквом случају, ако Вам исповеди човек – тешке, смртне грехе?

Јеромонах Роман: Ствар је у томе што свештеник не управља својим. Он није власник већ чувар Светиња. Испољавање личних симпатија и антипатија није дозвољено. Главно је – да ли има или нема покајања. Ако се човек каје, плаче, ако му је Господ дао те сузе, ко сам ја да будем зид између душе и Христа? Црква је увек допуштала благост према грешницима који се кају, није само данас тако.

Питање: У Вашим последњим збиркама има доста песама за које се не може рећи да су „о вечном“ – оне су пре свега о свакодневници и повремено личе на позив: „Отаџбина је у опасности!“

Јеромонах Роман: Постоји опасност да се збирка претрпа само чистом духовношћу, да изазове досаду. Шта је утицало да пишем и такве песме? То што сам жив човек и није ми свеједно шта се дешава у мојој Отаџбини. Због тога сам и напустио дужности, да бих увек могао да подигнем глас у заштиту своје Отаџбине, да искажем своје лично мишљење, не излажући Цркву нападима.

Питање: Шта мислите о нашем патриотском покрету? Можемо ли рећи да се православни патриотизам разликује од обичне љубави према Отаџбини?

Јеромонах Роман: Патриота је света реч – њоме се слави верност Отаџбини. Издаја је осуђена још у рају. Циљ је један, али су путеви различити. Љубав према Отаџбини може повредити душу ако гуши у човеку љубав према Господу. Ако се руске заставе поштују више и уздижу изнад Крста, икона и плаштаница ‒ такав патриотизам призива гнев Божји на Русију.

Питање: Шта нам можете рећи о глобализацији која је захватила читав свет?

Јеромонах Роман: Као бивши пастир могу поделити са вама своје запажање. Док овце пасу у групама дишу свеж ваздух, једу шта хоће, наслађују се слободом. Када их нагоне у једно стадо, чак је и овцама јасно да нису слободне, да нема свежег ваздуха, да ускоро ни хране неће бити довољно, зато што их утерују у тор. Зар су некога утеривали у царске палате? Тамо иду добровољно. Ко хоће да живи у тору нека чека глобализацију.

Питање: Које књиге савремених руских писаца бисте предложили младим људима?

Јеромонах Роман: Дела верних синова Русије – Ф. Абрамова, В. Белова, В. Распутина, В. Ганичева, А. Корољкова, В. Крупина, А. Сегења, М. Шелехова и других руских патриота. Потребно је читати не ради забаве – убијања времена, већ да би се развијали. И никаква западна и домаћа фантастика и детективска литература није потребна! Развијајте мозак, читајте прекрасног руског мислиоца И. А. Иљина. Сматрам да његове књиге морају бити у дому сваког савременог педагога.

Послушајте: „Човек ствара у животу само оно што је и сам у религиозној димензији: пуста душа не ствара духовно богатство; ситна душа не ствара величину; малограђанин неће угледати Бога и неће примити Његове луче, и неће их предати другима.“ Ево правих смерница за правилно васпитање – довођење душе у религиозну сферу уништавањем простаклука, вулгарности у себи и у друштву. Ове речи треба поставити на улице, на јавна места, у школским ходницима да се одрастао човек не би гордио безверјем, схваћеним као празнина и слепило душе, да би дете од малих ногу плашила испразност и беда душе, као непремостиве препреке на путу ка духовној величини и богатству.

Питање: Шта је то „руска идеја“?

Јеромонах Роман: То је оцрковљење. Зато што се без препорода душе Отаџбина неће препородити. Нису виле и страни аутомобили донели славу Русији, већ руска православна душа која је, сабравши раздробљене земље, саздала величанствено духовно богатство. А без душе свако тело је мртво. Колико год га мазали руменилом и китили цвећем – покојник је покојник.

Питање: „Кога воли онога Бог и кажњава“ – можемо ли то рећи и за наш народ? 1

Да, ако се присетимо да старословенска реч „наказание“ (на руском наказаниекажњавање, прим. прев.) има корен „наказ“ и означава „научение“ (наук, порука, прим.прев.) Или ми желимо да будемо неуки? Ето, и Господ учи онога кога воли. А то што учење некоме изгледа као казна није кривица Учитеља. То је једна страна медаље.

А друга – чак и жбуну треба нега. Брижан виноградар иде са маказама и сече суве или гњиле гране. Зар неко сече здраве? Будимо здрави и Господ ће пројавити Љубав према нама на друге начине.

16.11.2004.

Разговор водила: Људимила Иљунина
Превео и приредио: Александар Мирковић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/guest/041116082345.htm

Напомена: 1. Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога прима.“(Јев. 12:6)