Иван Иљин, О ЛЕКАРСКОМ ПОЗИВУ

Некада се цела наша наша породица у Москви лечила код лекара којег смо сви волели као најбољег пријатеља. Имали смо у њега безгранично поверење, па, ипак, сад видим да га нисмо довољно ценили… Касније је тешка судбина, која је растрзала Русију, раздвојила и нас од њега; и живот ми је пружио нова искуства у другим земљама. Што је време даље одмицало и што је богатије и разноврсније постајало моје животно искуство пацијента, тим више сам ценио нашег старог пријатеља, тим више је он растао у мојим очима. Он је своје пацијенте лечио другачије од иностраних доктора, лечио их је боље, проницљивије, дубље, нежније… И увек са великим успехом. А једном, кад ме је задесила дуготрајна и, наизглед, „безнадежна“ болест, ја сам му написао писмо у којем сам му рекао све што ми је лежало на срцу. Нисам се ја њему у том писму само „жалио“, нити сам га се само „присећао“ с осeћањем захвалности и поштовања, него сам му, такође, поставио и неколико питања. Питао сам га у чему се састоји начин дијагнозе и лечења коje он примењује? И да ли је тај начин својствен само њему, као лична особеност (таленат, умеће, искуство?) или је, пак, то усавршени терапеутски метод? И ако то јесте метод, у чему се он, заправо, састоји? Да ли је њега могуће утврдити, формулисати и сачувати за будућа поколења? Зато што „метод“ значи „истинити пут“, а ко је једном открио истинити пут, тај је дужан да га покаже и другима.

Тек после неколико месеци добио сам од њега одговор, али је тај одговор био драгоцени документ који је неизоставно требало сачувати. Био је то својеврсни људски и лекарски „credo“, исповедање вере, које је написао племенит и изузетан човек. Уз то, он ме је замолио у случају да га надживим да објавим то писмо, али да не помињем његово име. И ево, ја сада испуњавам његову молбу као жељу покојног пријатеља и износим његово писмо у јавност. А ево шта ми је он писао.

„Драги пријатељу! Ваше писмо било је за мене права радост. И ја сматрам својом дужношћу да на њега одговорим. Али, рећи ћу искрено: то није било нимало лако. Ја сам већ стар и, као и увек, имам мало времена. Отуд оволико кашњење; али ја се надам да ћете ми опростити што сте толико дуго чекали на мој одговор. Понекад имам осећај да бих заиста понешто могао рећи о суштини лекарске праксе. Али спас није у многоглагољивости… А мој отац ми је увек говорио: „Ако си нешто запазио, схватио онда кажи кратко: а ако не можеш кратко, онда још малчице поћути!“.

Ипак, пређимо на ствар.

То што сте Ви тако љубазно окарактерисали као моју „личну лекарску особеност“, према мом мишљењу, спада у саму суштину практичне медицине. У сваком случају, тај начин лечења у складу је са чврстом и свесном руском медицинском традицијом.

Према овој традицији, делатност лекара је ствар служења, а не ствар стицања дохотка; а у опхођењу с болесником – то није yопштено већ индивидуално разматрање и ми у дијагнози нисмо позвани на апстрактну, „конструкцију“ болести, већ на сазрцавање њене специфичности. Лекарска заклетва коју су полагали сви руски лекари и за коју сви имамо да захвалимо руском Православљу, изговарала се код нас с дубоким поштовањем и с пуном озбиљношћу (чак и од стране људи који нису верујући): лекар се обавезивао на самопожртвовано служење; он се заветовао да ћe бити човекољубив и спреман да укаже активну помоћ оболелим људима свих звања; он се обавезивао да ће се предусретљиво одазивати на позив и да ћe по савести помагати свакоме који пати; а 13. том 3борника Закона (стр. 89, 132, 149, и др.) сводио је његов хонорар на скромну меру и стављао га под контролу.

Али, овим још није речено најважније, најглавније оно што се прећутно претпостављало као несумњиво. А то је – љубав. Служење лекара је служење љубави и сапатништва: лекар је позван да се с љубављу опходи с болесницима. Ако тога нема, онда нема главног покретача, нема „душе“ и „срца“. У том случају све се дегенерише и лекарска пракса постаје апстрактно „подвођење“ болесника под апстрактне појмове болести (mоbus) и лека (medicamentum). Пацијент, међутим, нипошто није апстрактан појам који се састоји од апстрактних симптома: он је живо биће, душевно-духовно биће које пати; он је потпуно индивидуалан по свом телесно-душевном саставу и сасвим специфичан по својој болести. Управо тако лекар треба да гледа на њега, да га схвата и да га лечи. Управо на то нас позива наша лекарска савест. Управо таквог ми треба да га заволимо, као брата који пати и коjи нас призива.

Драги пријатељу, није преувеличавање нити парадокс када тврдим да ми морамо да волимо наше пацијенте. Ја увек оcећам да ми – уколико ми је пацијент несимпатичан и у мени не изазива саосећање већ одбојност – не успева да се уживим у његову личност и да нисам кадар да га лечим како ваља. Ову одбојност ја неизоставно морам да превладам. Jа морам да осетим мога пацијента, морам да допрем до њега и да га примим у себе. Ја, такорeћи, треба да га узмем за руку, да заједно с њим уђем у његов „животни дом“ и да изазовем у њему стваралачки, исцелитељски полет снага. Но, уколико ми је ово успело, онда сам ја њега већ заволео. А у случајевима кад ми ово није успевало, лечење је текло несигурно и усиљено.

Лечење, исцељивање је заједничка ствар лекара и самог пацијента. У сваком индивидуалном случају, мора бити створено неко лекарско-исцелитељско „ми“: он и ја, ја и он, заједно, морамо да руководимо његовим лечењем. А то је могуће постићи само уз узајамну симпатију. Психијатри и неуропатолози наших дана признали су то сада као нешто несумњиво. При томе, пацијент који пати, који губи снагу, који не разуме своју болест, зове ме у помоћ; прво што му је од мене потребно, то је саоceћaње, симпатија, уживљавање а управо то и jесте жива љубав. А мени је с његове стране неопходна искрена прича и у описивању болести, и у анамнези, мени је преко потребна његова искреност; ја тражим његово поверење – и не само у то да ја „знам“, „разумем, „помажем“, него поготово у то да ja осећам његову болест и његову душу. А управо то и јесте Његова љубав према мени, коју ја морам да заслужим и стекнем. Он ће ми утолико лакше и утолико више веровати, уколико у њему живље буде осећање да ја стварно на себе примам бреме његове болести, да делим његове стрепње и надања и да сам одлучио да предузмем све што је у мојој моћи како бих га избавио. Лекар који не воли своје пацијенте… шта je он у ствари? Хладни доктринер, љубопитиви испитивач, шпијун симптома, аутомат за рецепте….А лекар којег пацијенти не воле, у којег немају поверење, личи на „ходочасника“ којег не пуштају у светилиште, или на војсковођу који на јуриш треба да освоји потпуно неприступачну тврђаву…

Тo je прво. А затим морам да установим да ли је пацијент стварно болестан и да ли стварно жели да оздрави: будући да постоје тобожњи пацијенти, умишљени болесници, који уживају у својим,болестима“ и које ваља лечити сасвим другачије. Потребно је, као неоспорно, установити да он пати и да хоће да ce oслободи своје патње. Он мора бити спреман и способан за самоисцељење. Ја ћy, дакле, морати да се обратим његовом унутарњем, скривеном „самолекару“, мораћу да га пробудим, да с њим успоставим креативни контакт, да учврстим успостављену везу и да помогнем „самолекару“ да се активира. Пошто је, на крају крајева, свако лечење, у ствари, самолечење, a свако здравље је самостална равнотежа коју одржавају инстинкт и целокупни организам…

Да, свако од нас има свог личног „самолекара“, који осећа опасности и болести, и ћутке, не изговарајући ни реч, потајно предузима неопходне мере: или тера у шетњу, или затвара рану која крвари, или гаси апетит (кад је неопходна дијета), или шале неочекивани сан, или, пак, прекида пренапрегнути рад мигреном. Али постоје људи код којих је овај тајанствени „самолекар занемарен и потцењен: они не живе инстинктивно него „разборито“, самовољно или, пак, удовољавајући pђавим страстима – и не слушају га, престају да примају његова тиха, мудра упутства; и он у њима тавори у некаквој чудној биолошкој немоћи, искључен, занемарен, потцењен…

Без креативног контакта са овом самоисцељујућом снагом организма, човеку је једино могућно преписивати корисне отрове и одстрањивати некакве лаке симптоме, али се пут ка истинском оздрављењу тако не може наћи. Право здравље је стваралачка функција инстинкта самоодржања; у њему се одмах испољавају и воља, и уметност, и непрекидно деловање индивидуалног, „самолекара“. А контакт с тим лекаром остварује се управо кроз уживљавање, кроз исправне савете, кроз оптимистичко бодрење болесника и нежну сугестију (своjеврсну „наводећу сугестију“).

Отуда је јасно да је свако лечење савршено индивидуалан процес. На свету не постоје jеднаки људи; идеја једнакости је празна и штетна измишљотина. Ниједан лекар никада није имао посла са два идентична пацијента или, тим пре, са двема jеднаким болестима. Сваки пацијент је на свој начин јединствени непоновљив. И не само то: у ствари, не постоје такве „болести“ о којима говоре уџбеници и малограђани: постоје само болесни људи и свако од њих болује на свој начин. Сви нефритичари су различити; сви реуматичари су специфични; ниједан једини неурастеник не личи на неког другог неурастеника. Само се у уџбеницима говори о „болестима“ уопште, и о „симптомима“ уопште; у стварном животу, постоје само „појединачни болесници“, то јест, индивидуални организми (који су изгубили своју равнотежу) и људи који пате. Зато смо ми, лекари, позвани да сваког пацијента сагледамо у његовој) индивидуалности и у свој његовој особености, и да га стално сазрцавамо као неки „уникум“.

Tо значи да ја у себи морам да изградим посматрањем и интелектуалном уобразиљом – за сваког пацијента нешто као посебан „препарат“, као посебан специфичан „облик“ њeговог организма, верни „imago“ брата који пати. Ја морам да посматрам и тумачим његова стања, патње и симптоме кроз овај „облик“; ја морам да полазим од њега приликом доношења судова и да увек будем спреман да у нега унесем неопходне исправке, поправке и допуне. Мени се чини да овај процес има у себи нешто уметничко, да има везе са естетским стваралаштвом; мени се чини да добар лекар, до одређене мере, мора да постане „уметник“ својих пацијената да ми, лекари, непрестано морамо да се бринемо о томе да наша перцепција пацијената буде довољно суптилна и тачна. Нама jе стављено у задатак „уживљавање“, сазрцавајућа „идентификација“ с нашим пацијентима: и то не може бити замењено ни апстрактним мишљењем, ни конструктивистичким фантазирањем.

Сваки болесник налик је ,“живом острву“. А то острво има своју историју и своју „предисторију“. Та историја се не поклапа са анамнезом пацијента, то јест, са оним чега он успева да се сети и да исприча из своје прошлости; свака анамнеза има своје природне границе; она се прекида, постаје нетачна и проблематична, чак и онда кад је пацијент потпуно искрен и отворен (што се ретко дешава) и кад поседује добро памћење. Стога грађа коју пружа анамнеза мора бити потврђена и допуњена на основу података, сазнања, запажања и сазрцања самог лекара. Он то мора да постигне посредством пажљивог испитивања и унутарњег посматрања, али, неизоставно, у дубоком и опрезном ћутању („у себи“). Такозвана „историја болести“ (historia morbi), у ствари, није ништа друго до целокупна животна историја самог пацијента. Ја морам да caгледам болесника из његове прошлости; ако ми то успе, имам шансу да нађем кључ за његову садашњу болест и врата за његово будуће здравље. Тада ћe cе његова болест појавити преда мном као најнижа тачка његовог живота, од које може отпочети успон ка оздрављењу.

Људски организам, као жива индивидуалност, јесте тајанствени систем самоодржавања, самоисхране, самообнове некаква целина у којој све једно другом припада и једно друго подржава. Зато се ми не смемо ограничавати само на симптоме и оријентисати само по њима. Симптоми, наизглед једнаки, могу имати различито порекло и потпуно различито значење у целовитом животу организма. Симптом је само површна исходишна тачка; он истраживачу само отвара врата, нешто као улаз у рударско окно. Он мора бити стављен у контекст индивидуалног организма како би га расветлио и како би и сам из њега био расветљен.

У животу сам често размишљао о томе да филолози, који разматрају реч у њеној апстрактној форми, одвојено од њеног смисла, као празан звук – убијају и губе свој предмет. Слично ствари стоје и код нас лекара. Све живи у контексту овог индивидуалног, Богом сазданог, органско-уметничког споја, у живом контексту ове људске личности, с њеним индивидуалним наслеђеним бременом, с њеном субјективном прошлошћу, садашњошћу и органским окружењем. Упоредна анатомија нас учи да путем синтетичког сазрцања – на основу јeдне кости реконструишемо цео организам. Лекарска дијагноза захтева од нас да на основу једног поуздано запаженог симптома – додиром и њухом, истражујући и посматрајући, постепено – реконструишемо цео индивидуални систем дисања, исхране, крвотока, рефлекса, унутарње секреције, нервног тонуса и свакодневног живота нашeг пацијента. Ово органско сазрцање , морамо све време у ходу да дограђујемо и исправљамо свим могућим методама: проницљивим питањима, која се постављају узгредно, без нарочитог наглашавања и која уопште не плаше болесника, ћутљивим запажањима о његовим наизглед безначајним манифестацијама, покретима и исказима, ћутљивим прогнозама о којима болесник не треба да нагађа, тумачењем његовог хода, анализом његове крви и других излучевина итд. Све ово немогућe je без уживљавања, а уживљавање је не могућe без љубави. Све ово доступно је једино уметничком сазрцању. И лекар, заиста, може бити упоређен са „идеографским“ историчарем, који истражује једну, у својој врсти јединствену „историјску појаву“ која га је посебно заинтересовала.

Човек, уопштено говорећи, постаје ,“оно“ што свакодневно ради или не ради. Нека он само проба да се не крећe или да прекине исцељујући сан – и због ових свакодневно пропуштених , „ситница“, ускоро ће се појавити болест. Напротив, уколико он свакодневно, макар малчице, буде веслао, или уколико се навикне да одрема макар и пет минута усред свакодневне вреве он ће брзо, уз помоћ ових оздрављујућих вежби, стећи извесну залиху здравља.

Стога здрав, хигијенски „дневни програм“, који је у стању да постепено васпостави изгубљену равнотежу организма, сваком од нас обећава исцељење и здравље. Право лечење не настоји да једноставно лековима одстрани извесне непријатне и болне симптоме; не, оно подстиче организам да сам превлада ове симптоме и да их више не производи. Исто тако, ствар није само у томе да се отклони смртна опасност, већ и у томе да се изгради индивидуално исправан начин живота и да се пацијент научи да у њему ужива. Следеће речи тачно преносе главну мисао: прави „лек“ није горак, већ сладак; њега лекар посебно проналази за конкретног пацијента, и то га проналази заједно са пацијентом; он код пацијента мора да подстакне жељу за животом, да му пружи животни оптимизам и да уздигне његове стваралачке снаге. Здравље је равнотежа и ужитак. Лечење је пут који води од патње ка радости.

Постоји изрека: „Не бирај Сењку по капи, него капу по Сењки“. Исто важи и за одећy и обућу. А применљиво је и на лекове и на начин живота. Нe постоје свеисцељујућа средства; „панацеја“ је штетна илузија. Не постоји таква „инјекција“, нити постоји такав начин живота који би свима био од користи. Уколико лекар проналази ново средство, или нов начин живота (на пример, режим Кнајпа, или вегетаријанство) и почиње да га примењује на све пацијенте – инсистирајући, експериментишући, сугеришући и тријумфујући он поступа ружно и штетно. Овакво лечење ја зовем „Прокрустовим лечењем“, по легендарном разбојнику који је све људе стављао на једну исту постељу: дугајлијама би онда скраћивао „вишкове“, кратке би истезао до „потребне“ мере. Такви лекари увек су се могли срести, а срећу се и данас. Такав лекар „воли“ оне пацијенте којима његово ново средство „помаже“, пошто они угађају његовој таштини и среброљубљу, док се према онима, којима његова тобожња „панацеја“ не помаже, односи хладно, грубо, па, чак, непријатељски.

Тврдећи све ово, ја се уопште не одричем свих наших лабораторија, анализа, рентгенских снимака, наших мерења и пребројавања. Али, сва ова аритметичка и механичка помоћна средства наше праксе, добијају своје право значење захваљујући правилној примени: све су ово само почетна слова нашег лекарског текста, ово је природно-научна азбука наших дијагноза, али нипошто не још и сама дијагноза. Дијагноза се остварује у живом уметничко-љубавном сазрцавању брата који пати, и лекарска пракса је индивидуално-примењено истраживање које тражи пут који би у њему поново успоставио изгубљену органску равнотежу.

Али, то још није све. Тешко оном међу нама, ко у лечењу занемари духовну проблематику свога пацијента и ко с њом не уме да се носи! Лекар и пацијент су духовна бића која морају заједнички да усмере судбину духовног човека који пати. Само уз овакво схватање, они ће наћи прави пут. Човек није ни печурка, ни жаба: енергија његовог телесног организма, његовог „соматског Ја“, дата му је зато да би он трошио и сaгоревао његове материјалне залихе у духовном раду. Taкo постоје људи који сагоревају превише своје енергије и својих материја у духовном раду и због тога пате, а постоје и други људи који покушавају да истроше сву залиху својих телесних снага и материја кроз тело, а дух занемарују и због овога доживљавају крах. Постоје болести уздржавања (аскеза) и болести разузданости (претераног трошења). Постоје болести занемареног и стога онемоћалог тела; и постоје болести занемареног и стога немоћног духа. Лекар све ово мора да установи, одмери и нађе индивидуално-правилно решење, и то тако да пацијент то не примети. Не може се лечити тело, а да се при томе у обзир не узму душа и дух, али дух врло често неће да зна да га „лече“. Зато сваки од нас лекара мора до танчина да познаје душевне болести; лекар увек мора да има при себи „наочаре“ стручњака за нервне болести, које ћe примењивати пажљиво и ћутке…

Само идући овим путем, ми можемо остварити синтетичко, стваралачки живо дијагностичко сазрцање и лечење. Само тако, ми ћемо схватити патњу нашег пацијента у његовој органској целовитости и умећемо, на прави начин, да му олакшамо његову тајанствену болест.

Драги пријатељу! Ја бих желео да Вам поверим ова фрагментарна запажања као својеврсну „исповест“ старог руског лекара. Ово нисам ја измислио, Ја сам само цео живот примењивао ова правила и сад сам их исказао. Она су укорењена у традицијама руске духовне и медицинске културе и треба да буду по могућности предата новим поколењима руских лекара. А како ћy ja, највероватније, свој земаљски пут окончати пре Вас, то Вас молим да ми учините следећу услугу: сачувајтe моје писмо и објавите га након моје смрти онде и онда, где икада Ви будете сматрали да је то сврсисходно. Али, том приликом не помињите моје име зато што, уистину, ствар није у имену, већ у културној традицији руског лекара. А и времена су сада таква, да свако неопрезно помињање имена, неког може да одведе у пропаст“.

Писмо се завршавало пријатељским поздравом и пуним потписом. А мени је само остало да испуним молбу мог старог пријатеља, што ја, ево, овде и чиним.

Иван Иљин, ПОГЛЕД У ДАЉИНУ, Бернар, Стари Бановци, 2010.
Превео: Радослав Божић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s