Петер Хандке, ЖЕЛИМ ДА ОНО ШТО СТОЈИ У СЕНЦИ ПОМЕРИМ НА СВЕТЛОСТ

Жарко Радаковић: Може ли се по занимању бити писац?

Петер Хандке: Писање није никада призната професија. Многи, опет, приписују писцу нешто што је и више од позива. Али већина мисли да од тога „нема хлеба“. А притом се мисли: „Шта ће нам књиге!“… И код мене је ишло тешко. У младости сам дуго имао проблема да изјавим: „Ја сам писац“… Али дошао је једном и тај тренутак када сам, после низа година рада и борбе за сваку књигу, помислио: Е сад ћу, кад дођем у неки град и одседнем у хотелу, да убележим у књигу гостију, у рубрици занимање, „писац“. Једном сам био у Карсту, или Красу, као се то на вашем језику каже, у Томају, родном месту Сречка Косовела. Био сам тамо јер ми Косовелове песме значе много. И стајао сам на његовом гробу; на надгробној плочи је писало: „Сречко Косовел, словеначки песник“. Први пут сам тада помислио: Зашто да не? Зашто не би и мени кад умрем стајало на надгробној плочи поред имена – „аустријски писац“… Дакле, мораш себе да одредиш и такав се људима наметнеш. Али мораш и да останеш недохватљив. Поштовање! Не почасти, оне су ми одвратне! Одстојање и поштовање! Кад ми се неко сувише приближи и у мене зури, одмах ми је јасно да у животу ништа није читао.

Жарко Радаковић: За кога писац пише? Често се прижељкује да пише о стварности блиској читаоцу; и захтева се „да пише тако и тако“… Како се Ви односите према очекивањима својих читалаца?

Петер Хандке: Писац, самим тим што је писац, већ поседује свест о томе да оно што он доживљава јесте доживљај. А то је у књижевности више од пуког доживљавања. Дакле, то што као писац доживљавам јесте нешто субјективно, али у књижевности је доживљај ипак и нешто објективно. Према томе, већ у тренутку доживљавања писац је свестан да је његова субјективност и нешто објективно. За њега ту и не постоји проблем. Јер када би то што писац пише било само његова ствар, о томе би он само говорио, не би писао. Значи, за мене писца не постоји проблем „за кога пишем“. Знам да оно што јесте Доживљај важи за свакога ко жели/може/мора/сме да чита.

Жарко Радаковић: Ако је свет у којем живимо „систем“, па још затворен – где у таквом свету налази своје место писац? Да ли је он „сметња“ систему? Не прети ли писцу, самим тим што је дистанциран, испадање из система?

Петер Хандке: Уметник или писац врши специфичну одбрамбену функцију – одбранити систем од умирање. То је нужно, то је неопходно систему, друштвеном и свакодневном животу. Али свако, па и политичар, уколико није задригао у свом политичком животу, зна добро да су уметници потребни баш да би систем остао отворен. И уметник је човек система. Без система не иде. Али затворен систем, он одумире! У њему умире све душевно! „Душевно“ – та реч је већ озлоглашена, али се увек намеће! У хасидским причама источних Јевреје пише, прича нам Мартин Бубер о рабину који каже: „душа је нешто што нас свакодневно нечему учи“.

Жарко Радаковић: Пођемо ли евентуално од претпоставке да се отвореност система остварује у жељи за променом света, у смислу „гледања на свет другачије“, није ли уметник, песник, писац тај који исијава другачију „светлост“? Ненадано се појављује и подсећа нас да постоји и друго становиште, оно које смо негде испустили… Уметник нам враћа другачији поглед.

Петер Хандке: Уметник је сасвим обичан човек, можда само мало својеглавији од осталих утолико што је у стању да начини корак у страну. Ево, пада ми на памет парабола: као, живиш у некој кући, гледаш на улицу, увек исти поглед…и… одеш једном код суседа, и погледаш сада на улицу: куће, исте оне које си раније гледао, само из нешто помереног угла. И наједанпут, све је другачији. Тако је то. У суштини није у уметности другачије.

Жарко Радаковић: А некако се од уметника у одређеним друштвима претерано очекује: да увек буде „авангардиста“, „револуционар“, да изнуђује промене у друштву… Рекосте да не желите да мењате свет. Па управо сам то и хтео од Вас да чујем!

Петер Хандке: Ја само желим да свет прикажем у свем његовом богатству и вечном миру, у његовој пуноћи и силној ширини. Ништа друго. Дакле, оно што је одувек ту и било. У разнородности. То је оно што желим својим писањем. Само се утолико може рећи и „мењати свет“. Али реч „мењати“ носи у себи и толико много примеса идеологије. Желим само да оно што јесте, што је, заправо, било скривено, доведем до његовој сјаја. Рећи ћу, дакле: оно што обично стоји у сенци, желим да га померим на светлост. То, и ништа друго!

Интервју је преузет из часописа БУКМАРКЕР, издање 1, бр. 2, децембар 2020. (стр. 6-7), Београд

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s