јеромонах Роман, БОГОСЛОВИ

Шта ће плева са пшеницом?“
говори Господ. (Јер. 23,28)

Доктори, мастери — Христови лавови,
Одбрано Цркве! Но, не бих претеривао.
Реците ми сад —
несвети богослови,
Ко је од пророка докторирао?

Мала је срећа чувати стадо и дом…
Ево и укора ученим оцима:
Бога су пророци љубили душом свом —
Зато су жегли људска срца речима.

„И рече Господ!“ И падоше престоли,
Пророка је слушао цар и поданици.
„И рече професор у некаквој школи“ —
Све што ће рећи и данашњи мудраци.

Чинови и знања украси су лаки.
Зар корист је од знања, не од љубави?
Част духовној школи! — ал полазник сваки,
Књига више има од пророка у глави.

Без љубави до смрти, ко што је Његова,
Учени муж док кади таштина лети.
А благодат на благодат Христова1
Не стручњаке већ —
њих што љубе свéти.

Измениће понешто будућност? Да ли?
Шта могу многоглагољива уста?
О, када би у те школе примали
Оне што се желе — распети за Христа!


18-19 фебруар 2021.
скит Ветрово

јеромонах Роман
Препевао: Александар Мирковић

НАПОМЕНА: 1. „И од пуноће Његове ми сви примисмо, и благодат на благодат“ (Јн. 1,16)

Афанасиј А. Фет, Quasi una fantasia (Сновиђење)

Сновиђење,
Пробуђење,
Размагљује.
И ко весном,
Изнад мене
Осветљује.

Неизбежно,
Страсно, нежно
Веровати,
И без сила
С пљеском крила
Полетати
.

У свет жељен,
У свет вољен,
Молитвени;
Радост маше,
Шта ће мени
Битке ваше.


31. децембар 1889.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Афанасиј А. Фет, НЕ, НИСАМ ТЕ ИЗДАО…

Не, нисам те издао. До позне старости
Исти сам предани роб твоје љубави,
И стари отров ланца среће и жалости
Још пламти у мојој крви.

Иако сећање каже – међу нама је гроб,
Иако су моје мисли другом заробљене,
Знам да ниси заборавила на нашу коб,
Када си ту, испред мене.

Промине ли лепота друга на часак,
Тебе види и чудим се, ко да сневам;
И нежности прошле опет осећам дашак,
И, дрхтећи, ја певам.

2. фебруар 1887.

Афанасиј А. Фет
Препевао: Александар Мирковић

Мирча Елијаде, О СИМБОЛУ

/…/ Најпре, допустите нам да кажемо да на нивоу древних друштва цео симболизам јесте, или је у најмању руку био, религијски симболизам. Симболи откривају модалитет стварног или дубоку структуру Света и на духовном хоризонту примитивног човека стварност се меша са Светим а Свет се сматра креацијом бога. Дакле, свако откривање се односи на структуру Универзума или на различите начине постојања у свету, а посебно људског постојања, и у исто време је то откривање религијске природе. Од почетка древних култура хијерофанија је истовремено и онтофанија, а манифестација Светог је еквивалентна откривању бића и vice versa.

Из тога следи да је древни религијски симболизам зависан од онтологије. С одређене тачке гледишта, сам симбол се може сматрати језиком који је, иако концептуалан, ипак способан да изрази кохерентну мисао о постојању и о Свету. Симбол нам открива пресистематску онотологију, која је, заправо, израз мисли из периода када концептуални речници нису још увек били конституисани. Да дамо само један пример: појмови који означавају „постајање“ појављују се касно у историји, и то само у неким језицима високе културе: санскриту, грчком, кинеском. Али симболизам „постајања“, слике и митови који га покрећу већ су исказани у древним слојевима културе. Све слике спирале, таласања, појављивања светла из сенке, месечевих фаза, таласа итд. представљају идеје кретања,циклуса, трајања, преласка из једног начина постојања у други (прелазак „нествореног“, сенке, у „створено“, светло). Ти симболи и митови „постајања“ имају лунарну структуру. Месец је тај који открива par excellence ток, пролаз, попуњавање, опадање, рођење, смрт и поновно рађање, укратко космичке ритмове, вечно постајање, ствари, Времена. То говори да је, захваљујући лунарном симболизму, предијалектички човек био способан да постане свестан темпоралног модалитета Космоса много пре него што је систематска мисао успела у расветљавању концепта „постајања“ и његовог изражавања одговарајућим појмовима.

Дрги примери могу бити дати да би илустровали чињеницу да симбол може да изрази „истине“ теолошког реда; и то опет из периода предијалектичке мисли, суштинска функција симбола управо је у откривању структура стварног које је недоступно емпиријском доживљају. Речи које изражавају концепте трансцендентости и слободе посведочене су релативно касно у историји филозофије. И још увек се, у примитивним културама, многи симболи и митови који се односе на „магични лет“ и небеско уздизање користе да означе та духовна искуства. „Магични лет“ изражава чињеницу да је тежина укинута, да се онотолошка мутација одиграла у самом људском бићу. Са друге стране, цео скуп симбола и значења који су у вези са духовним животом и посебно са снагама интелигенције једновремено су слике „лета“ и „крила„.

Лет“ се преводи као интелигенција, разумевање тајних или метафизичких истина. „Интелигенција /tanas/ је најбржа од птица“, каже Rig Veda, VI, 9,5. И Pa Ycavimca Brahmana, VI,1,13, одређује: „Онај ко разуме има крила.“ Уколико се размотри „лет“ и цео његов упоредни симболизам у свом тоталитету, њихов значај се одмах открива: све се преводи као прекид који се одражава у Универзуму свакодневног искуства. Двострука намера тог прекида је очита: путем „лета“ добијамо одмах и трансцендентост и слободу.

Ова чињеница има своју важност. Она доказује да корени слободе треба да се траже у дубинама психе, а не у условима које су створили неки историјски тренуци, другим речима, да жеља за апсолутном слободом спада међу суштинске носталгије човека, без обзира на културни период и облик друштвене организације. Прекид изазван „летом“ такође означава чин трансцендентности. Није тешко срести, већ и међу „примитивнима“, жељу да се надмаши људско стање „са висине“, да се оно преиначи сувишном „спиритуализацијом“. Зато можемо да преведемо све митове и симболизам „магичног лета“ као носталгију да видимо људско тело како се понаша као „дух“, да преиначимо телесни модалитет човека у модалитет духа.

Када кажемо да су симболи успели у откривању структура стварног, што је много касније и у одређеним културама било означено појмовима, не намеравамо да хомологизујемо симболе с појмовима. Њихова суштина и њихова функција су различите. Симболи још увек одржавају контакт са дубоким изворима живота, они изражавају, можемо да кажемо, „проживљено“ духовно. То је разлог зашто симболи имају божански ореол: они откривају да су модалитети Духа у исто време манифестације Живота и, последично, непосредно укључују људско постојање. Симболи не само да откривају структуру стварног или чак димензије постојања већ у исто време имају значај за људско постојање. Због тога чак и симболи који носе крајњу стварност здружено стварају неко егзистенцијално откривање за човека који одгонета њихову поруку. Овде можемо да измеримо сву удаљеност која одваја концептуални језик од симболичког језика. Не само зато што, кад год тежи да ухвати контрадикторне аспекте крајње стварности, концептуални језик понекад долази у сукоб са значајним потешкоћама, већ и зато што не успева у саопштавању егзистенцијалног значај који прати откривање дубоких структура стварности.

Знамо за очајничке напоре разних како источних тако и западних теолога и метафизичара да концептуално изразе coincidentia oppositorum, тј. начин постојања Крајње Стварности, Апсолутног или Божанског. Али тај начин постојања је прилично лако изражен религијским сликама и симболима. На пример, повезани Змија (симбол подземних Сенки и неманифестног) и Орао (симбол Сунчеве светлости и манифестног), или кинески дијаграм јин-јанг (Yin-Yang) или парадоксална коегзистенција, у истој божанствености поларног и антагонистичних принципа. У ведској Индији, Сунце, прототип Богова, такође је „Змија, Агни, бог ватре, у исто време је „Асура свештеник“ (Rig Veda, VII, 30,3) тј. суштински „демон“.

Такође је потребно не изгубити из вида једну особеност која је специфична за симбол – његову мултивалентност, која је, заправо, многострукост значења које он изражава једновремено. Због тога је понекад тако тешко објаснити симбол, исцрпити његова значења; он се односи на плуралитет контекста и вредан је на више нивоа. Уколико задржимо само једно од његових значења, изјављујући да је оно једино „фундаментално“, или „прво“ или „оригинално“ значење, ризикујемо да не ухватимо истинску поруку симбола. Шта год да симбол покушава да нам покаже, то је управо јединство између разних нивоа стварног и за нас је то јединство рационално тешко доступно. Интерепретација симбола редуктивним методом, тј. свођењем свих могућих значења на само једно значење проглашено је за „фундаментално“, чини нам се погрешном. Спознаја функција симбола је управо у томе да нам открије перспективу из које ствари изгледају другачије а веома посебне активности нам се откривају као еквивалентне и сједињене. Санскритска реч linga (дословно: фалус), тако важна у хиндуизму, повезана са langula (плуг), потиче од аустријско-азијског корена lak који именује и ашов и мушки генеративни орган. Жена се пореди са тлом, фалус са ашовом, а генеративни чин са аграрним радом. Али, како се ашов назива фалусом, а сејање је хомологно са сексуалним чином, не подразумева се да „примитивни“ фармер не зна за специфичну функцију свог рада и непосредну конкретну вредност свог алата. Симболизам додаје нову вредност објекту или акцији, иако без поремећаја њихових сопствених и непосредних вредности. У примењивању самог симболизма на објекат или радњу симболизам се одржава „отвореним“. Симболичка мисао чини да непосредна стварност „сјаји“, али се она не умањује нити се смањује њена вредност: у њеној перспективи Универзум није затворен, ниједан објекат није изолован у својој езгистенцијалности, све се држи заједно у затвореном систему кореспондирања и асимилације.

Мирча Елијаде, СИМБОЛИЗАМ, СВЕТО И УМЕТНОСТИ, (одломак из есеја „Симболизам Сении у древним религијама“, стр. 29-34), Гутенбергова галаксија, Крушевац, 2006.

Приредила: Дијана Апостолос-Кападона
Превела: Јелена Новаковић

Марина Цветајева, О, СУЗЕ У ОЧИМА!

О, сузе у очима!
Плач гнева и љубави!
О, Чешка у сузама!
И Шпанија у крви!

Планина — црно бреме,
Затамнила цео свет!
Време је — време — време
Да вратим Творцу билет.¹

Одбијам — да посивим.
У Бедламу² с нељудима —
Одбијам — да живим.
Са уличним курјацима

Одбијам — да завијам.
С ајкулама равница
Одбијам — да пливам,
Низ леђа — ко капљица.

Не, не треба мени слух,
Видовитост да засијам…
На свет твој безумни, глух,
Један је одговор — одбијам.

1939.

Марина Цветајева
Препевао : Александар Мирковић

 

НАПОМЕНЕ: 1. Парафраза речи Ивана Карамазова из романа „Браћа Карамазови“ Ф.М. Достојевског, прим. прев.
„Чуј, ако сви морају патити да би страдањем платили вечну хармонију, шта ће онда ту деца, кажи ми, молим те. Сасвим је непојмљиво зашто су морала да плате и она и зашто да плаћају патњама хармонију? Ради чега су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, ја разумем; разумем и солидарност у одмазди, али, ваљда, није с дечицом солидарност у греху, и ако је истина заиста у томе да су и она солидарна са очевима својим у свима злочинима очева, онда, наравно, та истина није од овога света, и мени је непојмљива. Неки ће шаљивчина можда рећи да ће дете ионако одрасти и нагрешити, али, ето, оно још није одрасло, а пси га, осмогодишње, растргли. О, Аљоша, ја не хулим на бога! Разумем ја какав ће то морати да буде потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један глас похвале, и све што живи и што је некада живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се указаше путеви твоји!“ Кад се мати загрли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина, па све троје у сузама ускликну: „У праву си, Господе!“ – онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, ето, ту и јесте закачка: баш то ја не могу да прихватим. И док сам на земљи, журим да предузмем своје мере. Видиш ли, Аљоша, можда ће се збиља тако десити да ја, ако поживим до тога тренутка, или васкрснем да га видим, да ћу и ја најпосле ускликнути са свима, гледајући у мајку која се загрлила са мучитељем свога детета: „У праву си, Господе!“ Али ја нећу да тада кличем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета, што је тукло себе шачицом у груди и молило се „боги“ у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније. Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Зар тиме што ће оне бити освећене? Али шта ће ми та освета, шта ће ми пакао за мучитеља, шта ту може пакао поправити кад су она већ намучена? И каква је то хармонија кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечје отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се плати та истина, онда тврдим унапред да сва та истина не вреди те цене. И, најзад, нећу да се мати грли са мучитељем чији су пси растргли њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за себе, нека прашта мучитељу за своју неизмерну материнску патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му и дете само опрости! А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је ту хармонија? Постоји ли у целом свету биће које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију, из љубави према човечанству је нећу. Боље да останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој и при свом неутољеном негодовању својем, па макар и не био у праву. Сувише скупо цене ту хармонију, није за наш џеп да толико платимо улазницу. И стога ја журим да своју улазницу вратим. Ако сам поштен човек, ја сам дужан да је вратим што пре. То и чиним. Не да не прихватам бога, Аљоша, него му само улазницу, са највећим
поштовањем, враћам натраг.
– То је побуна! – проговори Аљоша тихо и оборивши поглед.“
(Ф. М. Достојевски, Браћа Карамазови)

2. Лондонска болница за душевно оболеле, прим. прев.

Афанасиј А. Фет, КО НИЈЕ У СТАЊУ ДА СЕ БАЦИ СА СЕДМОГ СПРАТА…

„Тајна поезије је скривена од глувих, глуви у поезији траже „репродукцију живота“, у очима малограђанина песник је – безумник. Међутим… ко није у стању да се баци са седмог спрата наглавачке, са непоколебљивом вером да ће се винути у небо, није лиричар“.

Афанасий Афанасьевич Фет «О стихотворениях Ф. Тютчева», 1859
Превео: Александар Мирковић