Жарко Видовић, НИ СЕОБЕ, НИ ДЕОБЕ, ВЕЋ ЛУЧА

110-112 … Марко Видотић говори … У поглављу „Прешо Јаштрц је уметник“.

И за Хајдегера: философија је могућа само као уметност-поезија … И предсократовци нису метафизичари, него философи у значењу поете (као Његош), јер фило-софиа није „мисао“, него поетски занос мудрошћу која је софиа и до које се човек, као у Платона, као у Парменида, уздиже осећањем, „фило-“

Тема: Жртве, али које имају смисао! (И гинути, да, али ако је човек у војсци нације Небеског царства, а не крсташкој или империјалној, или комунистичкој, или југословенској …) Кад се деси чудо! … А чудо је осећање. Јер је осећање трансценденција, а трансценденција је чудо, натприродна је, над-битије (Небески народ, тј. Црква и народ у њој).

Кад разум одступа пред осећањем – чудо!

Тек је осећање – разумевање човека: разумевање уживљавањем и саосећањем!

Не „ући у ново“, него постати нови, обновити се! Не пут у „будућност“ (јер то је пут у време, прогрес ка смрти), него у вечност. А то је у над-време, надбитије, у осећање смисла! То је Завет (Његош).

Ни Сеобе, ни Деобе, већ Луча! (А Ћосићева Бајка је Анти-Луча, против Његошеве Луче микрокозма.)

Прешао је завет у Подунавље, на север, с моштима светог Лазара … није их требало враћати јер смисао завета није само поседовање (или освајање) Косова. Свети Лазар није маскота војске!

Требало је да Лазар остане у Раваници сремској и да помогне да схватимо Завет као Подунавски, усмерен против крсташке Паноније – Хрвата. У Срему!

Завет – схватање историје, дунавске линије од Беча ка Црном Мору, и Београда као центра на тој линији: нови, модерни Хиландар је – Београд. Али Хиландар, а не југословенска комунистичка европска метропола!

Завет као осећање-поезија-монаштво-жртва-елита – за нацију, а не за „човечанство“! Јер:

Човек је Човек, неотуђен, жива душа, само у нацији, заједници историјској (историјској упркос времену), у складу с Црквом, заједницом небеском, у Вечности. Те заједнице нема без лика и личности.

Не грађанин света, него грађанин Небеске Србије, кћери Небеског Јерусалима!

110-123 … У Београду усташа Месић постаје председник СФРЈ! (А пре тога Шиптар, држављанин Албаније, Фадиљ Хоџа!). То је југословенство, ЈУЛ!

Српски комунисти су нацију поистоветили са државом, с влашћу, да би онда разбијањем државе била разбијена и нација. Уосталом, до државе – која је „отуђена“ и треба да „одумре“ – њима је стало колико и до нације.

Најважније у догађајима 1989-1999: свеједно је да ли смо рат изгубили или добили, да ли је могао, или не, бити добијен, једна ствар се није смела догодити: да нација буде разбијена, од момента кад се, 1989, појавила могућност њене обиове: уз Цркву.

Значи, Завет (тј. ,,Косово“) године 1989 на Дунаву! Против југословенства и хрватске националне идеје! А не на Косову! Јер нас ни на Космету нису победили Шиптари, него југословенство које се јавило као антисрпски програм хрватске националне идеје!

Смисао Завета (Косова): чувати нацију, чак и по цену губитка суверене државе, јер је нација изнад државе, те је и одвојена од државе управо зато да бисмо је могли бранити и без државе, и кад пропадне држава (њен суверенитет), тј. и кад је држава комунистичка.

Јер, субјект историје је нација (и осећање историје, историјска свест је зато национална), а није субјект историје држава (као у Хегела): она је само инструмент којим се субјект историје служи и који зато може да створи државу, а да буде и одржи се и без државе, као Срби од 1459. до 1804. и 1815.

Зато се није ни смело допустити да буде разбијена нација; може да буде разбијена и држава (не може се то спречити кад навали сила), али не сме бити разбијена нација, субјект историје, континуитета.

Кад је очувана нација, имамо историју и кад смо лишени своје државе или њеног суверенитета (као што су лишени Срби не само у Хрватској и Босни, па и у Македонији, и на Косову … Чак и у Србији комунизам лишава нацију државе, као што то у Хрватској чине усташе).

123 … Држава није у хармонији непосредно са Црквом и нацијом, него с правима грађана, а Црква и нација су (треба да су) у хармонији вере са вољом грађана! А у хармонији су само Црква и нација (не и држава, јер хармонија је осећање, а држава не почива на осећању, него на законима који описују поступке, тј. човекове могуће одлуке).

Православље ће оснажити Србе, јер оно је антропологија – свест живе душе о својој суштини – те та истина човека уводи у српство, као у уметност, осећање, чувство.

Ипак је овај рат, 1991-1995, добијен на бојном пољу против Хрвата и Муслимана, а онда изгубљен вољом великих сила (и пристанком смањене Југославије) које су стале на страну поражених, Муслимана, Шиптара, Хрвата.

Тако су се велике силе, тј. САД, Америка, показале као конкретна, реална појава зла, као идеологија империје која угрожава право, а онда и веру, уколико неко није у стању да се вером уздигне изнад приземља империје, у Завет.

Тако је данас српска национална идеја најзрелија: сазрела на искуству пораза државе неосвешћених Срба пред светом, световношћу, мондијализмом.

У томе поразу Срби су, као ниједна друга нација, стекли искуство:

и о хуманизму (који нас је учио да је „Бог мртав“),

и о комунизму,

и о Југославији и Европи (о суштини и смислу европске идеје),

и о хришћанству (као вери, као заједници, Цркви – насупрот Вавилону, империји, сектама, „теологији“, маски вере …),

и о историји (и Вечности), за разлику од времена и од будућности као тобожњем есхатону хуманизма и метафизичке филозофије историје,

и о нацији (као телу историје),

и о ОУН и међународном „праву“ (које нема одговарајућу судску инстанцију изнад страна, држава и нација, у спору).

123 … „Православље је изнад српства“, као Црква изнад нације, као Вечност изнад трајања у времену, као Историја изнад времена: Историјска свест вере.

Без Православља је Србин лишен свести трансценденције као искона нације који је вечност (Бог).

126 … Запад (империјални!) рушио је наше државе (наше домове!) комунизмом, а сада анархијом либерализма, аморалним индивидуализмом, агресивном заштитом индивидуализма у нашој држави (и неопаганизмом, идејом „европског интелектуалца“).

Запад у служби Сатане управо на тај начин жели да уништи Исток, једини ослонац медитеранске цивилизације, хармоније, завета, искона и саме Европе.

Он уништава Исток најпре унијаћењем, па комунизмом, па тито-комунизмом, па агресивним сатано-национализмима (Хрвата, „Бошњака“, Шиптара), па либерал-анархизмом који ужива заштиту Америке против могуће праве државе Срба, па „екуменизмом“, индијским религијама, „Трансценденталном медитацијом“ („Моћ Мишљења“ хоће да „продре“ или „проникне“ у – трансценденцију).

Ту је и подршка Сороша „шесетосмашима“, аморалним индивидуалистима, „антропологији у персоналистичком кључу“, титоизму социолога са Филозофског факултета у Београду (књига проф. Куљића, „Тито“, изд. 1998.)

122-127 … Филм Фредерика Фелинија А брод плови, и Срби у потпалубљу – то је слика коју Италија има о Аустро-Угарској, од 1870-их до 1914 … Срби из потпалубља су Срби у Аустро-Угарској, једини народ који је тада био духовно способан да Аустро-Угарску и преобрази у демократију и Тријализам, тј. у вишенационалне Сједињене државе Средње Европе, Подунавља, Паноније: шо је био завет Срба Аусшро-Угарске: нови завет, Подунавски.

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s