Жарко Видовић, НЕЗНАНИ ЈУНАК

Анонимус је и незнани јунак: признање од Бога – које ми тајно осећамо над гробом јунака и у побожном помену – признање је од Оца, признање Небеском народу. Добивши такво признање, он не може тражити више никакво ниже признање, као признање света, људи или народа. Он има признање Небеског народа којем је глава и Отац сам Бог!

А ми се „убисмо“ од таштине (ништавности) јавности и јавних признања, која су ништавна према тајном признању какво је дато Незнаном јунаку, јунаку нације. (Појава Ј.Б. Тита је негација Небеског народа, Бога, Незнаног јунака српске историје!)

Али ми данас живимо у паклу таштине, индивидуализма (уверења које на врх вредности, не схватајући личност, ставља особу-индивидуу).

Тако имамо још увек „народне хероје“ (с надимцима као „Јаруга“, „Мали“, „Громовник“, „Брка“, „Ђаво“, „Пинки“, „Штета“, „Сељо“, „Чича“, „Фића“, „Крцун“, „Спадало“, „Наказа“, „Накарада“, „Брадоња“, па чак и „Кљако“, а, веровали или не, и ,,Бало“ …).

А личност, човек као личност, није то пред људима, него пред Богом. Дакле, то је и кад је сам, без сведока (Бог му је сведок!), без јавности, тајно, без јавних и световних признања, пред Својом Савешћу, у отпору Злу. И баш кад је сам, без сведока и помагача, сам, у пуном идентитету, тј. идентитету којим је личност, тада има и умно чувство – којим осећа припадност заједници (у коју је људе окупио и окупља Логос, Христос); осећа тада и морал, и историју, стално присуство предака и изгинулих сународника.

93-98 … Писма из рова: траже … шта? Тајну личности човекове? Тајну љубави?

А личност и љубав су у овој цивилизацији (тј. из ове цивилизације) несхватљиви: овој и оваквој цивилизацији нису потребни, јер ово је цивилизација такмичења, конкуренције, права заснованог на победи, на надмоћи, успеху на тржишту. Срећа је аутентично „буржоаска“ тј. зависи од успеха на тржишту или у било којем другом супарништву. Основа среће је надмоћ. И личност се тумачи као надмоћ. И господство као новчана моћ (Јаштрц): „Ако немаш новаца, не можеш бити господин!“ Буржоаско је крај аристократизма.

Али цивис није буржоа, него аристократизам човека (свеједно да ли интелектуалца, банкара, сељака, радника, итд.).

„Писма из рова“ (из рата):

Они, НАТО или Европа, у савезу са „унутрашњим“ непријатељем (комунистичком једнопартијском влашћу) пусте нас да победимо (Хрвате, Муслимане, Шиптаре), а онда нам ту победу одузму и тако нам рат за победу (ослободилачки рат) учине бесмисленим. Учине нам бесмисленим и сам отпор, одбрану од нападача.

А то деморалише далеко више него да су нас непријатељи, агресори, поразили.

Тако су антифашизам Срба (од 27. марта 1941) учинили бесмисленим: предали нас СССР-у, Црвеној Армији, Титу, 1944.

А онда настаје американизација. Она је прво обесмислила европску историју, а онда и наше покушаје да у ту историју унесемо Завет као изворно начело (медитеранско, приморско начело европске историје, а заправо грчко-византијско).

27 … Та наша панонска жал за медитеранском хармонијом, морем: из Ердабова у Милочер, Будву, Бар … а онда из Бара у Ердабово (јер завет медитерански сада је ипак тамо, у Ердабову).

Наша, српска историја обесмишљена је већ тиме што њен извор (почетак-почело-начело, прâст) тражимо у оружаном усшанку, у 1804. години, како то стоји у грбу у свечаној дворани САНУ: „1804-1941“, 7. јул!

99(=71) … (Песма на стр. 71. и 99)

Одсјај Медитерана у оку Брђанке
У трептају трепавица жижа смисла

Одсјај Медитерана у оку Панонке …

А Писац не зна шта је почетак (почело и праст), а шта крај (смисао, есхатон); али слути да је то Православље: „Православље долази са Југа!“

Песма подражава тон неизвесности, али и слутње: боље неизвесност која обећава и наговештава, него извесност бесмисла, индивидуе.

У томе тону неизвесности (нејасноће) годи наговештај смисла, који – с обзиром на то да нас је година 1989. изненадила, затекла неприпремљене – тек почињемо да тражимо, и то натерани да тражимо ако и нећемо. (Тера нас НАТО, Америка, Европа, презир Света). Личност јесте тајна већ и по себи, и без ове ситуације, али морамо бити непоколебљиви (само вером, упркос неизвесности) у тражењу Истине. (Јер, и по Платону, само храброст – врхунска врлина мудраца, ума који служи Добру – награђена је приступом тајни.)

Жарко Видовић, РОМАНИ ЂОРЂА ОЦИЋА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s