Јован Дучић, ПРОТИВ „ЈЕДИНОГ ПУТА“ У ЗАЈЕДНИЦИ СА НАРОДОМ ПАВЕЛИЋА И СТЕПИНЦА, МАЧЕКА И КРЊЕВИЋА

Драги Господине Кнеженићу.

Пуно ми је радости учинило ваше љубазно сећање из Лондона. Нико ме се отуд није био сетио; океан се много продубио међу Србима.

Не треба да вас нарочито уверавам колико ме дирнула трагична смрт вашег доброг брата, који је био син мог одличног пријатеља Лазе, друга заједно са Скерлићем и Гролом из нашег студентског доба у Паризу. Вест да је умро 3. Балугџић ме је такође дубоко ожалостила; а глас да је нестао без трага Владимир Ћoровић окаменила ме је.

Ми присуствујемо, драги Господине Кнежевићу, не само катастрофи наше несрeћне државе, основане на лажи и издајству, него и расулу jедног друштва које је могло бити близу великим остварењима у сваком погледу. Последња четврт века у тоj кући је била болест без пребола. И најужасније од свега, то je, што сад треба да нас спасавају они који су над довде и довели. Акција појединих министара Срба који су овде у свити Цветковићевог бана Шубашића испуњава ме правим ужасом.

Не знам има ли већег и жалоснијег парадокса. И говор мог друга и пријатеља Милана Грола од 27 марта, поражавајyћи је. Ја верујем да страшнијим речима није могао бити тај дан обележен. Грол говори са места са којег је некад говорио Немања или Карађорђе. Онаj његов „једини пут“ о којем говори, то је степеница плача, scala gemonia, пут очајања, пут бродолома. Ја одувек верујем у чудеса српске идеје о животу и о идеалу, да поверујем да остаје само један пут зато што тако мисле људи једне групе, ма колико часне и умне. Све живе силе у природи не знају за пут предвиђен него само за пут непредвиђен, него за пут инстинкта, значи пут Божји који отвара само пророк пред којим иде стуб од огња. Ja сам веровао да ће наш драги и велики пријатељ Слободан Јовановић, према оном шта смо говорили и у Лисабону на случајном сусрету, јула 1941, примити власт само зато да jасно покаже да Крњевић и Шутеј не представљају међу вама друго него тројанског коња, и да их треба предати енглеским властима као петоколонаше какав је данас цео хрватски народ. Ово је доказано списком хрватских официра који су после издајства прешли листом Павелићy, и списком о покољима мојих несрeћних Босанаца и Херцеговаца, ма колико ове истине били прикриване.

Српском народу одузет je jедан драгоцен моменат: да Срби на влади објаве urbi et orbi, нарочитим гласом који би чуо цео свет, да у нашој земљи покла 500.000 неjачи један народ који је био наш суграђанин, и којег представљају и данас у нашој влади његови нарочити изасланици, што се није видело до данас у историји европској. Ми смо на овај начин изгубили поштовање хришћанских народа. Изгубили смо, што jе врло жалосно и кобно, право да на основу овог злочина, затражимо право да стварамо друкче своју сопствену кућy: на рачун ових зликоваца.

Ми смо Босанци и Херцеговци 1918 године својевољно предали наше две земље Србији, која је за њих и у 1914-1918, пролила море крви: јер да није било неделивости између Србије и Босне и Херцеговине, Србија је могла једном изјавом избећи рат који је био ужасан. Али нашим земљама нису завладали људи Србије него њени најсрамнији режими и најгоре режимлије. Чак неком злом судбином, већ сутрадан после (1918, те две земље су престале да буду за Београд од интереса. Најпре препуштене политичким шпекулантима, затим муслиманским вођама, а најзад компромисима муслиманско- хрватским, те земље су изнесене на пазар измеђy Београда и Загреба. Ја сам, коме је требало, износио сам у право време да су оне две земље језичак на ваги, и куда претегне, видеће се jасно да ли ће наша земља поћи здравим принципима Србије, или перверзним инстинктима Хрватске. Београд није реагирао кад је вођ Mуслимана најзад громко изјавио да је он по убеђењу Хрват, што је значило да је његов онамошњи народ (800.000) решио питање своје националности. После 27 марта je он то показао и делом.

Споразум од 26 августа 1939 није изазвао узбуну, чак ни протест ни једне српске групе из »“нашег Пијемонта“; него je Изборни Споразум између група опозиције, октобра 1938, у Купинцу (!), чак омогућио поделу српских земаља Босне и Херцеговине Хрватима, који се за моје време онамо нису смели ни показати живи у оној области.

Али би све ове недостојне заблуде отпале да којом срећом није спречен мој пријателљ Слободан Jовановић да одбије крваву и прљаву руку Крњевића, и да наш увек часни Милан Грол није апеловао на све „неумне“да има само један пут за нашу немањићку кућу, онај који он одређује. И тај пут би била највећа вратоломија какву бисмо ми данас изабрали; јер »једини пут“ то је, по дефиницији, само пут очајања. Тим се речима говорило и цело четврт века нашег расула у оној не- срeћној Прибићевићевој држави. Да је Југославија трајала jош четврт века, не би више било ни монархије, ни династије, ни православља, ни државе, ни Српства, ни Београда. А ако би се и даље говорило истим гласом, и са истог места, то би било отварати пут у једну народну револуцију где би се српско племе морало крвавити са војском неизвесне боје.

Ви знате, Господине Кнежевићу, ону жалосну периоду историје Црнојевићеве Црне Горе кад је један од њих, Станиша прешао у муслиманство превео у ту веру и велики део својих православних земљака, да најзад на једном пољу код Подгорице са тим Муслиманима бије велику битку за праву веру Мухамедову, против вере Христове, кад су већ на Цетињу биле три џамије, а свуд другде Мујезини и минарети, и кад су сва црногорска племена појурила била да се турче. О овом кука млади владика Данило на почетку Горског венца. Треба мало да један народ пропадне, много мање него један паметан човек. – Ми се већ четврт века налазимо онде где су овако били Црногорци на крају XVII-ог века, ако не у доба богумилско. Мене је на вечери код овд. владике избезумљен Божа Марковић уверавао пред свима да треба да погине још 300.000 Срба (Босанаца и Херцеговаца) да победи владина идеја о даљој заједници.

Ja вас преклињем, драги Господине Кнежевићy, да са тога места на којем сте, спасавате заједно са вашим тамошњим добрим братом, и нашим пријатељима српског осведочења, да влада не пође „путем јединим“ о којем говори Грол налазећи само у њему спасење за наше две упропаштене српске државе. Неће бити могуће, уверавам вас, да Српство изван Србије прима даље икакав диктат из редова наших политичaра о свом будућем животу за који су они дали толико мало. На згариштима босанским и херцеговачким где су, благодарећи таквој политици, поклани сви наши (и моји, и свачији други), није могућ даљи живот заједно са убијцима. Онај народ хoћe да живи, да србује, да има своју веру православну, свог српског Краља, свој вековни завет. Он неће пристати на даље вођство оних који су их довели под нож убица. Да није било Jугославије, никад Хрвати друкче не би постигли свој идеал: да они једини буду наоружани, а сви Срби обезоружани, и да могу пре плебисцити о својој будућој судбини, скинути број гласача који мртви не гласају. Биће права несрећа ако онај народ увек велик, и увек величанствен, буде зависио од тог дитата о „једном путу“ за који је сазнао из говора мог пријатеља Милана Грола.

Босна и Херцеговина, као што споменух раније, постала је одавна пазар између београдских политичара, који су ишли у Купинац, и онамошњих непријатеља. Због тога пазара између једног случајног Београда и једног уцењивачког Загреба, у нас је у оним земљама права пропаст веć одавно почела.

Све главне српске породице, стожери народне свести оног народа, напуштене су од тих режима већ од почетка: Jевтановићи у Сapajеву, Шоле и Шантићи и Ђокићи у Мостару, Jовановићи у Тузли, Кујунцићи у Лијевну, милионери из времена Аустрије. И хиљаду других. Онамошњих српских 74 што банке, што штедионице, уништене су. Четири листа ћирилицом смакнута су да завладају листови само латиницом. Они који су вешали аустријским конопцем Србе на губилиштима по Херцеговини и Босни, као чувени Фејзо Салковић имали су редом своје пензије и ордене мање и веће Светог Саве, на очиглед оног честитог народа којег нису још били упропастили њихови случајни вођи.

Најзад је 26 августа 1939 Босна и Херцеговина подељена без питања онамошњег српског народа који се затро правећи за њу устанке, умирући на турском коцу и аустријском конопцу. Уступљене су као с правом Хрватима централна Босна (Зеница тополивница, и Фојница стратегијска) заједно са Брчким и Дервентом која је област достизала са друге стране тај Босне. Наш Мостар где су Срби молили Бога за барут центар и олово, кад су католици молили за тамњани уље, предат је издајничком Загребу. Драги Господине Кнежевићу, требало jе затим да се та деоба Б. и Х. jош »употпуни“, ни један србијански политичар није због овог послао ни један знак протеста ондашњим јатацима Хрватства. (Jедино је Српски културни клуб, у Београду, устао против ове издаје српског народа, због чега је и био основан прим. уред.). Ja сам нешто раније даo o овом питању свој опширан Меморандум Кнезу Регенту, на који се он није осврнуо, макар што у њему стоји предсказано све што ће се доцније догодити. (Копије сам дао Драгиши Васићу и Вл. Ћоровићy својим пријатељима раr acquit de conscience.) Изборни споразум српске опозиције у Купинцу октобра 1938, по мом мишљењу је, напротив, добро утро пут овом братском споразуму на рачун несрећне Босне и Херцеговине за коју је и Србија толико пута умирала.

После наше катастрофе у 1941 години су остале ствари нејасне за цео свет српски, који ипак више значи него цела влада, или цео један режим. На западном фронту су већ првог дана сви Хрвати и Словенци издали и положили оружје и заставе, а сви Срби онамо узети у заточенње, кад су овамо на другој страни сви Срби избегавали у планине да се даље боре. Ово је било већ од 7 априла. Кажу да није тада уопште, ни доцније, изишла о капитулацији наредба, пошто би она само покривала издајство Хрвата и Словенаца, 7 априла. Молим вас реците ми да ли је постојала таква наредба, јер верујем да је она могла дoћи само на навалу хрватских чланова владе, увек свемоћних, и само у њихову доцнију корист. Јер како је наша влада прикривала и доцније све издаје и покоље, српски свет у Америци, за који она нема интереса, не зна шта има да даље очекује од тих истих људи.

Ja сматрам, драги Господине Кнежевићу, за своју дужност Србина из Босне и Херцеговине, да вас уверим да рана може преболети само ако се овака загађена добро сагори. Срби морају да буду окупљени око свог српског Краља да га сачувају, око своје српске владе да је изведу на прав пут, и у сопственој српској кући у којoj ћe опет бити и силни и велики, и на линији коју ћемо повући „по дубини савести и дуљини мача“. Без овог ми ћемо имати нове Марсеље, капитулације, Врбасе, преверавање, упропашћење свих даљих илузија потребних народу који увек мора да верује. У прошлом рату је сама Србија изгубила 1.500.000 народа, пак је била преболела; у овом ће рату наши губици бити можда опет толико на целој српској територији, и преболећемо. Али ако Хитлер и не победи, него само ако рат продужи још три године, нас ће као народа у коjег сви пуцају коначно нестати.

Будућа Србија је окружена непријатељима Бугарском и Мађарском и Хрватском; али су Хрвати у горем случају са Италијом и Немачком на западу, а Мaђарском и Србијом (великом) на истоку. Ми увек имамо Грчку и Румунију са собом, и са даљим комбинацијама и осталим малим државама. А Србин нема рачуна да узме и даље на далеком западу и две велике силе на своја леђа. Молим вас, учините све са тог места, да cе онемогући даље овако кобан рачун наших политичара који jош говоре о „jедином путу“ у заједници. То би био живот у најбестиднијем браку каквих дегенерика.

Није истина да Енглеска намерава да у Средњој Европи прави конфедерацију у којој би вековни непријатељи били осуђени да по туђој вољи живе заједно: Грци и Бугари, Турци и Бугари, Румуни и Мађари, Срби и Хрвати. Овако луду комбинацију не могу правити људи који знају да ни кавези у једном зоолошком врту нису онако непомирљиви колико инстинкти и најпросвећенијих нација. Што Енглеској треба то је једна држава (или блок) демократска која би држала у својим рукама кључеве Истока. А то су само Србија и Грчка, Њени пријатељи и савезници, од Дунава до рта Матапана; од главног пута у Средњој Европи, до у срце Средоземног мора. Тај блок, са највећим гарантијама наших савезничких демократија, а не наша жалосна комбинација са народима Павелићa и Степинца, Мачека и Крњевића, најсрамнијих савезника откад има света и века.

Немци имају у овом рату право да кољу оне с ким су у рату: али Хрвати немају право да кољу оне с ким седе у заједничкој влади. Ово се није видело нигде у свету. Прикривањем злочина се не може успети, и неће, да се прикрију злочинци. Давање нових хипотека на рачун српски, неће донети срећe ни дароватељима. За моју Босну и Херцеговину, верујте ми да ће се и поред свих покланих од Лике и Крајине до Санџака (Старог Раса, н. п.), остаће по планинама још толико да се онамо обрачунају без обзира на све друго него на један свети принцип самоодржања, везе са својом прошлошћу, љубављу за свог Краља (Којег треба спасавати), и светог семена српског које заслужује данас вeћма него икад име „племена Ахиловог“ као што га је у средњем веку у Мaђарској назвао један католички писац.

Треба једним ударцем мача решити нашу српску судбину (спасити нашу десетвековну монархију, 825-1918), нашу угрожену славну династију, наше неизбројене српске кредите међу свима народима. Неки наши политичари све бркају и кукавички разводнавају: монархију са демократијом, српство са југословенством, православље са хришћанством, федерацију са монархијском традицијом, балканство са идејом о свом сопственом државном праву. Државу праве само херо- ји, и нико више; и ја верујем да ће они и овај пут код нас понићи из таквог светог корена.

Ово је једино које ми не даје да паднем у очајање после говора нашег пријатеља Милана Грола од 27 марта, у којем говори да су ,неумни“ сви они који не мисле као он. Не верујем да су неумни сви они, и у свакој прилици, који не мисле као понеки од нас, па ни како мисли наш Грол. Бог је ипак милостив.

Jа вас молим, драги Господине Кнежевићу, да у интересу што мање конфузије, будете на страни логичне солуције, историјске истине, народног инстинкта и воље; јер ја дубоко жалим да и шефови српске демократије намећу свој диктат као што су до јуче наметнули и сви наши диктатори, по чему видим да у погледу режима остаје све по старом. А по новцу који овамо примају „мисионери“ у стотинама хиљада долара, да овамошњи свет увере о „једином путу“ (о каквом су они једино и досад говорили), показује се да отпочиње једна ружна политика насиља, за рачун Хрвата (који су нас у Б. и Херц. поклали) и Словенаца који су нас Србе издали. Овај новац y Њyjoрку то је оних „седам кула гроша и дуката“ које нису расковане ни раније на наџаке и буздоване (него остављена овако за крајње недело), а нису остављене ни за војску Драже Михаиловића, толико непогодног неким овамошњим од тих „мисионера“.

Ja вас молим, да ничег не очекујете од ових људи, познатих пустолова, друго него само најжалосније резултате немоћи и кукавишта, самоодрицања и давања хипотека, да правим творцима будуће поштене српске куће само онемогућe слободни замах и углед међу народима.

Све ово је противно од оног што очајни војници Дражe Михаиловића исписују данас својом крвљу, а нарочито што они очекују од нас на данашњим позицијама. Молим вас најлепше, драги Господине Кнежевићу, да знате да овом приликом пишем да бисте ово писмо прочитали нашим пријатељима Слободану и Гролу, који су били једина моја узданица (сасвим противно од фаталног Бањанина и његовог друштва), као и нада оних са Дражом, који, уверен сам, не знају jош ништа о „једином путу“ нашег Милана Грола. Ja овим писмом, најпре као Србин из Херцеговине и Босне, одговарам својој савести. Молим вас најучтивије, да, ако вам је могуhе, упознатe с њим и Њено Величанство Краљицу Марију, која зна какво сам поверење у мом дипломатском животу уживао код блаженопочившеr Мученика Краља, и какво пријатељство у Краљевој Кући. Ја се надам у Бога и историјску правду да ће сачувати славну српску династију и на овим последњим путима нашег трагичног лутања. Молим да изразите нашем младом Краљу, Њ. В. Петру II, моју свагдашњу поздравну оданост. Ово писмо вам шаљем по дворском проти г. Живојину Ристановићу који је исправан православац и одличан Србин. Бићу радостан ако ми се опет јавите. Молим топло поздравите наше заједничке пријатеље Слободана Jовановића и Милана Грола.

Ваш увек срдачни
Jован Дучић, с. р.
7500 Oak Ave, Gary, Ind. U. S. A.

Јован Дучић, ВЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО, (стр. 215-224), БеоСинг, 2005.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s