Драган Крстић (1), МОРАЛНИ И КОГНИТИВНИ РАСПАД ТОТАЛИТАРНИХ РЕЖИМА

18.12.1975. Неочекивани сусрет на аутобуској станици морао сам асоциjативно завршити са једним исто тако неочекиваним сусретом и разговором у стану Жиже Васића. Не сећам се да ли ме је Жижа посебно позвао или је то био један од мојих уобичајених одлазака код њега, тек тамо сам затекао академика др Косту Тодоровића, дугогодишњег професора Медицинског факултета. Он и Жижа били су земљаци и даљи рођаци, а дуго су колегијално и професионално сарaђивали. То наше виђење могло је бити крајем педесетих или почетком шездесетих година, па се после више од десет година не сећам свих појединости, али зато се неких општијих ствари јасније сећам. У соби су били само њих двојица. Кад сам ушао, осетио сам да је проф. Тодоровић нагло преки- нуо разговори да се осећaо помало неугодно. Помислио сам да треба да одседим неко краће време, и да у првој згодној прилици, да не испадне нападно, одем како бих им пружио прилику да наставе разговор. Жижа је ту нашу лаку и једва приметну нелагодност прекинуо напоменом да сви заједно можемо наставити разговор, уверавајући Кочу, како га је звао, да у мене може имати поверења као и у самог Жижу. Углавном, реч је била о следећем: проф. Тодоровић је био забринут због све већег опадања, просечног нивоа интелигенције студената медицине и дипломираних лекара и замолио је Жижу Васића да тестира општу интелигенцију неких група студената и лекара.

Жижа је тада радио у Команди ваздухопловства (Лекарско-летачкој комисији, касније у Ваздухопловно-медицинском институту) и могао је да под видом истраживања (стандардизације тестова) изврши та испитивања. Узео је тест (Равенове) Прогресивне матрице, извршио испитивања, статистички обрадио прикупљене податке и — добио катастрофалне резултате. У неколико група испитаника аритметичка средина њихових резултата износила је од 24 до 34 поена, што ме је толико изненадило да сам просто устукнуо и заћутао пред оним што ми је Жижа говорио.

Неку годину пре тога, средином и крајем педесетих година, извршио сам неколико стандардизација теста Прогресивне матрице на различитим популацијама и различитим узрастима. Тада је то био један од главних мерних инструмената у професионалној оријентацији и потрудио сам се да његову стандардизацију изведем са статистичком перфекцијом, а добијене норме користио сам у непосредном раду приликом класификације испитаника на критеријуму опште интелигенције. Чак и код прелазних категорија није било много неизвесности, јер је извршена класификација на основу тих стандардизација била углавном у складу са резултатима на другим тестовима, које сам такође стандардизовао на разноврсним популацијама испитаника.

У тим стандардизацијама просечне вредности кретале су се од 34 (завршни разреди основних школа у Београду, у унутрашнњости нешто ниже) до 44 (матуранти гимназија, студенти). Вредност од 24 поена била је индикатор за класификацију менталне заосталости (која се онда испитивала другим тестовима), а нижи резултати указивали су на вероватноћy да је испитаник оштећену неким основним менталним функцијама, нарочито у области перцепције геометријских облика (због прележаног енцефалитиса итд).

Дистрибуција резултата испитаника на тесту Прогресивне матрице је карактеристична по томе што је на нижим крајевима мерне скале платикуртична (до око 25 поена), у средњим распонима лепто- куртична, са збијеном фреквенцијом случајева око средње вредности, а од око 55 поена дистрибуција поново постаје платикуртична, са развученим случајевима до завршних 60 поена. Ако јe популација претходно била селекционисана на критеријуму опште интелигенције и тако постала хомогена (студенти), отпада њен платикуртични део на нижим вредностима мерне скале, случајеви се тесно групишу око средњих вредности, са смањеним распоном између највише и најниже добијене вредности на тесту. Из Жижиног описа добијених дистрибуција видело сe да су групе које је он испитивао биле стварно контраселекционисане на критеријуму опште интелигенције. Број случајева на нижим крајевима мерне скале се развукао и нагомилао, на вишим је опао, а распон између најнижег и највишег резултата на тесту се повећао скоро до максимума. Биле су то не само неуобичајене и стога ненормалне дистрибуције за тест Прогресивне матрице већ и својеврсни контрамодел тих дистрибуција. Као изразити невербални тест интелигенције, Прогресивне матрице можда нису биле најбољи мерни инструмент за испитивање медицинара (који се баве у знатној мери вербалном дисциплином), можда би неки вербални тест дао нешто повољније просеке, али тај тест смо већ примењивали у сличне сврхе (за оцену опште интелигенције), јер обухвата опште перцептуалне функције и опште резоновање, што је битно за оцену опште интели- генције уосталом тако се и у свету радило и ради.

Сва тројица у тој соби знали смо шта то значи, а академик Коста Тодоровић је најбоље знао шта све то наговештава. Покушавали смо и њега и себе да утешимо могућношћу да узорак испитаника није био репрезентативан за укупан број лекара и студената медицине, или са напоменом да у тој испитиваној популацији има и известан број изузетно даровитих људи и да ће они давати основни садржај целокупној служби. Ништа rа није могло утешити, јер је већ и раније наслућивао оно што су сада тестови показали. Његово издужено и изборано лице постало је још издуженије, а упали образи и боре још израженији. Говорио нам је о специфичности здравствене службе, која реди онолико колико вреди њен најнижи организациони ниво, он се састоји од „обичних“ лекара, и који обухвата далеко највeћи број пацијената. Да би та служба ваљала није довољно чак ни да се задовољи захтев за просечним интелектуалним способностима, а овде је јасно да су те спосбоности испод просека, и да постају све ниже. То је многима било јасно и без ових испитивања. Известан број даровитих стручњака једва да нешто значи, јер читава служба није у стању да их прати, а број пацијената које би ти одлични стручњаци могли да обухвате по правилу jе незнатан у односу на општи морбидитет. Био је уверен да су процеси опадања интелектуалног нивоа у здравственој служби равни најтежој елементарној несрећи која може задесити један народ. „Онај ко не ради непосредно са пацијентима можда то и не може да види, додао је, ,али ја сам то већ видео и видим како та несрећа нараста и обухвата све већи део становништва“.

***

У овом случају значајни су механизми инверзије функциje, који се у здравству добро виде баш зато што се оно односи на највише вредности и зато што ради на најнижим нивоима организационе схеме, па је обухватно. Све службе тоталитарног система морају прећи у своју функционалну инверзију, јер претходно добијају инверзну структуру. То је, наравно, апстрактна тврдња која се односи на основни правац развоја, док се реално нека институционална функција одвија хаотично, са парцијално позитивним и негативним функцијама.

Тежња ка инверзији функције најлакше се примећује у привреди онемогућавање производње која одговара потребама, све лошији производи уз све већу цену, све мања продуктивност, а привреда би требало да има управо супротне функције. У здравству, међутим, добро се види онај претходни услов да је неопходна инверзија структуре. Режим је само успутно заинтересован за инверзију функ- ције, чиме се стварају оскудице у вредностима, што се касниjе користи за уцену и корупцију становништва. Првостепено je режим заинтересован за инверзију структуре, јер само тако може да формира институционални систем који ће верно служити диктатору. Та обрнута друштвена структура већ је запажена и обично се мисли да све више место у друштвеној хијерархијској лествици јесте у корелату са све мањим и нижим вредностима које личност носи у седи. При томе се најчешће на уму имају моралне вредности. Постоји извесна фасцинација моралним распадањем диктатура, што спречава увиђање њиховог когнитивног распада. Морална корупција једне диктатуре доводи до расула међуљудских односа, али распад или обрнути рад њених когнитивних функција доводи до сукоба са објективном реалношћу. Неспособност увиђања релација (одсуство интелигенције) и недовољност знања јесте нешто што диктатура више не може да контролише, док међуљудске односе може увек (до распада система узрокованог сломом когнитивних функција).

Диктатор може да постави систем који негативно селекционише и на сва виша места поставља све неспосбније, а после губи контролу над односима са реалношћу. То ствара велике патње у становништву, посебно када је у питању здравствена служба, али, истовремено то је знак да режим није у стању да одржава ваљане односе са објективном реалношћу, коју по природи ствари не може да измени.

Слом социјалистичког система, који сe jедини данас јавља као тоталитарни систем, неће произаћи из његовог моралног слома, јер се он морално распао још пре доласка на власт, још у оквиру своје у основи неморалне идеологије. Тај слом ће настати из распада когнитивних функција и немогућности успостављања ваљаних односа са објективном реалношћу.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 419-423), Балканија, Нови Сад, 2016

НАПОМЕНА: 1. Драган Крстић (1929–2006), психолог, рођен је у Београду, у грађанској породици коју су нове власти после рата сматрале „класно непријатељском”. Ниже разреде завршио је у Државној реалци, а матурирао у Првој мушкој гимназији, после избацивања због «вербалног деликта». Године 1948. провео је неколико месеци у казненом радном логору у Великој Ремети због приватних изјава несагласних са тадашњом политичком идеологијом. Студије је започео на групи чисте филозофије на Филозофском факултету у Београду, да би после две године прешао на новоосновану Психолошку групу. Дипломирао је 1954. са првом послератном генерацијом психолога. Био је запослен у Саветовалиште за избор занимања, а од 1958. Института за психолошка истраживања, где је прошао сва звања, од асистента до в.д. директора. Докторирао 1965. Усавршавао се на студијским боравцима у Њујорку, Паризу, Москви, Лењинграду и Лондону. Од 1969. радио у Институту за социјалну политику и као хонорарни професор Више школе за социјалне раднике, где је 1972. изабран за редовног професора. Истовремено предавао и на Универзитету у Нишу. Године 1974. изабран за ванредног професора на Филолошком факултету у Београду за предмет Педагошка психологија. Те године у истом звању предавао је и на Филозофском факултету у Новом Саду. Године 1986. изашло прво издање његовог капиталног „Психолошког речника“, са 5.300 одредница на 900 страна – у то време ауторског и издавачког подвига, више пута понављаног. Поред већег броја радова, објавио и уџбеник о учењу и развоју, први те врсте код нас, који је доживео више издања. У младости био спортиста и страствени пилот – аматер. 

(Биографија Драгана Крстића преузета са СТАЊА СТВАРИ https://stanjestvari.com/2019/03/22/dragan-krstic-autoagresija-kod-srba/)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s