Драган Крстић, СМРТ ИВА АНДРИЋА И БОЛЕСТ МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА

15. II 1975. На дан кад је објављено да је умро Иво Андрић проносила се гласина да је умро одмах иза В. Влаховића, али да је вест о Андрићевој смрти задржавана да не би сметала сентиментализацији смрти једног политичара. Сахрана једног нобеловца потпуно би покрила вест о смрти, као и сахрану, једног од високих сатрапа диктатора и то је оно што jе режим хтео да избегне. Ако је гласина тачна, онда је и сасвим логична, а ако је производ потенцијалног психолошког поља, онда је психолошки истинита. И једно и друго оценује режим у правом светлу.

Донекле изненађује да Андрићeва сахрана није била „велика“ и да режим од ње није начинио свој уобичајени институционални спектакл. Политичари нису искористили прилику да се идентификују с једним нобеловцем. Није било ни онолико народа колико се могло очекивати с обзиром на славу и читаност заиста великог књижевника и интелектуалца. Претпостављам да је сахрана ишла донекле према изричитој жељи самог Андрића да се избегне могући циркус који би режим сигурно „организовао“ око његове сахране, не би ли га и мртвог искористио за своје циљеве. Али може се претпоставити и да је упоредиво мало обичног народа дошло на сахрану због тога што му није заборавио оно понашање непосредно иза рата, нарочито почетком педесетих година. Касније се Андрић тргао и брижљиво избегавао сваку могућност да га режим искористи за своју идентификацију са најзначајнијим српским писцем нашег времена, али стари Београд му ипак није опростио оно претходно „прилагођење“. Тај део Београда је вероватно неправичан, јер у својој тоталној апстиненцији није разумео онога који је морао на неки начин бити укључен у систем, а носио је са собом пртљаг, због кога је режим тражио посебну цену тог учешћа.

Тај део осуђyjyћeг мишљења добро је описала мама, слушајући коментаре о Андрићевој смрти на телевизији. Не чује добро и мене пита за нејасна места: Не кажу да је најзначајније ствари написао пре и за време рата? Не спомињу ону приповетку Зеко? Има једна песма, додаje, чији се текст односи на све њих: По сто пута да ми кажеш ла си срећна, не верујем ти, јер онај који лажно воли никада неће бити и не може бити срећан. Сви су се они лажно волели и зато су сви тако несрећни.

У некролозима су заобилажени предратни и ратни периоди Андрићевог стваралаштва, нарочито његове дипломатске делатности. Али и сви некролози су непогрешиво истицали судбинску повезаност Босне и Херцеговине са Србијом, што и јeсте главна тема Андрићевог књижевног опуса. Независно од свега осталог, Андрић ћe остати симбол те повезаности, заједно са Дучићем, Куленовићем и другим српским (босанско-херцеговачким) књижевницима, уметницима и другим јавним личностима. Осим предратне целокупне духовне и делатне оријентације Андрићa која није била по вољи режиму и због које се, yосталом, Андрић врло бледо „покајао“ (а неки Београђани су му чак и тај мали уступак замерили), режим сигурно није могао да прихвати Андрића и због његовог симболичког значаја повезивања Србије са другима. То је са своје стране, поред осталог, утицало да одустане од идентификације са Андрићем кроз евентуалну институционално самопоказујућу сахрану и уобичајене политичке ритуале једном књижевнику.

***

О једном другом Босанцу круже друге приче. Пре месец-два говорило се да је Меша Селимовић тешко болестан. Затим је дошла вест да се опоравља и да више није у критичном стању. Пошто и иначе није сасвим здрав, на некој приредби у Крагуjевцу био је пред срчаним ударом. Позлило му је када му је неко поднео да потпише неку изјаву „другу Титу“ као знак оданости. Тo је Селимовић схватио као понижење, нешто слично је рекао и одбио да ту изјаву потпише. У сали је настало комешање, многи су се поплашили од могућих последица, неко га је мувао и гурао да ипак потпише „дубоку оданост“ и Селимовић је то најзад учинио. После тога позлило му је и пао је у постељу. Сада се извлачи из кризе. По својој драми случај je екстреман, али по свом обрасцу описује стандардне психолошке невоље српских интелектуалаца, који пролазе кроз хиљаде сличних траума.

Драган Крстић, ПСИХОЛОШКЕ БЕЛЕШКЕ – Покушаји психолошке хронике – трећи том, 1974-1975, (стр. 263-265), Балканија, Нови Сад, 2016

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s